Dramatična ispovest srpskog oficira iz 1913. godine: "Turci su ljudi od srca"

Srpski kapetan S. krenuo je uoči Nove godine od iz Bitolja za Ohrid i usput nabasao na Turčina kojem je srpski vojnik oteo šezdeset groša. Kapetan se u poteru za drumskim razbojnikom koji je utekao u jedno tursko selo sa srpskom posadom. Tada je počela prava drama kakvu samo život može da napiše, i ispoljavanje plemenitosti kakvo niko ne može da izmisli

Balkanski ratovi su došli i prošli, Prvi i Drugi svetski rat jednako tako, kao i ratovi nakon raspada Jugoslavije. Granice Srbije su se širile i skupljale, neprestano menjale, toliko da se u jednom trenutku nije ni znalo gde su te granice, naime, tokom postojanje Kraljevine SHS odnosno Kraljevine Jugoslavije, kada Srbije kao Srbije nije ni bilo.

Da je bilo ko sredinom leta 1912. godine rekao nekome na ulici u Kraljevini Srbiji da će šest i po godina docnije oružana sila njegove zemlje biti na Alpima, taj neko bi se sigurno slatko nasmejao i potegao pitanje zdravog razuma tog samozvanog proroka. Stvari ne bi bile drugačije čak ni leta 1913. godine, uprkos tome što se naše kraljevstvo u međuvremenu toliko proširilo da je postalo neprepoznatljivo, udvostručivši zemljište koje zaposeda.

A baš se u to neko doba odigrava anegdota, ili možda je bolje reći dramatična ispovest, koju vam donosimo danas. U to doba, dakle, kada je Kraljevina Srbija zaposela stare srednjevekovne naše oblasti i primila skoro milion i po novih stanovnika, među kojima je ogroman broj bio muslimanske vere, što naših islamizovanih Srba što samih Turaka što Albanaca.

U svom autorskom tekstu pod naslovom "Turci su ljudi od srca" i sa podnaslovom "Sličica sa bojnoga polja", objavljenim u onovremenom listu "Balkanski rat u slici i reči" u broju 10 od 6. aprila 1913, jedan kapetan srpske vojske koji se potpisao samo kao "S.", želeći da ostane anoniman iz razloga koji će vam postati uskoro očigledni, piše ovako:

"U oči Nove Godine rano ujutru pošao sam na konju iz Bitolja za Ohrid. Put je vrlo dug i teško ga je preći za dan. Od samoga izlaska iz Bitolja poče kiša i vejavica. Pred podne prelazio sam Đavatu, preko koje uvek duva jak vetar, a sad beše i jaka mećava. Čisto mi bi žao što nisam mogao bolje razgledati okolinu Đavate, gde se borila hrabra divizija Nedićeva.

Put je išao u serpentinama. Na jednom zavijutku spazih jednog mladića Turčina, koji teraše dvokolice u susret meni. Odjednom se na blizu razleže jak puščani pucanj. Po pucnju bih rekao da je to bila turska puška i ne bi mi prijatno, jer ja bejah potpuno sam i još na slabom konjiću. Čim se razleže prvi pucanj, mladić — Turčin skoči sa dvokolica i ostavivši konja i dvokolice na sred druma — otrča natrag iza zavijutka. Sve mi ovo izgledaše zagonetno.

Oficir se ne sme ničega plašiti, pomislih i obodoh konja da što pre stignem iza zavijutka. Čim stigoh tamo spazih da onaj mladić ide meni sa još jednim Turčinom, malo starijim od njega. Ovaj drugi derao se iza glasa.

— Šta se dereš! viknuh kad se približih njima dvojici.

— Jedan srpski asker (vojnik) pucao je na mene i oteo mi šeset groša, jecaše Turčin.

— Ajde samnom da vidimo tog askera, rekoh Turčinu i otkasah ispred njega.

Oko puta beše veliki ševar i nadao sam se da ćemo tu naći tog askera. Nekoliko minuta prođoše u tom traženju i nigde nikoga ne nađosmo.

— Eno ga, povika Turčin, pokazujući na jednog vojnika koji se kroz vejavicu jedva video. Vojnik je grabio jednom selu, koje ne beše daleko.

— Stoj! povikah koliko me grlo donosi, i poterah konja u galopu.

Vojnik ubrza korake i prepreči preko njiva, znajući da ja tuda ne mogu sa konjem.

— Stoj! ponovih još jače i opalih revolver za vojnikom.

Vojnik trčaše ka selu sve brže i brže. Moj konj beše slab, pri tom i umoran, a trebalo je putovati još deset sati. Gotovo mi se nije galopiralo za vojnikom. Ali me spopade bes zbog tog drumskog razbojništva i zbog beganja vojnika, koji se nadao da će mi umaći i da će me namagarčiti. Poterah konja malo zaobilaznim putem i neprekidno pozivah vojnika da stane. On je naprotiv sve brže trčao, svestan svog zločina i smrtne kazne, koja će ga posigurno snaći ako ga uhvatim. Svakoga trenutka sam pazio da se ne zaustavi i ne otpočne pucati na mene, kao svog nepomirljivog i vrlo opasnog gonitelja.

U tom samrtnom utrkivanju već smo se bližili selu. Ispred sela beše nekoliko Turaka, jer selo beše čisto tursko. Još se nije moglo oceniti da li ću vojnika stići pre nego što umakne u selo. Turci se nisu umeli naći u ovom čudnom prizoru, a za nama je trčao i onaj mladić, Turčin. Nisu me razumeli šta vičem, a nisu ni znali ko koga juri.

Ja sam bio na pedeset koraka kad se vojnik dokopao prvih košara.

— Držte ga! viknuh ljutito zabezeknutim Turcima, ovi ostaše kao ukopani. U tom i ja uletih u selo i skočiš sa konja da bih mogao ući u košare. Pregledah jednu, drugu i treću košaru i nigde ne nađoh begunca. Upitah Turke gde se sakrio asker, i jedan od njih, čuvši reč 'asker' povede me kroz jedan sokačić. Svi videše da sam ja 'komandar', kako oni zovu starije oficire.

Đavo će ga znati, dal me je taj Turčin razumeo ili me je hteo prevariti, tek on mene odvede kod jedne naše desetine, koja je bila kao neka straža u tom selu. Vojnici se uzmuvaše kad me spaziše i kaplar mi iziđe na raport. Odmah naredih uzbunu i sa vojnicima opkolih selo. U tom mi priđe onaj isti Turčin i reče mi da on zna gde se sakrio asker.

Celo se selo uzbuni. Bilo je preko četrdeset pedeset Turaka iskupljenih po sokacima. Kaplar otrča sa dva vojnika da dovede begunca. U tom iščekivanju ja objasnih jednom Turčinu zašto ga jurim, a on zatim ode onim okupljenim Turcima, sigurno da i njima saopšti to objašnjenje.

Ne prođe dugo i kaplar je već vodio begunca, koji se beše strašno uplašio. Kad ga videh još se više razdražih i dokopah jednu granu, koja se odnekud tu zadesi i počeh nemilice tući toga gada. — Streljaću te, razbojniče, cičao sam od besa i ljutine. Turci behu zapanjeni. Naredih da ga vežu i da mi ga dovedu u jednu obližnju kuću, gde sam konja ostavio.

U tom mi priđe jedan ugledan Turčin i zamoli me da svratim tu kod njega na kafu. Ja pođoh za njim još uvek drhteći od gnjeva. U razgovoru sa domaćinom malo se stišah.

— Evet, evet, upadao je u prekidima Turčin, donoseći ruku do grudi i srca i na taj način izjavljujući poniznost meni, a u isto vreme i saglašavajući se sa mnom u mom strogom i pravičnom postupanju prema krivcu. Pa ipak na licu mu se ocrtavalo neko saučešće sa tim nesrećnikom, koji je po njegovom mišljenju imao još istoga dana biti streljan.

Dođoše još nekoliko Turaka. Doneše nam kafu u fildžanima. Ja im govorih kako su naši zakoni neumitni prema ovakvim krivcima, i kako su pre neki dan u Skoplju streljali jednoga samo zato, što je oteo funtu sveća od jednog Grka bakalina. Oni su se čisto čudili, kako mi naše vojnike streljamo zbog nasilja prema tuđim narodnostima.

— Ej vala, Ej vala, divili su se sa strahopoštovanjem Turci.

U tom stiže i onaj opljačkani mladić. Naredih da se dovede vojnik i pri tom suočenju, Turčin poznade otmičara. Pretresemo mu džepove i nađosmo četrdeset, u mesto šeset groša; mora biti da je uzgred bacio nešto da bi nam zaturio trag. Vojnik nije nikako priznavao da je on oteo novac onom Turčinu. Ja napisah formalno saslušanje tog mladića, vojnika i onih Turaka koji su videli kako je ovaj begao i kad se sakrio. Po saslušanju naredih da se krivac zatvori.

Za sve to vreme oko kuće i ispred mojih prozora skupljala se masa Turaka. Šta će to da mu znači? pomislih u sebi, ne prezajući od toga, jer sam predosećao šta će biti. Malo zatim otvoriše se vrata i na njima se pojaviše nekoliko bogatijih i uglednijih Turaka. Oni uđoše jedan po jedan, metanišući rukama prema meni i klanjajući se duboko u znak velikog poštovanja.

— Efendum, reći će dosta razumljivim srpskim jezikom najstariji od njih, čija glava beše obavijena lepim belim turbanom, — ja bih te molio u ime celog našeg sela, da oprostiš ovom vašem askeru i da ga ne streljaš. Mi smo skupili dvadeset groša i izmirili smo ovog našeg mladića, — a i on mu prašta.

Takvo zauzimanje Turaka za našeg vojnika dirnu me jako. Nezgodno mi je bilo odbiti tu njihovu iskrenu molbu, a još mi nezgodnije bilo oprostiti tako veliki zločin.

— Meni je neobično milo što se vi zauzimate za našeg vojnika, otpočeh ja posle podužeg ćutanja i zvaničnog razmišljanja, ali je vrlo nezgodno opraštati takve krivice, jer se to kod nas nemilostivo kažnjava, da se ne bi opet ponovilo. U pogledu zakona, kod nas nema razlike između Srba i Turaka.

— Ej vala, efendum, mi to znamo, produži moliti Turčin sa belim turbanom, ali te opet molimo da mu oprostiš. Vaši su vojnici u našem selu već dva meseca i nikom do sad nisu ništa na žao učinili. Mi ih volimo i mi smo sa njima kao braća. Mi te najponiznije molimo da mu oprostiš.

Nasta jedno mučno ćutanje.

— Gospodine kapetane, prekide ćutanje kaplar Todić (tako se zvao desetar u tom selu), ovaj vojnik je iz naše čete; bio je dva meseca u bitoljskoj bolnici i sad se vraća iz bolnice; on još nije upoznat kako da se ponaša prema Turcima. Ja vas, gospodine kapetane, molim, radi časti naše čete, da ne optužujete ovog vojnika, jer ne možemo dopustiti da u našoj četi bude streljanih pljačkaša.

Ovaj me matira. Ja u duši već osećah da ću mu oprostiti.

— Sutra je Nova Godina, dobaci kaplar, računajući posigurno na efekat i uspeh.

— Dobro, rekoh odsečno. Ako prizna krivicu pokloniću mu život, ali ću mu opaliti dvadeset pet batina.

Otrča kaplar da dovede krivca; potrčaše i Turci. Dovedoše ga preda me. Ali vojnik ne smede nikako priznati zločin. Još me nije mogao oceniti da li ću mu doista oprostiti ili ga navlačim na priznanje.

— Vodite ga, viknuh ljutito, neću mu oprostiti.

I Turci i kaplar behu kao utučeni. Izvedoše ga.

Ne potraja dugo pa ga opet uvedoše. Rešio se najzad da prizna i priznade. Ja mu oprostih život, ali ostah pri tome da mu se opali dvadeset pet. Turci se očigledno radovahu. Domaćin me zamoli da ostanem na ručku. I meni čisto laknu što se tako reši. U razgovoru priznade mi kaplar da su Turci dali nekoliko dinara vojniku — krivcu samo da ga podmite te da prizna. Nije vajde, ali Turci su ljudi od srca.

Posle ručka uzjahah konja i oprostivši se sa Turcima pođoh dalje. Bio sam već podaleko odmakao kad čuh da me neko viče, trčeći zamnom. To beše jedan Turčin iz sela. Molio me je da mu dam onu hartiju, što sam na njoj napisao saslušanje. Bojali su se da se ja valjda ne predomislim.

Dadoh mu to saslušanje i on se sav srećan vrati u selo, a ja produžih put razmišljajući koliko je plemenitosti kod Turaka i kako se brzo sprijatelje naši vojnici i sa svojim davnašnjim neprijateljima. Doista je Srbin rođen za inat i za sevap.

Ispričah ovaj događaj komandantu jer, poznajući njegovo kavaljerstvo, znao sam posigurno da mi neće preinačiti moju presudu. Njemu se osobito dopalo što je njegov kaplar bio svestan časti svoje čete i odmah ga je proizveo za podnarednika.

S."

(O. Š.)