Priča o Hitleru iz juna 1940. koja je majstorski režirana, simbolična predstava

11. novembra 1918. godine u jednom vagonu u Kompijenjskoj šumi, francuski je maršal Ferdinand Foš, u svojstvu glavnokomandujućeg svih savezničkih snaga, izdiktirao nemačkim predstavnicima ponižavajuće uslove primirja kojim je praktično okončan Veliki rat. Dvadeset i jednu i po godinu kasnije, na istom tom mestu, Adolf Hitler će režirati potpuno obrnutu predstavu

Munjeviti pad Francuske Republike pred nezadrživim naletom oružanih snaga Trećeg rajha, koje su tih godina delovale nepobedivo, pad koji je došao u svega šest sedmica između 10. maja i 25. juna 1940. godine, iznenadio je i šokirao čitav svet, a posebno Evropu. Držalo se, da je francuska vojska najveća sila na Starom kontinentu. Dokazalo se, da to nije slučaj.

Preporučujemo

16. juna, kada je postalo očigledno svakome da je propast zemlje neizbežna, predsednik francuske vlade Pol Rejno izneo je na sto tokom sednice svog kabineta, zamisao o ujedinjavanju Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske Republike: pobornici su smatrali da u tom slučaju nijedna država neće moći da sklopi separatni mir sa Nemačkom i da će se borba nastaviti.

Britanci su prethodno istog dana podržali predlog i Čerčilov kabinet je objavio „Deklaraciju o uniji“ koja je podrazumevala zajedničke organe odbrane, spoljnih poslova, finansija i ekonomske politike, a takođe i meru kojom bi svi francuski državljani automatski dobili britansko državljanstvo, i obratno.

No, sve je propalo na toj sednici vlade u Parizu jer ona ideju nije podržala. Rejno je podneo ostavku, a zamenio ga je maršal Filip Peten, slično našem Nediću heroj Velikog rata, koji će, opet slično našem Nediću, postati kvisling. Peten je odmah radio-porukom objavio svom narodu da ima nameru da kod Nemaca traži primirje. Primivši ovo k znanju, Hilter je pristao i kao mesto za pregovore izabrao Kompijenjsku šumu.

Svakom Francuzu bilo je jasno šta se desilo, i šta Hitler radi. Većini ljudi danas, naravno, takav bi izbor delovao potpuno nasumično, ali francuske glavešine su u potpunosti bile svesne pozornice koja se podiže pred njihovim očima, sa ciljem sahranjivanja sveta u kome žive i koji su gradili.

Naime, dvadeset jednu i po godinu ranije, glavnokomandujući savezničke vojske, francuski maršal Ferdinand Foš diktirao je nemačkim predstavnicima sramotne i ponižavajuće uslove primirja kojim je praktično okončan Veliki rat (kojim je Nemačka izgubila ogromnu teritoriju i status sile te potom utonula u haos), u jednom vagonu u Kompijenjskoj šumi. Po Hitlerovom nalogu, taj isti vagon — koji se od 1927. godine nalazio u posebno izgrađenom muzeju u toj šumi — dovučen je i tačno u milimetar postavljen na položaj na kome se nalazio 11. novembra 1918.

21. juna, ovoga puta poniženi Francuzi, došli su na lice mesta i ušli u vagon. Adolf Hitler je bez reči seo na isto mesto na kome je 1918. sedeo francuski maršal Ferdinand Foš. „Firer“ je saslušao čitanje preambule sporazuma o primirju, a potom je napustio vagon u proračunatom gestu prezira prema francuskoj delegaciji.

Sa nemačke strane uslove je nakon toga diktirao general Vilhelm Kajtel, načelnik Vrhovne komande Vermahta (nem. Oberkommando der Wehrmacht, OKW), koji će 19. jula biti, sa jedanaest svojih kolega, unapređen u čin feldmaršala. Primirje je potpisano narednog dana u 18 časova i 36 minuta. Na snagu je stupilo dva dana i šest sati docnije, 25. juna u 00 časova i 35 minuta.

Značaj ove predstave koju je Hitler režirao u Kompijenjskoj šumi bila, dakle, potpuno očigledna ljudima koji su u njoj „statirali“. Bila je to ne samo simbolična osveta za ono primirje iz 1918. godine, ne samo ravnanje računa, već i simbolično rušenje poretka koji je uspostavljen u Versaju nakon Prvog svetskog rata. Činjenica da je vagon postavljen tačno na položaj na kome se nalazio 11. novembra 1918. godine, svojevrsno je vraćanje vremena unazad. Srećom, nije dugo potrajalo. „Ničija nije do zore gorela“, kaže srpski narod, a Hitlerova se ugasila posle svega pet godina.

No, pre toga, Nemci su odmah uništili čitav spomen-kompleks „Proplanak primirja“ (osim statue maršala Foša koju je Hitler namerno ostavio da bdi nad pustoši), a esesovci su 1945. u Tiringiji pred nadirućim saveznicima spalili vagon pa zakopali ostatke. Da su i oni simbololjubivi, dokazali su Francuzi kada su nakon rata „Proplanak primirja“ obnovili korišćenjem nemačkih ratnih zarobljenika.

(O. Š.)