SENKA ĐORĐA KARAĐORĐEVIĆA NAD SVIMA NAMA: Zagonetni sin kralja Petra, Srbenda do srži kog je brat strpao u ludnicu (FOTO)

Princ Đorđe je bio omiljena ličnost u srpskom narodu, posle kralja Petra daleko najomiljenija. Njegove osobine Srbi su obožavali. Nazvan po svom pradedi Karađorđu, sa njim je delio više od imena: bio je prgav i nagao, neukrotiv, neobuzdan, Srbenda do srži, patriota par ekselans, hrabar kao mitski Herakle

Nedavno smo u popularnoj seriji "Senke nad Balkanom" Dragana Bjelogrlića konačno imali priliku da vidimo najzagonetniju ličnost srpske istorije iz prve polovine XX stoleća: Đorđa Karađorđevića, malo poznatog najstarijeg sina kralja Petra, starijeg brata kralja Aleksandra, kojeg tumači proslavljeni glumac Žarko Laušević.

Preporučujemo

Princ Đorđe je rođen 8. septembra 1887. godine, na Cetinju, na dvoru knjaza Nikole, svoga dede po majci. Nakon njene smrti 1894. godine porodica se preselila u Ženevu, u ulicu Monetije br. 10, gde je Đorđe proveo naredne četiri godine. Nakon toga, njegovo novo odredište bila je Ruska imperija: tamo je pohađao vojnu školu, kao pripadnik Kadetskog korpusa cara Aleksandra II.

Prestolonaslednik je postao nakon Majskog prevrata 1903. godine i povratka njegove dinastije na vlast; prekinuo je školovanje i došao u Srbiju. Mihailo Petrović Alas, njegov profesor matematike, često ga je vodio na pecanje (istoričar Predrag Marković je došao do saznanja da se kralj Petar žalio da mu Alas "pečati sina odostrag", ali koliko je to tačno — ne znamo).

Za vreme Aneksione krize (nakon što je Austrougarska 1908. godine pripojila Bosnu i Hercegovinu) davao je neodmerene i vatrene izjave, javno pozivao na rat sa Habzburzima, a na Pozorišnom trgu (sadašnji Trg republike) spalio zastavu Dunavske monarhije. Zbog svega toga bio je omiljena ličnost u srpskom narodu, posle kralja Petra daleko najomiljenija. Njegove osobine Srbi su obožavali. Nazvan po svom pradedi Karađorđu, sa njim je delio više od imena: bio je prgav i nagao, neukrotiv, neobuzdan, Srbenda do srži, patriota par ekselans, hrabar kao mitski Herakle.

Međutim, jedan nesrećni događaj 1909. godine uklonio ga je iz linije nasledstva. Naime, u naletu besa šutnuo je u stomak svog poslužitelja, izvesnog Kolakovića, a ovaj je od povreda preminuo nekoliko dana kasnije, nakon čega je Đorđe abdicirao u korist svog mlađeg brata Aleksandra.

Preka narav ga je i ranije dovodila u sukob sa Nikolom Pašićem, Apisom i Petrom Živkovićem, o kome smo nedavno pisali u kontekstu homoseksualnosti; najviše je Pašiću njegova abdikacija godila jer je Aleksandar bio mladić kojim se lakše moglo manipulisati. To je imalo dalekosežne posledice jer je gotovo izvesno, a to će vam postati jasno u nastavku teksta, da Đorđe, da je postao regent pa kralj, nikada ne bi stvorio Jugoslaviju već bi jednostavno proširio Kraljevinu Srbiju.

Austrougarska štampa je imala poseban pik na njega, a nakon abdikacije, u "Politici" ste mogli da pročitate da je na delu bila zavera protiv mladog Đorđa: "Onaj, koji je bio najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema Austriji, uklonjen je i Austrija sad trijumfuje. U sećanju narodnom to će ostati zabeleženo za svagda, i u Srbiji a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je prestolonaslednik Đorđe uklonjen zato, što je hteo rat Austriji".

Da nije samo hrabar na rečima dokazao je tokom Prvog i Drugog balkanskog, a posebno tokom Prvog svetskog rata. Teško je ranjen u Bici na Mačkovom kamenu, kod Krupnja, septembra 1914. godine, gde se istakao svojim herojstvom. Za razliku od mlađeg brata koji vojnu nikada nije video izbliza, stariji je bio u borbenom stroju sa senima svojih predaka.

Ratni dopisnik pariskog "Žurnala", Anri Barbi, ovako je opisao događaj tog 21. septembra 1914. godine: "Stigavši u zoru iz Valjeva princ Đorđe je na konju obišao front bitke privučen žestinom borbe na Mačkovom Kamenu i oko te pozicije. Iznenada je, sa brda sa kojeg je osmatrao i gde se zaustavio, video kako se srpske linije povijaju. Neprijatelj je već stigao gotovo do visine artiljerijskih baterija. Situacija je izgledala beznadežno. Za to vreme, rezervni bataljon se nije pomerao, a bio je sakriven u nekom prevoju terena. Princ Đorđe nije oklevao nijednu sekundu. Podbovši konja, jurnuo je u galopu i stigao ispred tog bataljona.

— Šta v ... – vi ovde? — podviknuo je on.

— Mi smo u rezervi.

— Švabe samo što nam ne uzmu topove a vi ovde sedite prekrštenih ruku!

— Nemamo naređenje.

— Gde je zapovednik?

— Ubijen!

— Za mnom... Ja ću vam biti zapovednik.

Bataljon je oklevao da prati ovog oficira kojeg većina nije prepoznala. Princ Đorđe je onda izvukao sablju:

— Vojnici! — viknuo je — ja sam princ Đorđe, stariji sin vašeg Kralja! Neka hrabri pođu za mnom!

I dalje na konju, on se bacio prema neprijatelju. Bataljon, svi kao jedan, krenuo je trčeći za njim. Princ Đorđe na konju bio je izvanredna meta i neprijateljski meci bili su usmereni na njega. Za to vreme, trupe koje su videle kako njihova rezerva juri, prestaju da se povlače i, ojačane, ponovo kreću na neprijatelja koji, sa svoje strane, okleva a potom počinje da se povlači. Oslobođena artiljerija ponovo otvara vatru i uskoro je izgubljeni teren povraćen. U poslednjem času, pošto je zahvaljujući svojoj energičnoj intervenciji vratio pobedu u srpske redove, jedno zrno pogađa i baca iz sedla princa Đorđa.

Trče prema njemu, ali on razuverava one oko sebe koji su se uplašili:

— Ne bojte se ništa — kaže im on — oni mene ne mogu da ubiju! Mi smo im uzeli Mačkov Kamen! ... Nek crknem, ono nije ništa! Živela Srbija!

Zahvaljujući neverovatnoj sreći, zrno koje ga je pogodilo u slabinu zaobišlo je kičmeni stub, ne oštećujući nijedan osnovni organ. Ovo je drugi put, od početka rata, da je princ Đorđe ranjen", pisao je RTS u tekstu pod naslovom "Sablja kraljevića Đorđa".

Nakon Velikog rata, brat Aleksandar trpa ga 1925. godine u psihijatrijsku bolnicu u Toponici kod Niša, možda zbog straha od narodne ljubavi prema njemu. Kada su ga Nemci oslobodili iz ludnice 1941. godine, ponudili su mu da bude kralj okupirane Srbije ali je on to odbio bez razmišljanja, kao i njihovu ponudu da živi na Belom dvoru, čime bi u suštini mogao da im posluži kao "kralj" pred Srbima. Mnogo godina kasnije, u svojoj autobiografiji objavljenoj krajem šezdesetih godina, tragediju ovog ličnog oslobađanja od strane okupatora opisao je ovim pitanjem: "Zar je trebalo da ceo jedan narod, narod čiji sam i ja sin, izgubi slobodu, da bih je ja stekao?"

Rat je proveo u u centru Beograda, po svemu sudeći u svom stanu u Jevremovoj ulici, ali nikada ni jednim potezom nije dao legitimitet ni nemačkom okupatoru ni kvislinškoj vlasti Nedića i Ljotića. Pritom, bio je jedini Karađorđević u otadžbini, jedini koji nije pobegao.

Kada je Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije oslobodila Beograd, princ Đorđe se sastao sa generalom Pekom Dapčevićem i čestitao mu na pobedi; ovaj mu je ponudio državni automobil i vozača, ali je Đorđe i to odbio, objasnivši da mu je dovoljan bicikl koji ionako već ima.

Komunisti — koji su svim ostalim pripadnicima dinastije zabranili povratak u zemlju — njemu su dozvolili da ostane. I to ne zato što su nameravali da ga koriste u propagandne svrhe: vrlo malo ljudi je zapravo uopšte znalo da je on tu. Pored toga, niko u socijalističkoj Jugoslaviji nije primetio njegovo navodno ludilo, pa se nameće zaključak da ga je brat na pravdi Boga držao u psihijatrijskoj ustanovi.

Inače, Đorđe se u poznijim godinama oženio Radmilom Radonjić, ali zakonitu decu nije imao. Preminuo je 17. oktobra 1972. godine u Beogradu, a sahranjen je na Oplencu. Pored njega je 1993. godine sahranjena i Radmila.

(O. Š.)