Svi ljudi koji traže vraćanje smrtne kazne treba da pročitaju ovu priču o jednom od najčuvenijih suđenja u istoriji

Društveni procesi se sporo odvijaju, pa su tako neki događaji uzroci promena koje dođu decenijama ili vekovima kasnije, kada uzroka više niko nije ni svestan. Suđenje „Momcima iz Skotsboroa“, devetorici crnaca optuženih za silovanje dve belkinje, odigralo se 1931. godine, ali presudno je uticalo na ishod borbe za afroamerička građanska prava

Koliko je crncima u Americi bilo teško pre građanskog rata između Severa i Juga, koji je doveo do njihovog oslobađanja od lanaca bukvalnog ropstva — poznato je. Koliko je crncima u Americi bilo teško nakon toga pa sve do potkraj šezdesetih godina prošlog veka, kada je borba za njihova građanska prava napokon dala rezultat — takođe je poznato.

Preporučujemo

Ali jedno je poznavati materiju u njenoj apstrakciji, a sasvim nešto drugo biti upoznat sa konkretnim događajima poput onoga od 25. marta 1931. godine. Tada je devetoro mladih crnaca uskočilo u teretni voz u Tenesiju; bilo je to vreme Velike depresije, ogroman broj ljudi je ostao bez posla i krova nad glavom, a bezmalo milion „hobosa“ lutalo je Amerikom, „švercujući se“ železnicom, u potrazi za kratkoročnim poslovima: belci koliko i crnci.

Toga dana, na liniji između Čatanuge i Memfisa, u teretnom vagonu bilo je i nekoliko belih mladića i dve devojke. Izbila je tuča nakon što su belci pokušali da iz voza izbace prvo jednog crnca (Hejvuda Patersona) tvrdeći da je to „belački voz“, a onda i ostale. Međutim, crnci su ih nadjačali i izbacili napolje (ili su, osramoćeni, iskočili sami), u blizini tunela koji prolazi kroz planinu Lukaut. Poniženi, beli mladići su otišli pravo kod šerifa obližnjeg Skotsboroa, u saveznoj državi Alabami, da se požale. Šerif je okupio građansku poteru i izdao naređenje da se „uhvati svaka crnčuga u vozu“. Potera je zaustavila voz kod Pejnt Roka i uhapsila sve crne putnike.

Devetoro nesrećnih tinejdžera su bili 18-godišnji Hejvud Paterson (koji je tvrdio da se toliko dugo vozi teretnjacima da je u stanju da zapali cigaretu na vrhu pokretnog voza), 16-godišnji Ozi Pauel, 19-godišnji Klarens Noris (koji je ostavio devetoro braće i sestara u ruralnoj Džordžiji), 19-godišnji Čarli Vims, 19-godišnji Endi Rajt i njegov 12-godišnji brat Roj (koji su po prvi put otišli od kuće), 17-godišnji Olin Montgomeri (poluslepi momak koji se nadao da će naći posao kako bi kupio preko potrebne naočare), 16-godišnji Vili Robertson (koji je bolovao od tako teškog sifilisa da je jedva hodao), i 13-godišnji Judžin Vilijams. Samo su se četvorica međusobno poznavali pre hapšenja.

Dve devojke u vagonu, Viktorija Prajs i Rubi Bejts, rekle su članovima potere da su ih crnci napastvovali uz pretnju pištoljem i nožem; u pritvoru su prepoznali i kao svoje silovatelje identifikovali uhapšenu devetoricu koja će postati poznata kao „Momci iz Skotsboroa“. Međutim, doktor je obe devojke pregledao i nije uspeo da nađe nijedan jedini dokaz silovanja; jedini „dokaz“ je bio njihov iskaz, za koji se danas veruje da je dat kako bi policiji skrenule pažnju sa sebe, jer su obe bile pod sumnjom da su prostitutke pa ne samo što su rizikovale hapšenje po toj osnovi nego i na temelju kršenja tzv. Manovog zakona jer su prešle državnu granicu iz „nemoralne namere“.

Ali sve to nije bilo važno, jer je zbog opšteg rasizma na Jugu, policija crnce redovno ispitivala i privodila zbog seksualnog zanimanja za belkinje. Ako bi se na tome završilo, bilo je još i dobro: neretno su linčovani bez suđenja. To je upravo sudbina koja umalo nije zadesilo ove mladiće pošto se rulja okupila ispred šerifove kancelarije čim su dopremljeni u Skotsboro, zahtevajući da im se predaju „da im oni sude“.

Šerif je izašao na trem i rekao da će prvi ubiti svakoga ko proba da uđe. Potom je svoj revolver dao zameniku i prešao preko puta, dok se masa sklanjala pred njim, da bi iz sudnice zvao guvernera Alabame. Ovaj je odmah mobilizovao nacionalnu gardu koja je došla da zaštiti red i mir, i da optužene radi sigurnosti prebaci u Gadsden, sedište okruga Etovo, da tamo čekaju na suđenje. Ako ste pomislili da ovakvo ponašanje šerifa, uprkos onom prvom komentaru za „crnčuge“, kao i ponašanje guvernera, obećavaju, i da su crni mladići imali fer suđenje, grdno ste se prevarili.

Prvo im nije bio dozvoljen kontakt sa advokatom, iako je tada po zakonu Alabame silovanje moglo doneti najstrožu kaznu. Za javnog branitelja im je dodeljen alkoholičar koji je tokom čitavog suđenja bio mrtav pijan. Tužilac je potpuno beloj poroti rekao: „Krivi ili ne, hajde da se otarasima ovih crnčuga“. Nakon tri dana sva trojica su proglašena krivima: osmorica, uključujući i dva 14-godišnjaka, osuđena su na smrtne kazne, dok je najmlađi, 13-godišnji Judžin Vilijams, osuđen na doživotnu robiju. Podsećamo, nikakvih dokaza za silovanje nije bilo, a na ovako teške kazne nisu mogli biti osuđeni zbog pukog fizičkog napada na grupu belih mladića.

Upravo zato su mnogi slobodoljubivi, pravdoljubivi i istinoljubivi Amerikanci ustali protiv presude, među njima i slavni pisci poput Teodora Drajzera, i uticajni novinari poput Linkolna Stefensa. Komunistička partija Amerike praktično je preuzela kontrolu nad odbranom, i angažovala čuvenog njujorškog advokata Semjuela Lajbovica (što će potonjim suđenjima dati i otvoreni antisemitski ton), koji je bio čuven po tome što do tog trenutka nikada nije izgubio suđenje za ubistvo. Nakon neuspešne žalbe Vrhovnom sudu Alabame (u veću je sedeo samo jedan „normalan“ sudija), novembra 1932. godine Vrhovni sud SAD oborio je presudu i naložio ponavljanje suđenja na temelju činjenice, da optuženi nisu imali adekvatnu odbranu i da suđenje nije bilo fer.

Uprkos tome što je na drugom suđenju Rubi Bejts, jedna od dve „silovane“ devojke, povukla svoju izjavu i kazala da je Viktorija Prajs sve izmislila, uprkos činjenici da nikakvi novi dokazi nisu priloženi, uprkos tome da dokaza ni na prvom suđenju nije bilo, ponovo je donesena ista presuda i kazna.

Međutim, i ovo suđenje je poništeno, ali je i treće završeno januara 1936. godine donelo identični ishod. Poništeno je i ono. Četvrto je rezultovalo time, da su četvorica mladića oslobođeni. „Nijedna država u ovoj uniji nema pravo da govori o pravdi sve dok i poslednje crnačko dete bez i jednog prijatelja, ne primi najbolju moguću odbranu koju bi imao najbogatiji beli građanin“, pisao je Stefens u jednom članku.

Narednih godina je rastao pritisak da se preostali momci oslobode, i zaista su tokom 1940-ih četvorica puštena na uslovno. Paterson je pobegao iz zatvora 1949. godine, a naredne je uhapšen u Mičigenu; tamošnji guverner je odbio da ga izruči Alabami, ali je ovaj već naredne godine uhapšen i osuđen zbog napada nožem u baru, i 1952. je umro u zatvoru od raka. Poslednji koji je pušten iz zatvora zbog onoga što se nije desilo u vozu, bio je Endi Rajt koji je morao da čeka 9. jun 1950. godine: devetnaest godina i dva meseca nakon hapšenja ni zbog čega. Posle toga služio je u američkoj vojsci, ali je 1959, misleći da ga je žena prevarila dok je bio odsutan, ubio nju pa sebe.

Kada je oktobra 1976. godine šestoro njih konačno rehabilitovano, živ je bio samo Klarens Noris koji je odležao 15 godina za zločin koji nije počinio; on je 1946. pušten uslovno ali je pobegao u Njujork gde se uspešno skrivao sve do tog trenutka; njujorški guverner ga je potom pomilovao i proglasio nedužnim. Ali, da se stvari nisu bitno promenile dokazalo je to, što je Odbor za pravosuđe Predstavničkog doma Alabame aprila 1977. odbio da isplati Norisu 10.000 dolara kao kompenzaciju za vreme provedeno u zatvoru. Preminuo je 1989. godine. Novembra meseca 2013. konačno su pravno rehabilitovani i Hejvud Paterson, Čarls Vims i Endi Rajt.

Jedan od prvaka američkog pokreta za građanska prava, Ričard Mur, napisao je u jednom članku još 1940. godine sledeće: „Slučaj ‘Skotsboro’ je jedna od istorijskih međa u borbi američkog naroda i naprednih snaga širom sveta za pravdu, građanska prava i demokratiju. Trenutno, slučaj ‘Skotsboro’ predstavlja ključnu tačku oko koje su se okupile radničke i napredne snage, ne samo da bi sačuvali živote devetoro mladića kojima se namešta [...] već i protiv čitavog sistema linčujućeg terora i posebne represije i progona crnačkog naroda“.

Kad se setimo one mase koja je htela da ih linčuje, ove reči odzvajanju na poseban način. Jer ko zna koliko je crnaca linčovano, a da je bilo potpuno nedužno. Da stvar bude još gora, čak ni oni koji su bili krivi nisu smeli biti linčovani: niko nema pravo da uzme pravdu u svoje ruke, osim suda.

(O. Š.)