Pitanje svih pitanja i senka svih senki: KOLIKO KARAĐORĐEVIĆA HODA MEĐU NAMA, A DA NI ONI SAMI NE ZNAJU ŠTA SU?! (FOTO)

Poslednja epizoda sve popularnije serije "Senke nad Balkanom" donela nam je još jednu zanimljivu priču koja će se od sada pa nadalje razvijati, kako tačno, znaju samo tvorac serije i glumci, koji mudro ćute. Priča se tiče nezakonitog deteta princa Đorđa, te stoga po krvi — potomka vožda Karađorđa

Četvrta epizoda serije "Senke nad Balkanom" donela je mnoštvo novih zapleta, a jedan od interesantnijih među njima svakako se tiče princa Đorđa Karađorđevića, starijeg brata kralja Aleksandra koji ga je smestio u psihijatrijsku ustanovu.

Preporučujemo

Zapravo, ono što se tiče princa Đorđa više se tiče nekog drugog: bebe koju je na svet donela prostitutka sa kojom je u "vezi" inspektor Stanko Pletikosić, a čija je prva mušterija bio niko drugi do bivši prestolonaslednik (abdicirao 1909. u korist svog brata), koji je ujedno i otac tog deteta.

Hoće li ili neće ta beba, kada odraste, saznati da je potomak Crnog Đorđa, ostaje da se vidi u nastavku serije, ali to dovodi do jednog izuzetno interesantnog pitanja koje smo mi već postavili pre dve i po godine u nešto drugačijoj formi, a koje sada moramo ponoviti.

Naime, tada smo se upitali, koliko potomaka Stefana Nemanje korača među nama bez ikakve svesti da su potomci Stefana Nemanje. Sada, pitanje mora glasiti ovako: KOLIKO KARAĐORĐEVIĆA HODA MEĐU NAMA, A DA NI ONI NE ZNAJU ŠTA SU PO KRVI?!

A to je pitanje na koje je moguće dati odgovor uz pomoć genetike, kao što smo i tada objasnili. Naime, u DNK svakog muškarca postoji nešto što se zove Y hromozom, koji se prenosi uvek i isključivo sa oca na sina, bez izuzetka; dakle, nemoguće je da se Y hromozom ne prenese sa jedne na narednu mušku generaciju.

Y hromozomi se grupišu u haplogrupe; postoje velike haplogrupe koje obuhvataju ogromne populacije, pa se tako u njihovim slučajevima može govoriti o zajedničkom pretku koji je živeo pre nekoliko desetina hiljada godina, a postoje i vrlo uske haplogrupe u okvirima tih velikih, koje nepobitno utvrđuju da li je neko imao zajedničkog pretka u prethodnoj generaciji, pre stotinu godina, pre pet vekova, pre jednog ili dva milenijuma.

I to nepogrešivo, jer su varijacije u svakoj generaciji obeležene kao markeri koje svi u svojoj krvi nosimo. Svaki Y hromozom u svakoj generaciji razvije neku dodatnu karakteristiku i ponese specifični marker, pa postoji beskrajno mnogo podgrupa i vrlo je jednostavno (za naučnike) ustanoviti ko ima zajedničkog pretka i kada je on otprilike živeo.

Tako je sredinom prošle decenije potvrđena drevna irska izreka da je "svaki Irac kraljev sin", jer su genetičari pokazali da barem 20 odsto ljudi koji živi na severozapadu Irske i skoro 10 odsto ukupne populacije te republike nosi jedan specifični Y hromozom: starost tog genetskog markera se poklapa sa vremenom u kome se veruje da je živeo visoki kralj Nial od Devet talaca, utemeljitelj dinastije Ui Neil koja se razgranala i vladala Smaragdnim ostrvom od VI do X stoleća (nadimak je dobio po tome što je, da bi učvrstio svoju vlast, uzeo po jednog taoca iz svake od pet irskih pokrajina, kao i od Škota, Saksonaca, Brita i Franaka).

Genetičari uzimaju u obzir da je običan narod kraljevskoj krvi pripisivao magičnu moć, zbog čega se neretko dešavalo da devojke ležu sa njima i njihovim sinovima i da rađaju "kopilad plave krvi". Pored toga, moćnici imaju ružan običaj da uzimaju i bez pitanje i bez dozvole.

Tu je na delu i jedan od postulata evolucije, samo na drugom nivou: ako je poreklo jednog tako rođenog sina poznato okruženju, a često jeste, taj mladić sutra kada odraste postaje poželjniji za ženidbu od svojih vršnjaka. Paralelno sa tim, "sparivanje" zakonitih sinova sa devojkama iz naroda se nastavlja, pa se dođe do ovako visokog procenta potomaka jednog čoveka koji je živeo pre milenijum i po (bio on Nial od Devet talaca ili neki drugi irski vladar).

Zato i imamo situaciju da se drevna porodična predanja ispostavljaju kao tačna: recimo, porodica Kvin, čija legenda kaže da im je ćelavost nasledna zbog nošenja krune, takođe je nosilac tog čudesnog Nialovog markera (iako je legenda nastala iz duhovitosti a ne iz zbilje, pokazala se kao tačna, što pomera naše poimanje ne samo legendi već i one čuvene izreke koja kaže da "u svakoj šali ima malo istine").

Što se Srba tiče, kod nas dominira haplogrupa I2a1 čija su žarišta zapadni Balkan i Sardinija; u pitanju je varijacije haplogrupe I, koja generalno dominira pomenutim prostorom ali i Skandivanijom, gde se nalazi u formi I1 i I2a2. Značajan broj Srba je nosilac i haplogrupe R1a (čija su žarišta Poljska i evropski deo Rusije), a ima nas i koji nosimo R1b koja je karakteristična za sam zapad Evrope. Ima i drugih haplogrupa u manjoj meri. Za stvaranje pouzdane i kompletne slike bilo bi potrebno sveobuhvatno testiranje sveg stanovništva.

Nauka je tako dokazala da su priče o "prvoj bračnoj noći" i Turcima potpuna budalaština (oni koji su upoznati sa istorijskim činjenicama nikada ništa slično nisu ni govorili; pravo prve bračne noći nije bilo nikakvo pravilo već vrlo retki izuzetak, a Srbi su uz to primenjivali i primitivni vid eugenike, što je višemilenijumska praksa na našem poluostrvu).

Međutim, da se mi vratimo na početak i na Karađorđeviće. Ako bismo znali specifični marker koji je nosio Karađorđe, svako ko izvrši DNK testiranje mogao bi da zna da li je ili nije, potomak slavnog vožda. A ako bi se testirali živi pripadnici ove dinastije, mogli bismo da znamo i kojeg je tačno Karađorđevića neki obični čovek potomak.

Ako takvih uopšte ima, da se razumemo, mada bi bilo čudno da ih nema, jer je ta vladarsku kuća već dva veka moćna na našim prostorima. Doduše, možda je za sve to vreme u svakoj generaciji bila satkana od sve samih svetaca i kaluđera (premda se o mnogima među njima drugačija pričalo); u tom slučaju, nema "Karađorđevića" među običnim ljudima.

Pre dve i po godine pomenuli smo da bi moglo da se utvrdi ko je sve potomak Nemanjića među današnjim Srbima i pripadnicima drugih naroda oko nas, samo kada bi Srpska pravoslavna crkva dozvolila da se uzme DNK velikog župana Stefana Nemanje, čije se mosti čuvaju u Studenici. Naravno, ako to nije protivno hrišćanskom i crkvenom učenju.

Prilično smo sigurni da "Nemanjića" ima dosta, s obzirom da je sam veliki župan imao nekoliko sinova i da su ti sinovi imali sinove, i tako dalje; kao što već rekosmo, devojke iz naroda vole plavu krv, a i plava krv se ne libi da uzme ono što želi, dok putuje po svojoj zemlji, obilazi župe i lovi. Pre hiljadu godina je bilo tako, a tako je i danas.

Uostalom, jedna od srpskih narodnih legendi o Svetom Savi, ona koja se tiče načina na koji je začet, kaže da se to desilo tako što se "car-Nemanji" tokom zidanja Studenice dopala neka devojka iz okoline pa je zaželeo da je dobije, a kaluđeri, da bi ga sprečili da počini greh, doviju se i podmetnu mu sopstvenu ženu. O tome više možete pročitati u posebnom tekstu na ovom linku.

(O. Š.)