SMRTNA KAZNA ZA POLJUBAC: Da li je Napulj bio baš toliko strog i kako su Francuzi zabranili ljubljenje 1910. (FOTO)

Engleski kralj Henri VI pokušao je 1439. godine da zabrani ljubljenje svim svojim podanicima, nameran da spreči širenje kuge. Više od sto godina kasnije isto je pokušano u Napuljskom kraljevstvu. Za to se vezuje i jedan popularni narativ koji kaže da je kazna bila smrt, ali za to nema baš nikakvih dokaza

Sredinom XIV veka, kuga, koja će biti prozvana "Crna smrt", zbrisala je skoro polovinu stanovništva Evrope, na potezu od Romejskog preko Srpskog i Svetog rimskog carstva, pa sve do Engleske, Francuske i Španije. U pitanju su desetine miliona mrtvih.

Sećanje na ovo bilo je još uvek živo sredinom narednog stoleća, a pojavile su se glasine da se zaraza možda širi ljudskom pljuvačkom; bio je to napredak u odnosu na ranije doba kada se krivio "kvarni vazduh".

Elem, zbog tih novih pretpostavki, kada je kuga ponovo udarila leta 1439. godine, 16. jula engleski parlament traži od kralja Henrija VI da zabrani svojim vitezovima da ga ljube u usta pri zaklinjanju na vernost.

Kralj odlazi korak dalje, iz predostrožnosti — zabranjuje ljubljenje za sve svoje podanike u svim situacijama. Naravno, to se nije poštovalo, niti se moglo naterati stanovništvo na tako nešto, i zakon je postao mrtvo slovo na papiru.

(Digresija: Ovde vidimo da su se najmoćniji i najsnažniji muškarci ljubili u usta u srednjem veku, i to ne samo na Ostrvu nego čini se diljem Starog kontinenta, možda i kod nas; tada to nije imalo nikakvu seksualnu konotaciju, uostalom, taj običaj je u Rusiji opstao do modernog doba. Upravo je, veruje se, strah od zaraze i doveo do razvoja običaja ljubljenja u obraz.)

Ovo nije bio prvi put da se uvede takva zabrana, jer je još rimski imperator Tiberije stavio van zakona ljubljenje u usta prilikom javnih ceremonija a u nameri da spreči širenje herpesa.

Niti je bio poslednji. Naime, Napuljsko kraljevstvo (zvanično: Kraljevina Sicilija) zabranilo je 1562. godine ljubljenje u usta na celom svom zemljištu, namerivši se, baš kao i engleski kralj Henri VI, da spreči dalje širenje kuge. Dvoje koji bi bili uhvaćeni na delu vršenja te ilegalne radnje, mogli su biti osuđeni na smrt.

Tako barem ide popularni narativ; postoji oskudica dokaza u prilog ovako stroge kazne. Ono što svakako nije tačno jeste tvrdnja da su Napolitanci posle ublažili zakon pa je par morao da se venča, da su "sa smrtne prešli na doživotnu". To je tek kvaziromantična, neki bi rekli i patetična, izmišljotina.

Potonje zabrane javnog ljubljenja nisu imale nikakve veze sa zdravstvenih bojaznima. Francuska je 1910. uvela zabranu ove "aktivnosti" na železničkim stanicama jer je to izazivalo kašnjenje vozova (parovi su se opraštali beskrajno dugo).

Iranski je parlament 1982. zabranio "ljubljenje iz zadovoljstva" kao moralni prekršaj, a 1991. godine Pekinški univerzitet je svojim studentima zabranio ne samo ljubljenje nego i držanje za ruke, grljenje, šaputanje na uho.

Moskovske vlasti su čak 2003. razmišljale o zabrani ljubljenja na javnim mestima, čak i venčanim parovima, uz pretnju novčanih kazni i zatvora, ali su se Moskovljani digli na noge (i na usne) pa to nije prošlo. A pre samo pet godina na desetine parova je u Ankari, prestonici Turske, ljubljenjem protestovalo zbog pokušaja da se to zabrani u podzemnoj železnici.

Čini se da u dobu vere — kako se nazivaju periodi srednjeg veka i ranonovovekovni — ljubljenje nikome nije smetalo sa moralne tačke. Čini se da je do toga došlo tek u ovom našem vremenu sloma svih moralnih vrednosti (licemerje). Pre pet vekova, kada je Bog bio važan, taj Bog, za koga se u hrišćanskom učenju kaže da je ljubav (doslovno: "Bog je ljubav"), vidljivi izraz ljubavi, ljubljenje, nikome nije smetalo. I zbilja: kome može da smeta ljubljenje?!

(Telegraf.rs)