SVE JE MOGUĆE, NEBO JE GRANICA: Kako se malo tursko selo razvilo u Osmanlijsko carstvo za manje od 100 godina! (FOTO)

Sogut je gradić na severozapadu Anadolije koji je krajem XIII veka bio selo koje je Ertugrul-gazi dobio od Seldžuka kao nagradu za vernu službu. U tom selu mu se rodio sin, Osman-beg, utemeljitelj dinastije i svetske imperije. Sogut je bio prva osmanlijska prestonica iz koje su krenuli u tu istorijsku avanturu

Osman-gazi, utemeljitelj Osmanske dinastije i Osmanlijskog carstva, čovek je opskurnog porekla i ništa se sa sigurnošću o tome ne može reći.

Preporučujemo

Porodično predanje kaže da je njegov otac Ertugrul bio sin Sulejmana Šaha, vođe plemena Kaji koje je pripadalo Turcima Oguzima; nakon Sulejmanove smrti pleme je na čelu sa Ertugrulom stupilo u službu Seldžuka, koji su ga za vernu službu nagradili dodelom sela Sogut, danas varoši u provinciji Biledžik na severozapadu Anadolije, koje se nalazilo nadomak granice sa Romejskim carstvom.

Po tom istom predanju, Ertugrul-beg je uspešno odbijao sve napade okolnih begova kako bi ih njegov sin Osman mogao da pokori kada jednom sedne u očevu stolicu. Da li mu je to bila stvarna namera, ili je to samo osmanlijski mit nastao kasnije, nije toliko važno, jer priča je lepa a to se stvarno i odigralo.

Osman je u tu begovsku stolicu seo oko 1280. godine i polako počeo da iz Soguta širi svoju malu begovinu.

Postepeno je potčinjavao okolne turske vladare ali prevashodno je vršio napade na vizantijsko zemljište koje je u tom trenutku držalo u Anadoliji samo krajnji severozapad, prostor oko Burse, Nikeje i Nikomedije. Zapravo, prva velika pobeda njegova ostvarena je u Bici kod Bafeona 27. jula 1302. godine, i to upravo nad Grcima.

Osmanovo pleme u tim ranim danima, kao i u kasnijim, nije bilo krvno vezano: plemenu su pristupali svi koji su hteli (ako nisu bili muslimani morali su da pređu u islam) ako su imali plemenu nešto konkretno da ponude (pa makar to bio i život). Dakle, Osmanlije su bile mudro inkluzivne.

Neznano kada tačno, neznano ni da li uopšte, desilo se da "san pakleni okruni Osmana, darova mu lunu kâ jabuku", da se poslužimo stihovima našeg velikog Njegoša. U pitanju je osmanlijski mit koji kaže da je Osman (čije je ime izgleda originalno bilo Utman, ili Atuman, ili Atman, iz čega se razvila reč "Otomani" kao varijacija za "Osmanlije") prilikom posete svom budućem tastu, šejhu Edebaliju, usnio pod njegovim krovom san kojim mu je Alah obećao svet.

"Video je kako se mesec uzdiže sa grudi svetog čoveka i kako se spušta u njegove sopstvene grudi. Drvo je potom niklo iz njegovog pupka, a njegova senka pokrila je svet. Ispod te senke bile su planine, i potoci su tekli napred iz podnožja svake planine. Neki su ljudi pili vodu iz tih brzaka, drugi su napajali vrtove, treći fontane.

Kada se Osman probudio ispričao je tu priču svetom čoveku, koji onda reče: 'Osmane, sine moj, čestitam ti, jer Alah je dao carski položaj tebi i tvom potomstvu a moja ćerka Maluna biće tvoja žena'", kaže jedna turska hronika iz XV stoleća.

Ova priča postala je jako važna i služila je pripadnicima Kuće Osmanove u narednim vekovima da se nametnu kao bogoizabranici sa ovlašćenjem da zagospodare čitavom Zemljom. Ali, tumačenje njeno bilo je dvojako: Alah je obećao Osmanu i njegovim potomcima imperiju, ali je njihova dužnost bila da svojim podanicima obezbede blagostanje.

Znatno proširena begovina Osmanova dodatno se proširila na samom kraju njegovog života, osvajanjem Burse (tada Prusa); zapravo, ne zna se da li je umro pre nego što je grad pao 6. aprila 1326. godine, ili je ipak, kako kažu neki turski izvori, na samrtnoj postelji čuo radosne vesti.

Bilo kako bilo, njegov sin i naslednik Orhan premestio je prestonicu iz Soguta u Bursu gde su se nalazile luksuzne vizantinske kuće, odakle se moglo udobnije vladati i koja je stvarala bolji "imidž" pred okolnim turskim begovima.

Orhan-beg je takođe promenio i naziv plemena, pa je ono ponelo svoje osmanlijsko ime, kao i njegova porodica; doduše, tačna linija razdvajanja između uže porodice i tog plemena u tom periodu nije u potpunosti jasna, ali je linija nasleđivanja bezupitna i išla je sa oca na najsnažnijeg sina.

Država je, pak, nastavila da se širi: Orhanov sin Murat (onaj kojeg je Obilić zaklao na Kosovu) negde je tokom 1360-ih osvojio Adrijanopolj, promenio mu ime u Jedrene i u taj grad na evropskom tlu preneo prestonicu.

Potom je 1383. postao sultan (retroaktivno se ta titula dodelila i njegovom ocu i dedi) i za manje od sto godina nakon Osmanove smrti u selu Sogutu, Osmanlijska begovina je transformisana u Osmanlijsko carstvo koje se proteglo od Kosova do Kavkaza, od Nikopolja do Antalije. Samo 127 godina nakon pada Burse osvojili su Carigrad; 173 godine im je bilo potrebno da Konstantinopolj pretvore u atar svog rodovskog sela.

Sogut je, ipak, zadržao posebno mesto u osmanlijskim srcima i nikada ga nisu zaboravili, a sećanje na istorijski značaj ovoga sela — u kojem se i dalje nalazi Ertugrulovo turbe — čuva Muzej Ertugrul-gazija. Osmanovo turbe nije tu. Ono se nalazi u Bursi.

(O. Š.)