NEUNIŠTIVA LEGENDA VELIKOG RATA: Britanski general bez oka i ruke koji je svojim vojnicima uvek govorio: "ZA MNOM!" (FOTO)

Ser Adrijan Karton de Vijart je bio jednooki, jednoruki ratni heroj koji je učestvovao u tri velika konflikta u roku od šezdeset godina. Preživljavao je padove aviona, logore za ratne zarobljenike, i juriše sa svojim vojnicima. Njegova priča će vas doslovno oboriti s nogu

Ser Adrijan Karton de Vijart je služio u Britanskoj vojsci tokom Burskog, pa zatim tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Jednom je bio upucan u lice (tom je prilikom izgubio oko), drugi put mu je metak prošao kroz lobanju, treći put kroz kuk, onda nogu, članak, uho. Samo tokom Velikog rata ranjen je osam puta i šest puta slat na oporavak.

Preporučujemo

Tokom Bitke na Somi zaradio je Viktorijin krst zato što je naočigled svojih oduševljenih vojnika, bez oka i leve ruke, zubima vadio osigurače iz granata (koje je držao u desnici) i bacao ih na neprijatelja. Borio se u rovovima rame uz rame sa svojim ljudima, nije živeo u dvorcima u pozadini i komandovao trupama bez dodira sa realnošću. Ali uprkos paklu kroz koji je prošao, u svojoj je autobiografiji "Vesela Odiseja", napisao: "Iskreno, uživao sam u ratu".

Ovaj neverovatni čovek se rodio 5. maja 1880. godine, u belgijskoj vlastelinskoj porodici u Briselu. Kada je imao svega jedanaest roditelji su ga poslali na školovanje u Oksford. Potonje studije prava u tom slavnom univerzitetskom gradu prekinuo je 1899. godine kada je na svoju ruku otišao u Južnu Afriku da se tuče protiv Bura, koje su Britanci pokušavali da potčine. Morao je da laže: bio je maloletan i nije imao očevo odobrenje, pa je rekao da ima 25 godina, i nije bio britanski državljanin pa je morao da izmisli novi identitet.

Vatreno krštenje na ovom ratištu umalo ga nije koštalo života: primio je metak u stomak i prepone, i vraćen je u Englesku. "Tog trenutka sam znao da je rat u mojoj krvi. Da me Britanci nisu hteli, ponudio bih sebe Burima", napisao je kasnije. Skoro petnaest godina je morao da čeka za novu priliku da se oproba u borbi, a kada je ona došla krajem 1914. godine laganje nije bilo neophodno: bio je već naturalizovani Britanac, i već u zrelim godinama.

Novembra meseca se u redovima Somalijskog kamiljeg korpusa borio protiv snaga Derviške države. Tokom juriša na jedno uporište ove nepriznate muslimanske države bio je upucan u lice: tada je izgubio pomenuto oko (levo) i deo uha, i primio prvo u nizu odličja. Njegov saborac, lord Ismej, decenijama je kasnije izjavio da misli da je Vijart gubitak oka video kao Božiji blagoslov jer mu je to omogućilo da se vrati u Evropu i da se bori tamo gde je smatrao da je prava akcija.

Ipak, pre toga, morao je na oporavak u odmaralište u Park Lejnu, gde će se vraćati svaki put kada bi ga nešto slično zadesilo; zapravo, to se dešavalo toliko često da ga je tamo uvek čekala spremna njegova lična pidžama, što nije bila uobičajena praksa. Elem, tokom svoje prve posete Park Lejnu dobio je stakleno oko, ali mu je ono toliko smetala da ga je izvadio, bacio iz taksija u pokretu i kupio povez.

Već maja 1915. godine bio je na Zapadnom frontu. Tek što je došao, počela je Druga bitka kod Ipra: tokom nemačkog artiljerijskog napada ranjen je u levu ruku, a kada je doktor odbio da mu je amputira, prste je sam doslovno iščupao. Amputacija je došla tek kasnije te godine, i jedva je uspeo da ubedi svoje nadređene da mu dopuste da se vrati na front.

— Vlade mogu da misle i govore šta god žele, ali sila ne može biti eliminisana, i to je jedina stvarna i nerešiva moć. Govori nam se da je pero moćnije od mača, ali ja znam koje bih od ta dva oružja izabrao — napisao je u "Veseloj Odiseji".

1916. je dobio komandu nad 8. bataljonom Gločesterskog puka, i tokom pomenute Bitke na Somi ušao u legendu. Bio je u stanju da naelektriše svoje vojnike koji su, opčinjeni, posmatrali tu gromadu sa povezom preko oka, praznog rukava, karakterističnih brkova, koji su upijali svaku njegovu reč i, zahvaljujući njemu, bez straha jurišali na dušmane.

Kada je bilo najteže, tokom borbi kod sela La Bozel, koje više puta menjalo "vlasnika", nakon što su zapovednici tri preostala bataljona izgubila živote, Vijart je preuzeo komandu na svim jedinicama na tom odseku i uspešno odbio sve nasrtaje neprijatelja. "Tajms" je 11. septembra 1916. godine njegove podvige opisao kao "najupadljiviju hrabrost, hladnokrvnost i odlučnost", kao "neustrašivu odvažnost", prenoseći da su njegovo koračanje kroz neprijateljsku paljbu i njegovo junaštvo bili inspiracija za sve ostale.

Viktorijin krst, koji je najviše britansko vojno odlikovanje za hrabrost, on sam u svojoj autobiografiji čak ni ne pominje. Prijatelju je tek mnogo godina kasnije privatno kazao da je, što se njega tiče, taj orden zaradio čitav 8. bataljon Gločesteraca jer je svaki vojnik te jedinice učinio isto koliko i on sam.

Negde u tom periodu je "popio" i metak koji mu je prošao kroz teme, ali srećom nije zakačio kičmu. Izgleda da ga je ovo njegovo neprestano ranjavanje koštalo divizijske komande (iako jeste napredovao do generalskog čina). Istoričar Timoti Bouman kaže: "On je bio hrabar vojnik i odličan zapovednik. Bio je kvalifikovan da komanduje divizijom, ali su bili i mnogi drugi, a njegova navika da se pojavljuje na liniji fronta i neprestano biva ranjavan nije mu baš išla u prilog". Drugim rečima, Vijart nije mogao da sedi u kancelariji, on nije bio taj tip.

Međuratni period Karton de Vijart je mahom proveo u Poljskoj, na imanju blizu granice sa Sovjetskim Savezom. Kada je izbio Drugi svetski rat postao je savetnik poljske vlade, i sa njom se povukao u Rumuniju, gde umalo nije uhapšen (izvukao se u zadnji čas, koristeći lažni pasoš, onoga dana kada je izvršen atentat na prosavezničkog premijera Kalineskua, nakon čega je Rumunija prešla na nemačku stranu). Zatim je učestvovao u borbama u Norveškoj, pa potom bio stacioniran u Severnoj Irskoj.

Aprila 1941. godine je krenuo put Kraljevine Jugoslavije, kao deo britanske vojne misije, ali je njegov avion oboren iznad Sredozemnog mora. Jednoruk, uspeo je nekako da dopliva do obale gde je zarobljen od strane Italijana. Smešten je u logor za ratne zarobljenike iz kojeg je neprestano pokušavao da pobegne; jednom prilikom je izbegavao potere čitavih devet dana, što je nestvaran podvig, imajući u vidu njegov karakteristični izgled, invaliditet, godine (bio je već u šezdesetim) i činjenicu da reč italijanskog nije znao.

Napokon je oslobođen 1943. godine, nakon čega ga je Vinston Čerčil poslao u Kinu da mu bude lični predstavnik pri štabu nacionalističkog lidera Čanga Kaj-Šeka, što je položaj na kojem će ostati sve do 1946; inače, gospodin Čerčil je bio veliki poštovalac lika i dela Kartona de Vijarta, kojeg je držao za "uzor viteštva i časti", pa je između ostalog napisao i uvod za Vijartovu autobiografiju.

Uglavnom, nakon Drugog svetskog rata povukao se u irsku grofoviju Kork, gde se posvetio pecanju i mirnom životu. Umro je 1963. godine.

— Karton de Vijart je, istina, imao običaj da bude ranjavan, ali je to samo dokaz njegovog uverenja da se valja komandovati sa samog fronta. Nadahnjivao je svoje ljude prostim i večnim rečima: "Za mnom". Te reči ostaju obeležje istinski hrabrih vođa, bilo da pričamo o Zapadnom frontu od pre sto godina, ili o današnjim ratištima — kaže Džejms Kuk, vojni istoričar i potpukovnik Kraljevske artiljerije.

(O. Š.)