VELIKI JEVREJIN, A SRPSKI HEROJ: Kraljevina Srbija je zbog Davida Albale prva podržala stvaranje Izraela i dala ime toj državi (FOTO)

Velika se nepravda čini ljudima koji su odigrali ključne uloge u istorijskim zbivanjima, kada se zaborave i sklone u stranu. Zato ćemo danas iz zaborava otrgnuti jednog nosioca Albanske spomenice, čoveka koji je dao golemi doprinos našoj pobedi u Prvom svetskom ratu

"Voleo bih da prenesete svojoj jevrejskoj braći", napisao je u jednom pismu naš političar i diplomata Milenko Radomar Vesnić, "sve simpatije naše vlade i našeg naroda za taj pravednički napor oživljavanja njihove voljene zemlje u Palestini koja će im omogućiti da zauzmu svoje mesto u budućem društvu nacija u skladu sa njihovim brojnim kapacitetima i bezupitnom pravu.

Preporučujemo

Sigurni smo da to neće biti samo u njihovom sopstvenom interesu, već istovremeno u interesu čitavog čovečanstva. Znate, dragi kapetane Albala, nema nacije na svetu koja simpatiše ovaj plan više od Srbije. Kako bismo mogli da ne učestvujemo u vašim kricima i jadu koji traju vekovima i pokolenjima, posebno kada se uzme u obzir da su se naši sugrađani vašeg porekla i religije borili za svoju srpsku otadžbinu kao i najbolji naši vojnici?

Bićemo tužni ako budemo videli da nas naši jevrejski sugrađani napuštaju da bi se vratili u obećanu zemlju, ali ćemo se tešiti nadom da će i dalje biti naša braća i da će nam ostaviti jedan deo svojih srdaca, te da će biti najsnažnija veza između slobodnog Izraela i Srbije".

Ovo neverovatno pismo, napisano 27. decembra 1917. godine, dakle, pre tačno sto godina, adresirano je na izvesnog Davida Albalu. Čuj, izvesnog! Adresirano, bre, na kapetana Davida Albalu, srpskog heroja, nosioca Albanske spomenice, sefardskog Jevrejina, cioniste koji je odigrao jednu od najvažnijih uloga u postavljanju temelja za izgradnju buduće jevrejske kuće na Bliskom istoku — Izraela. Ovo je priča o njemu.

Rodio se u Beogradu 1. septembra 1886. godine kao David Kovu. Otac Avram bio je limar po zanimanju, a majka mu se zvala Lea, rođena Melamed. Bio je jedno od sedmoro dece; prvo im je preminuo otac, a potom 1892. godine i majka, zbog čega su svi usvojeni i svi su dobili nova prezimena: Davida je usvojila tetka Sofija, udata za Isaka Albalu.

Osnovnu je školu završio u svom rodnom gradu, u današnjoj Ulici kralja Petra, šta više, u školi "Kralj Petar I", samo što se za vreme njegovog pohađanja ove obrazovne ustanove ona nije tako zvala, i bila je u starom objektu koji je tek 1907. godine zamenjen sadašnjim zdanjem sagrađenim po projektu čuvene Jelisavete Načić.

Potom je završio Prvu beogradsku gimnaziju, nakon čega se otisnuo put "carstvujušče Vijene", na studije medicine koje je uspešno dovršio 1910. godine; njegovo školovanje pomagala je pre svega jevrejska organizacija "Potpora", ali i neki iskaknuti pojedinci. On se odužio tako što je u Beogradu utemeljio jevrejsko studentsko udruženje "Gideon", ali i tako što je tokom boravka u Beču bio predsednik i blagajnik društva "Bar Giora".

Nakon odsluženja vojnog roka u našem kraljevstvu, radio je kao lekar na brodu koji je plovio između Trsta i Južne Amerike, ali samo do 1912. godine i izbijanja Prvog balkanskog rata. Jevrejin, i srpski rodoljub, vratio se u svoju zemlju da bi pomogao oslobodilačkom pregnuću našeg naroda. Naravno, u skladu sa svojim kompetencijama: Kraljevina Srbija imala je manjak doktora i svaki je bio zlata vredan, tako da je Albala služio kao trupni lekar i tokom Prvog i tokom Drugog balkanskog rata.

Nakon mira, od januara do jula 1914. godine bio je sreski lekar u Bitolju, tada već delu Kraljevine Srbije, ali je Prvi svetski rat i to promenio. Ponovo je stupio u vojsku kao trupni lekar u jedinicima Kraljevske srpske vojske koje su se tukle u Cerskoj i Drinskoj bici (ova druga, manje poznata, zapravo je sastavljena od niza manjih bitaka koje su se vodile radi zaustavljanja druge austrougarske ofanzive; premda u njoj nije izvojevana pobeda, i premda su se naši povukli, Austrougari jesu zaustavljeni; Bitka na Mačkovom kamenu je deo Bitke na Drini).

Preživeo je tifus koji je zaradio lečeći zaražene borce, uzdigao se do čina kapetana, a nakon sloma Srbije krajem 1915. godine (kada je Dunavskoj monarhiji u pomoć protiv moćne naše otadžbine moralo da pritekne Nemačko carstvo) povlačio se sa ostatkom vojske preko Albanije. Tokom oporavka na Krfu, prvi put je sa premijerom Nikolom Pašićem razgovarao o mogućnosti da ga se pošalje na misiju u SAD, kako bi tamošnju javnost informisao o ciljevima i naporima i patnjama Srbije, ali i kako bi skupio pomoć.

Međutim, pre toga prvo je otišao u Bizertu, u francuski Tunis, na oporavak, a potom u britanski Kairo; tamo je naučio engleski jezik za četiri meseca, razgovarajući sa bolničarkama i vojnicima. Vratio se nazad već septembra 1916. i nakon Kajmakčalanske bitke služio je u francuskoj vojnoj bolnici u Bitolju, iza linije Solunskog fronta.

(U epohi koja nezahvalno relativizuje pomoć koju su nam pružile tada Francuska i Britanija treba napomenuti da je taj front uspostavljen od strane njihovih armija koje su počele da se iskrcavaju u Solunu da bi nam pomogle da odbijemo nemačko-austrijsku ofanzivu, ali je operacija kasnila i mi smo pali pre nego što su se oni dokopali Srbije; zbog toga je uspostavljen front.)

Pašić ga je tek septembra meseca naredne godine uključio u srpsku vojnu misiju koja je krenula put Amerike, u kojoj je ostala do novembra 1918. Njegovo je tamošnje delovanje bilo od ogromnog značaja za naše ratne napore. Odmah je uhvatio vezu sa sudijom Vrhovnog suda Luisom Brendajsom, svojim saplemenikom, koji je postao njegov najuticajniji prijatelj i koji ga je upoznao sa istaknutim cionistima poput Haima Vajcmana (kasnije prvog predsednika Izraela), Stefana Vajsa, Sajrusa Adlera i drugih.

Albala je tamošnju jevrejsku javnost potpuno pridobio za srpsku stvar, kao uostalom i američku generalno; osigurao je ratni zajam od milion dolara Kraljevini Srbiji, na veliko zadovoljstvo naše vlade, a skupio je i mnogo privatnih donacija proputovavši čitavu tu zemlju. Naravno, nije bio sam, bilo je tu i drugih ljudi, ali to nimalo ne umanjuje njegov doprinos.

Međutim, stvar zbog koje je za istoriju posebno značajan odigrala se već decembra 1917. godine, nedugo nakon što je stigao u SAD. Naime, 2. novembra izdata je od strane britanske vlade Balfurova deklaracija (nazvana tako po ministru spoljnih poslova Arturu Balfuru) kojom se dala podrška stvaranju "nacionalnog doma za jevrejski narod" u Palestini; deklaracija je objavljena u formi Balfurovog pisma upućenog lordu Valteru Rotšildu koji se nalazio na čelu Cionističke federacije Velike Britanije i Irske.

Jevreji širom sveta su se radovali, ali su Arapi bili besni; vlade celog sveta su ćutale, ne želeći da trče pred rudu, ne želeći da se igraju vatrom. Na sugestiju Davida Albale, srpska kraljevska vlada je 27. decembra (na današnji dan pre sto godina) prekinula to globalno ćutanje, razbila led i pokrenula lavinu, postavši prva zemlja na svetu koja je otvoreno podržala Balfurovu deklaraciju, što je iskazano u onom pismo koje smo citirali na početku teksta. Time je Kraljevina Srbija utabala stazu ostalim zemljama koje su je sledile nekoliko meseci docnije: Francuskoj, Italiji, Grčkoj, Holandiji.

Šta više, gospodin Milenko Radoman Vesnić (kasnije predsednik vlade i ministar spoljnih poslova Kraljevine SHS) prvi je čovek u istoriji koji je tu buduću jevrejsku državu nazvao njenim sadašnjim imenom: Izrael. To je značajno pomenuti zato što ni tada niti mnogo decenija kasnije, čak i kada se jevrejska država nakon Drugog svetskog rata stvarala, nije bilo ni očigledno ni izvesno da će se nazvati Izrael. Bilo je i drugih predloga, recimo, postojala je jednako jaka struja koja je propagirala ideju da se ona nazove Judeja.

(Digresija: Premda je britanska vlada objavila Balfurovu deklaraciju kojom je 1917. podržala stvaranje jevrejske države u Palestini, nakon Drugog svetskog rata Ujedinjeno Kraljevstvo je delovalo protiv Jevreja i podržavala je Arape tokom Arapsko-izraelskog rata 1948. godine u kom su Jevreji izvojevali pobedu iz koje se rodio Izrael kao država.)

Albala je takođe bio i jedan od organizatora prve jevrejske brigade koja je 1918. otišla da se bori u Palestini, a bio je i predvodnik kolone u svečanom maršu kroz Petu aveniju u Njujorku. Kada se vratio u otadžbinu, po Pašićevom nalogu bio je prisutan na Pariskoj mirovnog konferenciji 1919. godine kao naš stručnjak za jevrejska pitanja.

Nakon rata vratio se medicini; bio je opštinski lekar u Beogradu, imao je letnju praksu i u Vrnjačkoj banji, pristupio je Radikalnoj stranci (koju je brzo napustio zbog neslaganja sa načinom rada), bio je čak i beogradski opštinski odbornik (budući pošten, kada je izabran na tu funkciju podneo je ostavku na mesto lekara, danas bi se reklo, zbog sukoba interesa; žalosno je videti da naši savremeni političari to ne čine čak ni kad sukob interesa stvarno postoji).

Nastavio je, ipak, da bude aktivan i u jevrejskim organizacijama u Kraljevini Jugoslaviji, od kojih je mnoge i osnovao. Recimo, Cionističko udruženje mladih devojaka "Karmel", Dramsko udruženje "Maks Nordau", Udruženje intelektualaca "Bratstvo", i tako dalje. Pokrenuo je i tri časopisa: "Jevrejski glasnik", "Glasnik Saveza jevrejskih veroispovednih opština" te "Vesnik jevrejske sefardske veroispovedne opštine".

Pisao je za "Politiku", "Vreme", "Srpski književni glasnik", za zagrebački list "Židov" te sarajevski "Jevrejski glas", a napisao je i dva dramska dela: "Erev Jom Kipur" i "Krizu". Za naučno delo "Tuberkuloza pluća" dobio je 1925. godine nagradu Srpske kraljevske akademije nauka.

Član Centralne uprave Udruženja rezervnih oficira i ratnika, zasadio je maslinovu spomen-šumu kralja Aleksandra kod Haife u Palestini, i to na molbu jugoslovenske vlade 1935. godine. O jeseni 1938. pozvan je na okrugli sto konferencije svetskog jevrejstva u Londonu, a nakon izbijanja Drugog svetskog rata, već decembra 1939. godine, odlazi ponovo u Ameriku na predlog kneza-regenta Pavla, u svojstvu specijalnog delegata pri našem poslanstvu u Vašingtonu.

Njegova misija, koja se sastojala u tome da obezbedi kredite za modernizaciju naše vojske, nije ovoga puta uspela zbog proklamovane američke neutralnosti u tom trenutku (tek nakon Perl Harbora decembra 1941. godine SAD su počele čak i Britaniju vojno da pomažu, do tog trenutka samo se humanitarna pomoć slala na Ostrvo), ali i zbog činjenice da smo već Amerikancima dugovali mnogo a vraćali nismo.

David Albala se 14. marta 1920. godine u sefardskoj sinagogi u Beogradu oženio Paulinom Leb, istaknutom našom feministkinjom, prevoditeljkom, književnom kritičarkom i teoretičarkom, te profesorkom književnosti; sa njom je 1925. godine dobio ćerku Jelenu.

Njih dve su mu se pridružile u Vašingtonu 1940. godine, mudro, jer su svi mogli da vide u kom smeru zbivanja u Evropi idu; da nisu to uradile, bile bi ubijene godinu dana kasnije od strane nemačkog okupatora i domaćih izdajnika (zamislite samo tu stravičnu bruku, sramotu i kaljanje obraza, da ženu i ćerku nosioca Albanske spomenice ubije srpski kvislinški režim Nedića i Ljotića koje bi danas neki da rehabilituju).

Upravo je u Vašingtonu David Albala iznenada preminuo 4. aprila 1942. godine, a njegova je urna kasnije preneta u Njujork gde mu je zahvalno Društvo jugoslovenskih Jevreja podiglo spomenik. Zahvalni Jevreji iz svih delova sveta mnoga su komemorativna stabla posadili u Palestini u njegovu čast. A mi, mi smo ga zaboravili. Nadamo se, ipak, da ćemo ga ovim tekstom makar u glavama nekih ljudi otrgnuti iz tog zaborava.

(O. Š.)