KOLIKO JE SRBIJA LEPA! Pogled sa Soko-grada, snažnog uporišta bogumila koje je opsedao veliki župan Stefan Nemanja (FOTO)

Tvrđava koja se nalazi nedaleko od Sokobanje kao magnet je tokom srednjeg veka privlačila pobunjenike, i stoga bila poprište mnogih borbi i žrtva brojnih razaranja. Danas, kada stojimo ispod njenih urušenih zidina, gotovo da možemo čuti zveket srpskog oružja, i razmenu uvreda između bogumila gore u gradu i Nemanjinih pravoslavaca koji ga opsedaju

„Nekad, u vremena davna, silan velmoža, gospodar tvrdog Soko-grada, jahaše kotlinom. Odjednom, smrači se nebo nad Ozrenom, sevnu munja sa Oštre čuke, pa grunu grom i zadrhta zemlja sve do Šiljka na surom Rtnju. Poskoči uplašeni hat. Jahač pade s njega i izgubi svest.

Preporučujemo

Kada se gospodar Soko-grada osvesti, učini mu se da su mu sve kosti polomljene. Nije mogao na noge da se osloni. Ležao je tako i čekao smrt. Iznenada, začu klokot vodenog ključa. Polako i bolno se pridiže da se bar žedan od sveta ne rastavi. Kad velmoža prvi gutljaj vode, s dotle vrela nepoznatog, popi, u glavi mu se namah sve razbistri.

Kad to gospodar tvrdog Soko-grada vide, onako u odelu gospodskome, okupa se u kladencu, ozdravi odmah, pa se orno vrati u grad. Odmah naredi da se kuća nad izvorom digne.

Zamalo proču se glas o vodi isceliteljici na sve četiri strane sveta. Sa svih strana navališe oni što im duša u nosu bejaše da na ključu vode vidarice za svoje boljke melem potraže. Ozdraviše mnogi od vode u kotlini među Ozrenom i Rtnjem. Oni što su najviše bolni bili tu i domove podigoše.“

Tako glasi legenda o nastanku Sokobanje, nadomak koje se nalazi Soko-grad u koji se neimenovani velmoža vratio nakon što je na kladencu popio „vodu vidaricu“. A sama ta utvrda, istorijski izvori kažu, podignuta je u vreme romejskoga cara Justinijana, sa ciljem da prepreči put nadirućim varvarima.

Mnogo vekova kasnije, grad je 1172. osvojio i svojoj raškoj državi pripojio veliki župan Stefan Nemanja, koji je ipak još jednom morao da opseda Soko-grad, nakon Državnog sabora u Rasu 1186. godine, kada je doneta odluka da se iz zemlje srpske izvrši izgon bogumila.

Naime, upravnik Soko-grada, ispostavilo se, tajno je bio bogumil, kao i veliki broj druge vlastele i vlasteličića širom Srbije. O njihovom ubijanju, spaljivanju na lomači, mučenju, sečenju jezika, odsecanju ruku i nogu, žigosanju, o otimanju njihove imovine, već smo pisali.

Elem, upravnik Soko-grada nije bio jedini babun u toj tvrđavi. Ona je, zapravo, bila jedno od najvećih njihovih uporišta u Raškoj, i pretrpela je veliko razaranje u borbama koje su usledile. Obnovljena je nakon toga, a u turske šaka pala je 1398. godine.

SUROVO: Ovako se Stefan Nemanja obračunavao sa sektašima (FOTO)

No, Soko-grad je izgleda nekim čudnovatim magnetizmom privlačio pobunjenike: početkom 1413. godine u njemu je stolovao odmetnuti Hamza-beg, pa je tvrđava ponovo razorena nakon napada Muse, sina Bajazitovog, koji se tih godina u dinastičkom sukobu tukao oko prestola sa braćom Sulejmanom i Mehmedom.

Mehmed je konačno pobedio Bitkom kod sela Čamorlu 5. jula 1413. godine, zahvaljujući podršci Srpske despotovine čije je odrede predvodio budući despot Đurađ Branković, inače sestrić tadašnjeg despota Stefana Lazarevića, ali i zahvaljujući ugarskim odredima pod zapovedništvom mačvanskog bana Jovana Morovičkog, te ljudima koje je poslao Sandalj Hranić Kosača, „veliki vojvoda rusaga bosanskog“. Ali tvrđava izgleda nije obnavljana.

(Telegraf.rs)