MARSELJEZA NA NEBU IZNAD BEŽANIJE: Kako su Srbi i Francuzi branili Beograd početkom Velikog rata (FOTO)

Kraljevina Srbija, izmučena Balkanskim ratovima i drugom polovinom 1914. godine, bila je izuzetno važan šraf u savezničkim naporima da se poraze Centralne sile u Velikom ratu. Zbog toga je u našu zemlju počela da dolazi pomoć u raznim oblicima, pa je tako preko Niša na Banjicu stigla i jedna eskadrila francuske avijacije pod zapovedništvom majora Vitrea

Nakon odlučnih srpskih pobeda na Ceru i Kolubari, nakon proterivanja austrougarske vojske sa tla Kraljevine Srbije, stanje je na našem delu fronta u Prvom svetskom ratu bilo mirno.

Bio je početak 1915. godine, nade da će se "rat završiti do (katoličkog) Božića" bile su ugašene, i bilo je jasno da je pred Evropom izgledan rat znatno duži nego što je iko od zaraćenih strana mislio i hteo (Nemci su, recimo, na Zapadnom frontu pokrenuli, slobodno možemo reći blickrig, koji je propao onom čuvenom Prvom bitkom na Marni o kojoj smo podrobnije pisali, pa se stanje tamo pretvorilo u rovovsku klanicu i rat iznurivanjem).

Preporučujemo

Srbija, izmučena Balkanskim ratovima i drugom polovinom 1914. godine, bila je izuzetno važan šraf u savezničkim naporima da se poraze Centralne sile. Razume se da je naš "brak" sa Engleskom, Francuskom i Rusijom bio "brak" iz računa, da je bio dvosmeran: sa jedne je strane nama trebala njihova pomoć, a sa druge njima naš opstanak (doduše, malo više nama njihova pomoć nego njima naš opstanak).

Zbog toga je u Kraljevinu Srbiju počeo da stiže ratni materijal i sanitet, zato su počele da stižu medicinske misije, ruski mineri i torpedna odeljenja, engleska mornarička teška artiljerija, francuski topovi sa njihovim posadama su se ugnezdili na Kalemegdanu, a jedna je eskadrila francuske avijacije pod zapovedništvom majora Vitrea preko Niša stigla na Banjicu.

Kapetan srpske vojske Đorđe Sebastijan Roš svedočio je posle rata o opštenarodnom oduševljenju koje je nastupilo kada su ti aeroplani (reč koju smo tada koristili za avione) stali da prilaze Beogradu iz pravca Mladenovca, u niskom letu na 100 do 200 metara, pa da se u briljantnom poretku spuštaju na poljanu na kojoj smo podigli hangare. Naime, imali smo i mi svoju avijaciju u povoju, ali je francuska bila naprednija i nije mala stvar kad ti saveznik na takav način pritekne u pomoć.

Aeroplani su imali primitivno naoružanje: bombe i metalne strelice kao velike klinove koji su se bacali na pešadiju, a piloti lično naoružanje. Ratno vazduhoplovstvo bilo je još uvek "odojče". Takvi kakvi su bili, odmah po dolasku počeli su da vrše izviđačke zadatke iznad Save i Dunava, što se Austrougarima nikako nije dopalo pa su već početkom marta meseca odlučili da uzvrate udarac. Kako? Bombardovanjem Banjice.

Naime, iznad banjičkog se aerodroma jednog jutra pojavilo nekoliko neprijateljskih aviona iz kojih su počele da padaju bombe. Bombe, srećom, nisu pogodile ni jednu metu. Bila je to katastrofa za napadače. Hangari su ostali netaknuti, kao i aeroplani na stajanci na poljani.

Naša osveta je usledila brzo, kada smo bombardovali flotu monitora (tip manjeg bojnog broda) kod Zemuna, ali se, osim toga, ratno vazduhoplostvo — i naše i francusko — u tim ranim danima rata na našem frontu pre svega koncentrisalo na izviđanje neprijateljskih položaja (međutim, vrlo brzo, posebno na Zapadnom frontu, lovački avioni su počeli da bivaju lovačkim avionima, pa smo tako dobili i neke od velikih heroja oblaka sa obe strane, poput Rolana Garosa i barona Manfreda fon Rihthofena, poznatijeg kao "Crveni baron").

U tom kontekstu izviđanja neprijateljskih položaja, uzletela je koncem avgusta meseca mešana francusko-srpska ekipa sa Banjice. Naime, francuska eskadrila je izgleda stigla samo sa pilotima, pa su Francuzi za potrebe kopilota, koji je trebalo da se posvete osmatranju i potencijalnoj odbrani letelica, za to obučili naše ljude.

Među tim našim ljudima bio je i onaj pomenuti major Đorđe Sebastijan Roš, koji je sa francuskim kapetanom Polanom kao pilotom krenuo tog pomenutog avgusta na misiju. Međutim, Roš je kasnio pa su njih dvojica poslednji uzleteli. Pravac — Bežanija. A tamo — pakao.

Naime, Austrougarima su već počeli da stižu u pomoć Nemci koji su sa sobom doneli znatno naprednije protivvazdušno naoružanje od onog koji su ovi do tada imali na raspolaganju i od kojih našim avionima nije pretila velika opasnost. Te bele oblačiće koji su praskali po nebu prvi je video Polan i rukom pokazao Rošu. Uskoro nije morao da mu pokazuje jer su sitni šrapneli počeli kao sito da buše i njihov avion.

Stvar je bila ozbiljna, ali su njih dvojica doneli odluku da nastave sa zadatkom. U tom trenutku, kapetan Polan počinje da peva "Marseljezu". Roš mu se pridružuje. Kruže ti tako njih dvojica nebom iznad Bežanije, iz sveg grla pevajući francusku himnu, tu zaraznu internacionalnu pesmu slobode, u inat dušmanima i njihovim šrapnelima.

Na sve to, Roš je bio zaboravio da obuče pilotsku bundu, pa se smrzavao gore pod oblacima. Nekako se vrate na Banjicu, aeroplan u fronclama, a Roš sa teškim promrzlinama od kojih se u bolnici oporavljao sledećih mesec i po dana (inače, Roš — čovek nemačkog porekla ali rođen u Beogradu — već je bio ranjen na Ceru, a teško će biti ranjen tokom odbrane Beograda pod komandom majora Gavrilovića; zarobljen, dva puta će pokušati da beži iz logora u Češkoj, a 1917. će biti razmenjen i dočepaće se Solunskog fronta; jedini je "civil" sahranjen u porti Hilandara).

Ipak, nije bilo uzalud. Ta i takve izviđačke misije pokazale su našoj Vrhovnoj komandi da neprijatelj sprema nešto veliko, nešto krupno, da gomila snage kakve do tada nismo bili videli, sa tvrdom namerom da nas uništi jednom zauvek. Zebnja se pokazala kao tačna.

No, tako su otprilike izgledali naši velikoratovski avijatičarski počeci. Nije mnogo prošlo a Kraljevina Srbija je doživela slom pod zajedničkim napadom Nemaca, Austrougara i Bugara. Presudno je tu bilo pomenuto uključivanje oružanih snaga Nemačkog carstva u borbe na našem ratištu; neslavni bugarski napad "s leđa" (kako to volimo da kažemo, iako su nas objektivno gledano napali iz jedinog mogućeg pravca) doveo je samo do toga da smo se morali povlačiti preko Albanije, umesto niz Makedoniju.

Nakon sloma, naša je avijacija nastavila da se razvija posle oporavka na Krfu i iskrcavanja u Mikri kod Soluna, nastankom Solunskog fronta koji je formiran pre svega od strane francuskih i britanskih snaga koje su se prethodno tu već bile iskrcale u nameri da nam priteknu u pomoć kako bismo odbili tu novu ofanzivu. Ali, stigli su dockan, pa je naše kraljevstvo doživelo privremeni kolaps. Neke tri godine kasnije ponovo je procvetalo.

(O. Š. / Izvor: Politikin Zabavnik br. 3373)