Točkove istorije pokreću sitnice: Primio zlatni sat i 100.000 pezeta kao mito, izazvao smrt milion ljudi

Neverovatno je kako neki, istorijski gledano, potpuno beznačajni događaji mogu da postanu okidači najkrupnijih zbivanja koja menjaju tok i istoriju sveta. Kada je španski ministar unutrašnjih poslova Rafael Salazar Alonso odlučio 1935. da je mito koji je primio isuviše mali za čoveka njegovog položaja, ni slutio nije da će njegov sledeći potez izazvati kataklizmu

Španci ga jednostavno zovu Rat, jer je za Španiju to bio jedini veliki sukob u poslednjih dvesta godina, još od vremenena Napoleonskih ratova tokom kojih su protiv Bonaparte na svom tlu vodili gerilski rat za nezavisnost (Španija je, a to malo ljudi uzima u obzir, bila neutralna ne samo tokom Drugog svetskog rata, već i tokom Prvog; 7. avgusta 1914. njen predsednik vlade Eduardo Dato objavio je kraljevski ukaz u kojem se kaže: „Postoji, nažalost, stanje rata između Austrije, Ugarske i Srbije [...] vlada Njegovog Veličanstva veruje u dužnost da zapovedi najstrožu neutralnost svim španskim podanicima“).

Preporučujemo

Mi ostali ga zovemo Španski građanski rat, jer postoji mnogo drugih, i ratova i građanskih ratova, između kojih treba napraviti diferencijaciju. Ovaj španski je, za ostatak sveta, samo još jedan u nizu. Ali za njih, on je bio i ostao katastrofa u kojoj je život izgubilo između četvrt miliona i milion ljudi, u zavisnosti od toga koga pitate, i da li računate i žrtve „belog terora“ koji su frankisti sprovodili nad poraženim republikanskim neprijateljem.

Izbio je 1936. godine vojnom pobunom protiv levičarske vlade Narodnog fronta, koji je februara meseca pobedio na izborima za parlament, odnosno Kongres deputata Španske Republike (koja je danas u istoriografiji poznata kao Druga španska republika). Puč je propao i zemlja je utonula u trogodišnje krvoliptanje.

Sa jedne strane su bili republikanci, lojalni demokratski izabranoj vladi, kao i njihovi prinudni saveznici anarhisti i komunisti. Sa druge strane nalazili su se nacionalisti, falangisti (španski fašisti), karlisti (tradicionalistički i legitimistički pokret koji podržava jednu bočnu granu Kuće Burbon koja pravno po njima ima jaču pretenziju na presto; pokret je danas slab ali nekada je igrao ključnu ulogu), ultrakatolici i konzervativna aristokratija; njih je predvodio general Fransisko Franko, koji je nedugo nakon izbijanja rata preuzeo uzde pobune.

Mnogi ovaj rat opisuju kao sukob između demokratije i fašizma, posebno kada se ima u vidu da je bio svojevrsni prolog u Drugi svetski rat te da je vođen u toj specifičnoj političkoj klimi, ali mnogi smatraju da je mnogo adekvatnije reći da je u pitanju konflikt između levičarskih revolucionara i desničarskih kontrarevolucionara, što ga čini sličnim Ruskom građanskom ratu. Uglavnom, kao što znate, okončan je pobedom nacionalista a Franko je postao „kaudiljo“ i regent kraljevstva bez kralja (za prestolonaslednika će postaviti Huana Karlosa tek 1969. godine).

No, danas jedna malo poznata epizoda koja se odigrala nekih devet meseci pre početka Rata, posredno ili neposredno, dovela je do njegovog izbijanja. Dakako, epizoda, ili bolje reći afera, nije bila uzrok sukoba već samo njegov okidač, baš kao što ni Sarajevski atentat (premda mnogo dramatičniji događaj od ovoga) nije bio uzrok već okidač.

Naime, dva sumnjiva holandska preduzetnika početkom tridesetih godina pokušala su da uvedu u Španiju elektronski rulet koji je mogao lako da se namešta pritiskom na dugme. Jedan od te dvojice zvao se Danijel Štraus, ali ne zna se tačno ime druge osobe; jedni kažu Žil Perel, drugi kažu izvesni Perlovic, treći čak pominju Štrausovu ženu Lovanu kao trećeg partnera. Uglavnom, afera je dobila ime „Straperlo“, što je slogovna skraćenica od prezimena prevaranata.

Španska Republika je 1931. godine bila proglašena od strane umerenih levičara, ali je desničarska koalicija već 1933. na izborima povratila vlast. Ministar unutrašnjih poslova u toj novoj vladi bio je Rafael Salazar Alonso, i bio je tek jedan u nizu visokih funkcionera Radikalne partije i svog ministarstva koji je primio mito kako bi se pomenuti rulet legalizovao: on je konkretno dobio zlatni sat i 100.000 pezeta, današnjih 35.000 funti.

Međutim, nije bio zadovoljan i tražio je više, uveren da je dobio premalo. Nameran da iznudi još novca, organizovao je policijsku raciju ekskluzivnog „Grand kazina“ u San Sebastijanu tokom njegovog otvaranja. Preračunao se. Besni preduzetnici, koji očigledno „nisu sisali vesla“, shvativši kuda ovo dodatno iznuđivanje potencijalno ide, poslali su sva inkriminišuća dokumenta predsedniku republike Nisetu Alkala-Zamori. Usput su pomenuli da su, da bi povratili deo uloženog novca, pokušali da ucenjuju premijera Lerusa čiji je sestrić bio umešan u posao, te da su se obratili njemu, predsedniku, tek kad je ovaj odbio da se umeša.

Predsednik je sa svim informacijama izašao u javnost. Oktobra 1935. godine o tome se raspravljalo u Kongresu deputata, nakon čega je Salazar Alonso oslobođen optužbe podrškom 140 poslanika naspram 134 glasa, a sve uz podršku Španske konfederacije autonomnih desničarskih grupa (skr. CEDA; bila je to moćna politička partija tog doba). Međutim, ministrova reputacija je bila uništena, iako je uspeo da se dočepa gradonačelništva Madrida.

Reakcija kongresne opozicije na ovo skandalozno glasanje i čitavu aferu, dovela je do direktnog pada vlade premijera Lerusa i njegove Radikalne republikanske partije, zbog čega su raspisani oni izbori za februar 1936. Važnije od toga, afera je dovela do dodatne polarizacije i parlamenta i društva, a posebno ovog potonjeg koje je ionako bilo polarizovano i praktično već godinama, pa i decenijama, na ivici kataklizmičnog sukoba koji je za dlaku izbegnut oktobra 1934. tokom štrajka asturijskih rudara koji je pretio da se odmetne u opštu levičarsku pobunu. Ali jula 1936. godine Španci nisu bili iste sreće.

Što se tiče izraza „straperlo“, njega Španci u obliku „estraperlo“ danas koriste kako bi opisali nezakoniti posao ili bilo kakvu korupcionašku radnju. Često se koristi i za krijumčarenje.

(O. Š.)