Kako su bioskopi na Solunskom frontu ujedinili Srbe sa braćom Englezima, Francuzima, Rusima, Senegalcima, Indijcima i Marokancima (FOTO)

Tokom postojanja Solunskog fronta, u Solunu su postojala tri bioskopa u kojima su se prikazivale projekcije sa najnovijim kinematografskim ostvarenjima. Tada bi se u salu zbilo svo ono multinacionalno šarenilo ljudsko koje je krasilo taj grad, da guta očima pokretne slike. Upravo u tome i leži lepota nemog filma: on briše granice među narodima jer ga svako razume

Solun je pre jednog veka imao oko 150.000 stanovnika. Polovinu tog broja činili su sefardski Jevreji, a pratili su ih u stopu Grci i Turci (razmena stanovništva između Grčke i Turske odigrala se tek dvadesetih godina). Solun su zbog njegove multietničnosti i multijezičnosti prikladno nazivali — Vavilonska kula.

Onda su stigli saveznici i sva ta "vavilonskost" Soluna se ustostručila: francuski Zuavi širokih pantalona i crvenih prsluka, Senegalci ogromnih fesova, Marokanci sa čalmama, Englezi u kaki-uniformama i s lulama, Indusi s turbanima, Škoti u kiltovima, Srbi sa šajkačama i u britanskim kafenim i francuskim plavim uniformama jer su njihove propale, Rusi, Australijanci, Novozelanđani, Italijani, Japanci. A taj živopisni splet nacija bio je dodatno uveličan domaćim, grčkim vojnicima u njihovim fustanelama i sa caruhima na nogama. Sve vam je jasno: bila je to šarolika "ekipa".

Preporučujemo

Ali ipak ekipa u kojoj su se Srbi, kažu onovremenici, isticali visinom, masa iz koje su štrčali. Kada su po dolasku u Solun — nakon one strašne Albanske golgote u zimu 1915-1916. i oporavka na Krfu — pravili paradu po gradu, iz grla savezničkih vojnika se orilo "Viva la Serbie". Eto kakav su utisak naši ostavljali na druge, pisao je jednom pisao "Politikin Zabavnik", u tekstu baziranom na magistarskom radu Jasmine Tomašević "Prvi svetski rat i Grčka u očima izgnane srpske vojske" koji je odbranjen na Aristotelovom univerzitetu u Solunu.

U Solunu je tada izlazila saveznička štampa na svim jezicima, uključujući naravno i srpski. Šta više, na srpskom je izlazilo čak četiri lista. Imali smo "Srpski glasnik", "Pravdu", "Narod" i "Veliku Srbiju".

Naravno, prve su strane preskakane jer su one sadržale vesti sa frontova koje su vojnici svejedno već znali; a pored toga, upravo su pobegli iz klanice na nekoliko dana, ne žele oni vesti o toj klanici, druge stvari njih zanimaju. Naredne strane su donosile korisne informacije: gde se koja predstava održava, gde se neki film pušta, koje su dežurne apoteke. Tu su bile i sočne priče o čarkama i tučama između savezničkih soldata.

Filmovi su se za vojnike davali u tri bioskopa, od kojih je "Olimpija" bio najčuveniji, budući najstarija takva ustanova u vasceloj Grčkoj. Bilo u njemu ili pak u nekom drugom, kad se davala kakva projekcija, svo ono šarenilo ljudsko koje smo pobrojali gore, zbilo bi se u salu, jedni preko drugih, da guta očima pokretne slike.

Srbin do Senegalca, Škot do Italijana, Englez do Rusa. Svi zajedno, kao braća, kao saborci kakvi su i bili. Nadamo se da se sada niko od vas ne pita kako su svi mogli da gledaju film kad su pričali različite jezike. Ta pobogu! Bio je to tada nemi film, čija lepota baš u tome leži: on briše granice među narodima jer ga svako razume.

A šta se gledalo? Svakako ne ozbiljni filmovi francusko-novotalasnih dubina, kojih tada nije ni bilo. Izbegavali su se i ratni, u širokom luku. Šta imaš vojniku da prikazuješ rat koji mu je svakodnevica? Ne, saveznički vojnici na Solunskom frontu mahom su gledali komedije, melodrame, poneko ostvarenje po Šekspirovom delu.

Nakon ulaska Amerike u rat, stigao je i Čarli Čaplin, i možemo samo da zamislimo radost i veselje namučenog srpskog (i svakog drugog) frontaša dok je gledao "Lutalicu" ili "Dečje auto-trke u Veneciji". Pa i nas danas zasmejavaju, nakon jednog veka pomeranja granica humora, a kamoli ondašnjeg čoveka u detinjstvu kinematografije.

Arčibald Rajs je pisao da su filmovi u nastavcima kao što su "Njujorške tajne" doživljavali ovacije i da su francuski i srpski oficiri činili čuda da bi nekako izvukli odsustvo sa fronta poradi gledanja nove epizode. A najuporniji je bio srpski čovek iz manjeg mesta u kraljevstvu nam, koji je tek tu u Solunu imao priliku da vidi film. Među tim filmovima koje je srpski seljak imao priliku da vidi, nema šanse da se — uprkos ljubavi prema komedijama — nije potkrao "Rođenje nacije", rasističko ostvarenje o Kju Kluks Klanu iz 1915. godine, koji je narednih dvadeset godina bio najgledaniji film u Americi.

Što se pozorišta tiče, ta je grana umetnosti po svojoj prirodi bila dosta isključivija. Srbin je mogao da ide na predstavu za francuske vojnike, ali koliko je običnih srpskih vojnika govorilo francuski? Osim, naravno, ako nije bio u pitanju vodvilj, burleska, kabare ili nešto slično, takvi oblici predstava su zadržavali nadnacionalni karakter. Ljubav prema golim ženskim butinama ne zna za jezik i granicu. A toga je bilo mnogo, mnogo. Vojnik, stigao sa fronta, naravno da će ići da "napari oči", da zna za kakvu slast, koja ga čeka nakon oslobođenja, život svoj rizikuje. Razume se, uz obavezan alkohol.

Mnogo pozorišnih trupa je i pre rata išlo po Srbiji, po selima i manjim mestima, te igralo komade utemeljene na velikim pričama iz nacionalne istorije, a to se nastavilo i u Solunu. Čak i na samim frontovskim linijama; ne jednom se desilo da se predstava prekine zbog iznenadnog napada neprijatelja, a da cenjeno gledateljstvo samo uskoči u rov da brani položaj. Jednom, kada je bugarska artiljerija prekinula predstavu već tokom prvog čina, prisutni vojvoda Mišić je izjavio da mu se jako dopala jer su svi preživeli.

Pored bioskopa, ozbiljnog i zabavnog pozorišta, obavezna stavka u kulturnom životu ondašnjeg solunskog frontaša na odsustvu bili su i vojni orkestri. Sve savezničke snage su imale svoje, ali jedan je privlačio pažnju svih: srpski. I to posebno svojim izvođenjem "Marša na Drinu" Stanislava Biničkog, kompozicije koju je publika tražila na repete, po nekoliko puta, uvek nagrađujući muzikante gromoglasnim aplauzom.

(O. Š. / Izvor: Politikin Zabavnik br. 3374)