18 MRTVIH NA IZBORIMA U SRBIJI: Priča o našim partijskim podelama i krvavom februaru 1893. godine (FOTO)

Događaji koji su se 20. februara 1893. odigrali u dragačevskom selu Goračiću bili su samo kulminacija „predizborne kampanje“ za jedne parlamentarne izbore, a nikako izuzetak od pravila jer je politika tokom poslednje dve decenije XIX veka u Kraljevini Srbiji išla ruku pod ruku sa revolverom, omčom i kamenicom. Ali, danas ćemo pričati samo o „slučaju Goračić“

Nakon burne devete decenije XIX veka — koja je svedočila formiranju Narodne radikalne stranke („radikala“), Srpske napredne stranke („naprednjaka“) i Liberalne stranke („liberala“), njihovim međusobnim sukobima, nestabilnosti, čestim izborima, Timočkoj buni, Srpsko-bugarskom ratu, uličnim nemirima i neredima, ubistvima, linčovanjima, i čemu sve ne — Kraljevina Srbija se, valjda umorna od partijaštva i nasilja, primirila.

Preporučujemo

(Napomena: Liberali su bili sledbenici klasičnog liberalizma, rusofili i obrenovićevci. Radikali su na vrhuncu svoje popularnosti bili socijalistička stranka, barem dok nisu okusili vlast u punom smislu, ali su nakon toga bili šta god želite; interesantno je da su na vlast prvi put došli zahvaljujući intervenciji Austrije kod kralja Milana, jer su Beču bili manje rusofilni od liberala. Naprednjaci su bili klasična konzervativna stranka, zapadnjački orijentisana, koja je silom prilika i sticajem okolnosti postala „dvorska“. Svi su se u suštini zalagali za ujedinjenje Srba.)

Skupštinske izbore 1888. godine obeležila je totalna pobeda radikala koji su u tom sazivu imali sve poslanike u Srpskoj narodnoj skupštini (dakle, niko drugi nije imao poslanike), što je prvo jednopartijsko iskustva Srba (interesantno, bilo je to iskustvo socijalističkog karaktera kao i naredno).

Nakon iznenadne abdikacije kralja Milana 1889. godine došlo je do novih izbora na kojima su se stvari neznatno izmenile: liberali su imali 15 poslanika, nasuprot 117 radikala. Radikali tako opet formiraju vladu, koju ponovo predvodi general Sava Grujić, a potom 11. februara 1891. nameštenje predsednika Ministarskog saveta dopada prvi put u šake gospodina Nikole Pašića, takođe radikala.

Međutim, nakon smrti generala Koste Protića 4. juna 1892. dolazi do upražnjenja jednog mesta u Namesništvu (koje vlada u ime maloletnog kralja Aleksandra), a Pašić to mesto želi za sebe. Jovan Ristić, vođa liberala i prvi namesnik, ne želi to da dozvoli. Pašić podnosi ostavku, a namesnici, uprkos tome što liberali imaju samo 15 poslanika, mandat za sastav nove vlade poveravaju svom Jovanu Avakumoviću. Nova, liberalna vlada odmah raspisuje izbore za februar 1893. godine.

E, tu počinje šou. Novi ministar unutrašnjih dela, Stojan Ribarac, dozvoljava radikalskoj štampi punu slobodu (svestan njenog ograničenog dejstva) ali zato svoj glavni udar usmerava na učitelje, koje drži za glavne agitatore radikala. 774 učitelja je premešteno te zime sa jednog na drugi kraj Srbije, a neki su premeštani i po nekoliko puta. Prosvetni sistem je bio toliko poremećen te školske godine da na njenom kraju nije bilo moguće čak ni konačno ocenjivanje đaka.

Zatim, liberali vrše udar na opštine, kojima dominiraju radikali, kao uostalom i skupštinom. Tada smo imali zakon koji je davao za pravo biračima da u svakom trenutku mogu da izglasaju nepoverenje lokalnoj vlasti (nešto što nam je danas preko potrebno), ali se izbor nove uprave morao vršiti javno, što je iz liberalskog ugla značilo — korišćenje policijskog aparata za pritisak.

Druga metoda je bila sledeća: policija bi ustanovila neku proneveru ili nezakonitost u radu opštine, pa bi jednostavno smenila vlast i uvela prinudnu upravu. Međutim, sve do Božića ova bitka za opštine bila je niskog intenziteta, ali nakon toga vlada gubi strpljenje i dolazi do upotrebe vojske jer „prisustvo vojske na seljake čini dobar utisak“, kako je to sročio jedan okružni načelnik.

Srbijom ponovo kreće talas državnog nasilja i narodnih buna. Seljaci čuvaju opštine, ali policija često uspeva da reši situaciju sama; gde sama ne može, gde se koleba, dolazi pomenuta vojska sa bajonetima, pa hvata, vezuje i sprovodi bundžije u apsane. Upravo se to desilo 20. februara 1893. godine u selu Goračiću kod Dragačeva, pet dana pre skupštinskih izbora, ali na dramatičniji i užasniji način nego bilo gde drugde.

Dragačevo je bilo „leglo“ Ranka Tajsića, seljačkog tribuna i istaknutog radikala, koji je jednom pred sudom, kada ga je sudija formalno upitao da li je nekada osuđivan, duhovito odgovorio: „Nisam, osim za veleizdaju“, aludirajući na progon radikala tokom naprednjačke vlasti osamdesetih godina. Nešto pre ovih strašnih događaja koje ćemo sada opisati, u jednom drugom dragačevskom selu narod je „uhapsio sreskog načelnika, pa je morala doći vojska da ga oslobodi“.

Kada je radikalskoj upravi u Goračiću izglasano nepoverenje, a radikali odbili da predaju dužnost novoj upravi, pozornica je bila postavljena. Ispred opštinske sudnice u Goračiću skupilo se oko 300 seljaka sa motkama i sekirama, pa liberali nisu mogli da uđu u zgradu. Smestili su se u obližnoj mehani. Došao je i načelnik Čačanskog okruga da pokuša da rasturi ovaj „crveni“ tabor, ali je narod oterao njega.

Sutradan, dolaze dve čete vojske. Komandir poziva okupljene da se raziđu, ali okupljeni to odbijaju. Komandir izdaje naređenje da se puca. Srpska vojska potom puca na narod.

Ubili su 18 seljaka, sedam ranili (po drugim izvorima 23), a 70 domaćina uhapsili. Komandir je u svom zvaničnom izveštaju tvrdio da je neko iz naroda zapucao na vojsku, da su se seljaci spremali za juriš, da je morao da reaguje. Istrage nije bilo, pa ne se ne zna pouzdano da li je izveštaj njegova fabrikacija ili istina. Ministar Ribarac je nekoliko meseci kasnije stavljen na optuženičku klupu zbog izbornih nasilja i krvoprolića, ali je postupak naredne godine obustavljen „zbog izmenjenih političkih okolnosti“. Nedavno je u Goračiću podignut spomenik žrtvama, a u zgradi nekadašnje opštinske sudnice ispred koje se sve odigralo postoji i muzej.

Na sam dan izbora, vojska je izašla na ulice u svim jakim radikalskim uporištima širom zemlje, kao upozorenje. Zabranjene su bile sve privatne telegrafske depeše o rezultatima izbora. Kompletni izbori su na nekim mestima poništavani, policija je na Rudniku čak oduzela biračke akte od izbornog odbora, poništavala je mandate iz pirotskog okruga zbog golih formalnosti, i šta sve nije radila.

Liberali su tako pobedili i osvojili većinu poslaničkih mandata, skupivši 91.831 glas, nasuprot radikalima koje je podržalo „samo“ 130.316 ljudi. Niko ne zna kako su liberali dobili te izbore, matematika se slama pred ovim brojkama. Neko ciničan je bio primetio: „Izbori su potpuno nepotrebni ako su dobro organizovani“.

Bilo kako bilo, liberali su imali 69 poslanika, dva su imali naprednjaci, a radikali 57 (osam poslaničkih mesta je ostalo upražnjeno jer su u tim mestima izbori bili „pokvareni“). Toliko su socijalistički orijentisani radikali u to doba bili moćni, da čak i kada ih neko na izborima potpuno pokrade oni teorijski pobede a praktično izgube za dlaku.

Ali, ne lezi vraže, 1. aprila maloletni kralj Aleksandar poziva namesnike na večeru. Posnu večeru, jer je u toku bio Veliki post. Doslovno, uz „prvoaprilsku ribu“ im servira njihove ostavke na potpis, obaveštava ih da je vojska preuzela grad, a da on lično preuzima vlast u svoje ruke. Raspisuju se novi izbori, slobodni, za 18. maj, koji donose sledeći rezultat: od 136 poslaničkih mandata, radikali osvajaju 126, naprednjaci 10, a liberali — NULA.

Liberalna stranka je nakon ovoga praktično umrla, i više se nije pojavljivala na izborima, zvanično zato što je smatrala da je u Srbiji „prvoaprilskom šalom“ zavladalo vanustavno, nelegalno stanje (što je zapravo bilo tačno); tek je nakon Majskog prevrata u nekom smislu vaskrsla, nakon što je Stojan Ribarac osnovao Nacionalnu stranu, a Vojislav Veljković Liberalno-demokratsku. Već 1904. godine one su se ujedinile u Narodnu stranku.

(O. Š.)