PRVA VLADARSKA „PALATA“ MODERNE SRBIJE: Iz ove kuće je knez Miloš vladao Srbima (FOTO)

Kuća kneza Miloša Obrenovića u selu Gornja Crnuća zdanje je ispred kojeg je on nakon Takovskog sabora okupljenima izgovorio one najbesmrtnije reči: „Evo mene, eto vas — rat Turcima!“ Spomenik je to kulture od velikog značaja, i pod zaštitom je države, a nedavno je čak i obnovljena. Samo selo, međutim, gubi stanovništvo

Prvi srpski ustanak je izbio, potrajao devet godina i propao. Uzroci propasti njegove, brojni su, ali su povezani sa evolucijom želja srpske revolucije.

Preporučujemo

Naime, prvo smo bili samo protiv dahija kao nelegalne vlasti odmetnute od sultana u Stambolu, potom smo tražili široku autonomiju, onda smo došli do toga da nam Turci daju sve što tražimo ali mi odbijamo jer sada hoćemo nezavisnost a Rusi nas uveravaju da će nam u tome pomoći (mada guraju struju koja traži da se pripojimo Ruskoj imperiji) da bi nas zaboravili i prodali čim je Napoleon pokrenuo invaziju na Rusiju (što je i logično njihovo ponašanje, i samo mi izgleda ne razumemo da u svetskoj politici ljubav i čast ne postoje, već samo interes i korist).

Hadži-Prodanova buna izbila je preuranjeno već o jeseni 1814. godine, u jeku osmanlijskog osvetničkog terora, kao drugi korak Srpske revolucije. Neki srpski knezovi, među njima i Miloš Obrenović, ugušili su skupa sa Turcima ovu bunu, smatrajući da je neostvarljiva u tom trenutku (među istaknutim turskim vojskovođama bio je Ašim-beg, Milošev pobratim).

Već naredne godine srpske starešine ponovo počinju da ubijaju Osmanlije koje skupljaju porez, Arsenije Loma (po kome Lomina ulica u Beogradu nosi ime) opseda Rudnik, a na Cveti se o Takovskom saboru okupljaju starešine i donose odluku da se digne novi ustanak.

Milošu Obrenoviću nude da bude novi vožd. On se koleba, ali naposletku prihvata. Potom svi odlaze u Gornju Crnuću gde se okuplja masa naroda. Miloš ulazi u svoju kuću, oblači najsvečanije svoje odelo, izlazi napolje, barjak predaje barjaktaru da ga zabode na simbolično mesto okupljanja ustanika, i okupljenima izgovara najbesmrtnije reči: „Evo mene, eto vas — rat Turcima!“

Za razliku od Prvog ustanka, borbe u Drugom trajale su samo četiri meseca. Ova buna je trakođe po karakteru bila drugačija od prve i po tome što su srpski ustaši (srpska reč: više o tome u posebnom tekstu) od samog početka udarili bili na legalnu vlast Sulejman-paše Skopljaka.

Borbe su, ukratko, korak po korak, trajale ovako: Srbi opsedaju Čačak četrdeset dana, Miloš lično tuče Turke u Bici na Paležu (Požarevac), hvata se veza sa austrijskom emigracijom i vraćaju se brojne vojvode iz prvog čina revolucije (Karađorđa Rusi drže u kućnom pritvoru i ne daju mu da se vrati), Miloš potom sa Pavlom Cukićem zajedno osvaja Valjevo, a potom njih dvoje sa Simom Nenadovićem odbijaju osmanlijski napad kod Čačka. Porta zatim šalje dve kaznene ekspedicije, jednu iz Bosne a drugu iz Niša: ustanici bosansku biju do nogu na Dublju, a nišku koja je došla da pomogne čačanskim Turcima, na Ljubiću.

25. oktobra 1815. godine knez Miloš sklapa usmeni dogovor sa Marašli Ali-pašom i Kuršid-pašom. Turci su spremni na kompromis, pod uslovom da Srbi ne traže „kule i gradove“, i doslovno i preneseno. Ovakvom raspoloženju turskom znatno je doprinela poslednja faza Napoleonskih ratova i činjenica da je iz njih, nakon katastrofe tri godine ranije, Ruska imperija izašla kao velika pobednica, a njena vojska marširala Parizom. Žurilo im se da se sa Srbima što pre dogovore.

Nismo mi tim sporazumom i povlasticama od sultana dobili bili bogzna šta, ali smo udarili temelj budućeg razvoja, posejali smo seme što se kaže, iz kog je postepeno nikla potpuno slobodna Srbija.

A prve dve i po godine Kneževine Srbije, Miloš je proveo u onoj svojoj kući u Gornjoj Crnući, danas u opštini Gornji Milanovac, ispred koje je izgovorio one besmrtne reči, pa je iz nje knezovao. Stoga se Gornja Crnuća uslovno može smatrati jednom od naših prestonica, ma koliko bila privremena (tokom Prvog ustanka prestonica je de fakto bila Topola), dok se pomenuti konak može tretirati kao vladarski “dvor“.

Danas je kuća obnovljena i u njoj se nalazi stalna postavka sa kopijama dokumenata, reprodukcijama fotografija, kao i nekoliko originalnih eksponata vezanih za taj ustanički period. Važno je to, što je u jednom delu konaka očuvan autentični ambijent, ognjište sa pokućstvom i zidana kaljeva peć.

Od krupnih odluka koje su donesene u njoj, verovatno najdalekosežnija (imajući u vidu sve ono što se dešavalo u veku koji je usledio) jeste ona koja se tiče „atentata“ na Karađorđa koji je u Radovanjskom lugu likvidiran 26. jula 1817. godine. Jer, tek je o Đurđevdanu 6. maja 1818. na Skupštini u manastiru Vraćevšnica, odlučeno da se prestonica preseli u Kragujevac (u Beograd će biti prebačena tek 1841. godine) gde je potom izgrađen dvorski kompleks u skladu sa ondašnjim potrebama i mogućnostima.

(Taj kragujevački dvorski kompleks danas je senka nekadašnjeg. Prvo je u požaru 1884. godine stradao Šareni konak kneginje Ljubice, tako nazvan zbog toga što je unutrašnjost bila oslikana od strane nekog neveštog slikara; sada postoji državni projekat za njegovu ponovnu izgradnju. Potom je stradao Knežev konak, tokom nemačkog bombardovanja 1941. godine.

Sve što trenutno imamo od tog kompleksa na Gospodarevom brdu na levoj obali Lepenice jeste Amidžin konak, podignut za dvorsko osoblje na čijem je čelu bio domostroitelj Kneževog dvora Sima Milosavljević Paštrmac, kojeg je Gospodar zvao Amidža, odnosno „stric“.)

Kuća Miloša Obrenovića danas je pod zaštitom države, i smatra se za spomenik kulture od izuzetnog značaja. Gornja Crnuća kao selo ima 175 stanovnika po poslednjem popisu, što je u odnosu na prethodni popis pomalo dramatičan pad. Naime, 2002. godine bilo je u 86 domaćinstava „čak“ 213 punoletnih ljudi, ali svega 26 maloletnih. Pad 2002. u odnosu na 1991. još je dramatičniji, budući da je onda u selu živelo 319 ljudi.

Ako se trend nastavi, a po svemu sudeći biće samo gore jer u selu uglavnom žive stariji ljudi, jedna prestonica moderne Srbije ostaće potpuno nenaseljena a o Kući Miloša Obrenovića neće imati više ko da brine. Hoće li onda „zaštita države“ imati ikakvog smisla?

A šta bi se sa Srbijom desilo da nije bilo Karađorđa i Miloša pogledajte u videu:

(O. Š.)