KURVE NA SOLUNSKOM FRONTU: Da li su Srbi tokom Velikog rata išli u Bare, najzloglasniji kvart na Balkanu? (FOTO)

Majstorke "najstarijeg zanata" prate sve vojske od kako je sveta i veka, a rat bez prostitucije nikako ne ide. Solun pre sto godina nije bio izuzetak. Pored kafana, restorana, bircuza, bioskopa, pozorišta, kabarea, i drugih ustanova u Solunu, otvorenih da razgale srca i duše oficira i vojnika prispelih na dvodnevno ili trodnevno odsustvo sa fronta — bilo je i burdelja. Bezbroj njih

Pre stotinu godina, pre nego što su se savezničke vojske razmilele po njegovim ulicama, Solun je imao oko 150.000 duša; polovina su bili sefardski Jevreji, a zatim Grci i Turci (razmena stanovništva između Grčke i Turske odigrala se tek dvadesetih godina). Solun su zbog njegove multietničnosti prikladno nazivali — Vavilonska kula.

Još kad su s otvaranjem Solunskog fronta došli francuski Zuavi širokih pantalona i crvenih prsluka, Senegalci ogromnih fesova, Marokanci sa čalmama, Englezi u kaki-uniformama i s lulama, Indusi s turbanima, Škoti u kiltovima, Srbi sa šajkačama i u britanskim kafenim i francuskim plavim uniformama jer su njihove propale, Rusi, Australijanci, Novozelanđani, Italijani, Japanci, da ne pričamo o domaćim grčkim vojnicima u fustanelama i caruhima na nogama... Sve vam je jasno: bila je to šarolika "ekipa". Ali ipak ekipa u kojoj su se Srbi, kažu onovremenici, isticali visinom, masa iz koje su štrčali.

Preporučujemo

Gde su Srbi, gde su Englezi, gde je vojska, tu su i — kafane. Kafane i bircuzi, stotine i stotine njih — bile su dupke pune od sumraka do svitanja, pa od svitanja do sumraka. Zabeleženo je da su jednom prilikom lopovi do gole kože skinuli dva mrtva pijana Engleza, i da su oni tako bauljali ulicama. Pa onda i onaj slučaj kada su razbojnici ukrali šator sa sve Englezom u njemu, koji je bio toliko "trezan" da ništa nije bio ni primetio. O ovome je jednom pisao "Politikin Zabavnik", u tekstu baziranom na magistarskom radu Jasmine Tomašević "Prvi svetski rat i Grčka u očima izgnane srpske vojske" koji je odbranjen na Aristotelovom univerzitetu u Solunu.

U kafanama je, pored klijentele, bilo i prevaranata, svodnika, dilera hašiša i opijuma, prostitutki, lekara koji su na izvoru tražili mušterije koje će da leče od polnih bolesti. Majstorke "najstarijeg zanata" prate sve vojske od kako je sveta i veka, a rat bez prostitucije nikako ne ide. Ima indicija da su "žene lakog morala" pratile srpsku vojsku čak i tokom srednjeg veka, pa što onda ne bi i tokom Prvog svetskog rata.

Dakle, pored kafana, restorana, bircuza, bioskopa, pozorišta, kabarea, i drugih ustanova u Solunu, otvorenih da razgale srca i duše oficira i vojnika prispelih na dvodnevno ili trodnevno odsustvo sa fronta — bilo je i burdelja. Bezbroj njih.

Najozloglašeniji kvart na čitavom Balkanu tokom te druge decenije XX veka bio solunski kvart Bare. Pored uobičajenih kafana, Bare je krasio i neuobičajeni broj kuplejara; pričamo verovatno o desetinama ili stotinama takvih "establišmenta" u kojima su uhlebljenje nalazile Grkinje, Jevrejke, Turkinje, i mnoge balkanske izbeglice.

Srpkinje? Možda. Zapravo, verovatno da se našla i poneka naša, ali nju istorija nije zabeležila. Stoga, to je samo pretpostavka i ništa više, budući da je najveći broj naših žena u Solunu bio sa svojim muževima; mali broj njih je prešao Albaniju, veći ipak na vreme sklonjen. Dakle, radilo se o ženama iz više klase, one iz čijih redova prostitutke skoro nikada ne dolaze.

Aleje ovog kvarta bile su prljave, smrdljive, mračne, ako ne računamo crvene fenjere koji su svoju svetlost prosipali po blatu i kaldrmi. Ubistva, tuče, ranjavanja, to je bila svakodnevica u Barama. Kao divlji zapad, samo na jugoistoku. "Bludnice" su sedele na stepeništima ispred svojih "kancelarija" i pokazivale skrivene delove tela ne bi li privukle "zagorele" vojnike. Nisu morale mnogo da se trude: iako ih je bilo dosta a konkurencija bila jaka, imale su za "obradu" na desetine i stotine hiljada potencijalnih mušterija. Tu nije važilo ono: "Mala bara, puno krokodila". Bara je možda bila mala, ali je bilo hrane za sve.

Zapravo je bilo toliko prostitutki da je štab francuske Istočne armije morao da ih stavi pod svoj nadzor, a zbog širenja polnih bolesti da uvede obavezne lekarske preglede. To sigurno nije imalo neki poseban učinak. Zaključak je to koji se može izvesti iz činjenice da su sve ondašnje savezničke novine bile krcate oglasima u kojima su lekari nudili svoje usluge, a nadrilekari čudotvorne lekove koje, evo, samo treba da popiješ i herpes nestaje, sifilis nestaje, sve nestaje.

Nećete verovati, ali čini se da Srba među redovnim posetiocama "bludničnica" nije bilo. Hoćemo da kažemo, išli su Srbi ali ne u velikom broju. Razlog? Sujeverje koje se tada pojavilo. Naime, Srbi su verovali da žena u ratu znači nesreću i da se svako petljanje sa njima, a posebno sa prostitutkama, završava smrću u borbi. Pritom smo samo mi u tom trenutku bili bez otadžbine, koja beše okupirana; niko nije hteo da baksuzira i da rizikuje da do povratka nikada ne dođe. Takvo je barem mišljenje važilo među običnim vojnicima. Oficiri su druga stvar. Oni se, po svemu sudeći, nisu plašili tih praznoverica.

(O. Š. / Izvor: Politikin Zabavnik br. 3374)