Dnevnik poljske Ane Frank: Zapisivala je svoje strahove i sumnje, a njene poslednje napisane reči slamaju srce

Devojčica je ubijena ispred kuće u kojoj se skrivala, a njen dnevnik sačuvao je mladić koji ju je voleo

Čak sedam stotina stranica dugačak dnevnik iza sebe je ostavila devojka Renija Špigel. Počela je da ga piše kao 15-godišnjakinja u Poljskoj, 1939. godine, pa sve do 1942. kada je zbog svog imena i porekla ubijena ispred kuće u poljskom gradu Przemislu. Ona je imala samo 18 godina, kada su nacisti napali ovaj grad u jugoistočnoj Poljskoj i počeli da progone Jevreje.

Smrad, leševi, živi mrtvaci i lampa od ljudske kože: Potresne scene iz ozloglašenog nemačkog logora nakon oslobođenja (VIDEO)

Preporučujemo

Holokaust je preživela njena mlađa sestra Ariana Špigel, koja je kasnije promenila ime u Elizabet. U svoj je uredan i ilustracijama ukrašen dnevnik zapisivala svoja razmišljanja, strahove i sumnje - baš kao i Ana Frank, koja je kao 15-godišnjakinja umrla u logoru.

Za razliku od Ane čije je ime i pisanje poznato širom sveta, Renijin dnevnik je tek nedavno ugledao svetlo dana.

- Moj dragi dnevniče, prijatelju verni. Ti i ja smo prošli toliko toga zajedno, a čini se kako nam najgore tek sledi - zapisala je Renija u dnevnik. U detalje opisuje i kako joj u ratom zahvaćenoj Poljskoj nedostaje majka, o prvom poljupcu s mladićem kojeg voli (samo nekoliko sati pre nego što su Nacisti napali Sovjetski Savez), i svakodnevni život pod okupacijom.

Učenica jevrejskog porekla odvojena je od mlađe sestre i roditelja i sakrivena na tavan jedne kuće u jevrejskom getu.

- Neka nam Bog svima pomogne, u njegove se ruke predajem, ti ćeš nam svima pomoći - zapisala je u dnevnik svoje poslednje reči.

Samo nekoliko dana pre smrti u svesku je zapisala svoje poslednje reči. Dnevnik je "izronio" u Njujorku šezdesetih, ali nije pročitan sve do pre nekoliko godina. Renijina mlađa sestra, njujorška učiteljica u penzji, koja je pre rata u Poljskoj bila mlada nada filma i pozorišta, i nazivali su je "poljskom Širli Templ", odlučna je da sestrin dnevnik podeli sa svetom.

- I dalje mi je teško da ga čitam - kaže 87-godišnjakinja za Njujork post. Dnevnik je objavljen u Poljskoj gde je inspirisao čak i državno takmičenje u poeziji, a mnogi ga, naravno, upoređuju i s dnevnikom Ane Frank koja je umrla u logoru Bergen Belsen od tifusa. Dnevnik će biti preveden i na engleski jezik.

- To je neizmerno važan istorijski dokument, kao i zaista autentični umetnički rad. Veliko otkriće - kaže Ana Frajlih-Zajac sa Univerziteta Kolumbija.

Renija Špigel rodila se u selu Uhrinkovce. Njen otac Bernard bio je vlasnik obradive zemlje, a majka Rouz se brinula o deci. Živeli su u vili na imanju kraj reke Dnjestar.

- Nekada sam živela u prekrasnoj kući kraj reke. U krošnjama stabala gnezda su bile rode, jabuke su sazrevale u voćnjaku, a ja sam sadila cveće - prvo je što je Renija zapisala u svoj dnevnik. Idila je, piše Njujork post, prestala kada su se roditelji razišli, a majka je Reniju odvela u Przemisl da stanuje sa dedom i bakom. Ona je pak otišla u Varšavu u nadi da će još dodatno pogurati njenu glumačku i pevačku karijeru.

- Sada živim u Przemislu, kod bake, ali iskreno rečeno nemam dom, i zato ponekad moram da plačem. Ne plačem zbog haljina, slatkiša ili nečega takvog, plačem jer mi nedostaje majka - piše 15-godišnja devojčica koja osim o majci piše o zlim kolegicama iz školskih klupa.

- Učim francuski i da nema rata otišla bih u Francusku. Trebala sam već da odem, ali je onda Hitler zauzeo Austriju i Čehoslovačku, ko zna što će biti sledeće, a njegovi postupci utiču i na moj život - napisala je 1939. Renija ne znajući koliko je u pravu.

Samo nekoliko nedelja nakon invazije od strane Nemačke, i Sovjeti su ušli u Poljsku a Przemisl je postao podeljeni grad. Rouz nije mogla da se vrati iz Varšave, a otac Bernard je ubijen. Renija i mlađa sestra ostale su u domu dede i bake. Do leta 1941. kada je Nemačka napala Sovjetski Savez, Renija se zaljubila u učenika Zigmunda Švarcera. Prvi put su se poljubili u junu 1941. godine.

- Bili smo sami, samo on i ja. Sunce je već zašlo i pojavile su se zvezde i mesec, a mi smo sedeli i razgovarali. Zbog mraka nismo mogli da pronađemo put do kuće, a onda me Zigo povukao i rekao "Renija, poljubi me", i pre nego što sam se snašla pao je prvi poljubac. Bilo mi je neugodno, tresla sam se kao prut, i otišla sam kući da sanjam - zapisala je Renija koja je nešto kasnije napisala par redova i o njihovom prvom odnosu koji je opisala "čarobnim". Ali ljubav je zasenio rat.

- Gde god pogledam je krvoproliće, ubistva i smrt. Bože, ponovo te molim da nam pomogneš, molim te da živimo, želimo da živimo. Moj je život bio tako neznačajan, nevažan i malen. Danas sam se brinula da nisam lepa, a sutra ću možda prestati da razmišljam zauvek - zapisala je 1942. godine i navela kako je "grad u panici jer se svi boje pogroma i deportacija".

Samo mesec dana kasnije Renija, malena Elizabet, deda i baka prebačeni su u geto.  Zigmund je radio za lokalni pokret otpora, pa je uspeo nekoliko dana kasnije da izbavi Reniju i njenu sestricu iz geta, plašeći se likvidacija i odvoženja u nacistički logor. Prvo su se skrivali na groblju, a 12-godišnja Elizabet onda je odvedena kod katoličke porodice koja je brinula o njoj. Krštena je i sakrivena u samostan pre nego što ju je pronašla majka. Samo su njih dve preživele rat.

Renija je, uz Zigmundove roditelje, sakrivena na tavan njegovog ujaka Samuela Goligera. U svom poslednjem zapisu u dnevniku Renija je molila Boga da ih zaštiti.

- O Izraele spasi nas, spasi nas. Sačuvao si me od metaka i bombi, pomozi mi da preživim - napisala je Renija koju su samo dva dana kasnije pronašli i izvukli ispred zgrade. Svo troje su tamo i streljani.

- Tri pucnja i tri izgubljena života. To se dogodilo juče u 22.30, kada je sudbina odlučila da oduzme moje najdraže. Moj je život svršen. Sve što čujem su pucnji. Draga Renija, poslednje poglavlje tvog dnevnika je dovršeno - napisao je Zigmund kada se dan kasnije vratio.

I danas nije jasno ko je "otkucao" porodicu, da li su to bili susedi ili neko treći. Posle rata Elizabet je s majkom otišla u Njujork, a isto je uradio i Zigmund. Godinama kasnije pronašao je Renijinu porodicu i dnevnik vratio njima.

- Mama je bila jako srećna što ga ima, ali nismo mogle da ga čitamo. Ja sam tek nedavno počela - rekla je Elizabet.

Godine 1943. 11 meseci nakon Renijine smrti Zigmund je poslat u Aušvic gde je preživeo jer ga je za fizički rad odabrao Jozef Mengele. Zigmund je prvo studirao medicinu u Nemačkoj, a onda je emigrirao u Njujork sa suprugom Geniom Bucvalter, koja je takođe preživela Holokaust, a upoznali su se na fakultetu u Hajdelbergu.

U Kvinsu je radio kao pedijatar do smrti 1992. godine.

- Tata je bio opsednut dnevnikom. Imao je fotokopije svake stranice koje bi stavio na sto i pregledavao - rekao je njegov sin Mičel.

Reditelj Tomas Magijerski otputovao je u Poljsku kako bi još nešto naučio o Reniji Špigel.

- To je najbolja nikada ispričana priča - rekao je on.

(Telegraf.rs/ Izvor: Express.hr)