MUSTAFINA SENKA NAD BALKANOM: Srbin je trebalo da bude Tito umesto Tita, ali su ga Brozovi ljudi potkazali Gestapou (FOTO)

Mustafa Golubić jedna je od najživopisnijih ličnosti XX stoleća na našim prostorima, ali i šire. Neki ga zovu i "crvenim Džejmsom Bondom". Evo kako je siromašni dečak iz Hercegovine došao do čina generala NKVD-a i pozicije čoveka koji pije čaj sa Staljinovom taštom

Pala je noć tog 29. jula 1941. godine i prostor oko beogradskog dvorskog kompleksa, porušenog u bombardovanju, zagrlila je okupatorska tama. Ulice bi bile potpuno puste da u Dvorskom parku, današnjem Pionirskom, nije bilo pripadnika Gestapoa i nemačkih vojnika. U šatorskom krilu, skoro svih kostiju izlomljenih, doveden je čovek i položen na postavljenu stolicu. Potom je streljan i na istom mestu zakopan.

Preporučujemo

Ovaj bizarni događaj čije tačne okolnosti nikada nisu pouzdano utvrđene (za početak, likvidacija se možda odigrala i tokom dana, mada je to malo verovatno) bio je poslednji čin u životu čoveka po imenu Mustafa Golubić, jedne od najneobičnijih i najživopisnijih ličnosti koje su naši krajevi iznedrili u XX stoleću, čija priča izgleda kao maštovita pustolovina heroja (ili antiheroja) nekog avanturističkog špijunskog romana, iako je sve istina.

Rodio se u Stolcu u Hercegovini 24. oktobra 1889. godine, od oca Muhameda i majke Nure; Muhamed je preminuo rano, dok je Mustafa tek dete bio, ali mu je majka doživela 102. godinu, preminuvši 1953. Školovanje je počeo u svom rodnom mestu, ali se u ranom detinjstvu siromašna porodica preselila u Srbiju, "trbuhom za kruhom", pa je obrazovanje nastavio u Beogradu. Čini se da je u gradu postao poznat već u mladosti, i to zbog odvažnog skoka sa železničkog mosta preko Save, jedinog koji je tada spajao našu sa austrougarskom obalom.

Gotovo je izvesno da je upravo u tom periodu učvršćen njegov srpski identitet koji se posebno ispoljio tokom Oslobodilačkih ratova u drugoj deceniji prošlog veka. Naime, kada je izbio Prvi balkanski rat, Mustafa Golubić (koji je već bio član Mlade Bosne) stupio je u četnički odred glasovitog Vojislava Tankosića sa kojim je učestvovao i u borbama na Merdaru, gde se posebno bio istakao. Odlikovan za hrabrost Ordenom Obilića od strane samog prestolonaslednika Aleksandra, izašao je iz rata kao narednik i već iskusni autor, budući da je tokom tog konflikta pisao za časopise "Ilustrovana ratna kronika" i "Balkanski rat u slici i reči".

Od takvog se čoveka nije moglo očekivati mirovanje. Mustafa Golubić uspeo je da za vreme Prvog svetskog rata 1915. godine iz Rusije dovede u zemlju tri i po hiljade dobrovoljaca iz jugoslovenskih krajeva koji su kao austrougarski vojnici zarobljeni u borbama na Istočnom frontu (ko ga je poslao u Rusiju — ne zna se), tukao se u svim borbama, povlačio se preko Albanije, odmarao se na Krfu, probijao je Solunski front.

Tokom Solunskog procesa — kada je regent Aleksandar (pod verovatno lažnom optužbom i režiranom smrtnom presudom) uklonio Dragutina Dimitrijevića i druge pripadnike Crne ruke — svedočio je u korist svog prijatelja Apisa i drugih crnorukaca, i Karađorđevićima nikada nije oprostio tu izdaju: dapače, javno se juna 1919. zakleo da će se osvetiti, i to ispred hotela "Moskva" u lice samom Aleksandru.

— Ubiste pukovnika Apisa, Veličanstvo? — dobacio je regentu koji se vozio fijakerom.

— Sud ga je osudio na smrt, Mustafa! Sud je završio posao! — uzvratio mu je ovaj.

— I da znate! Vi ste ubili njega, a ja ću uskoro vas! — zapretio je Golubić, na opšte zaprepašćenje svih prisutnih.

— Navalio si kao zima na gola čoveka. Dobro si mi dao do znanja da znam kako i dalje da postupam sa tobom — završio je ovaj razgovor Aleksandar.

Tako je — uz pukovnike Božina Simića, Velimira Vemića, Vladimira Tucovića i druge — postao smrtni neprijatelj ne samo dinastije već i Kraljevine SHS; da li zbog toga što ju je stvorio Aleksandar, ili zbog toga što je Mustafa hteo proširenu Kraljevinu Srbiju, ili možda zato što je već tada bio duboko zagazio u vode socijalizma, ili zbog svega toga skupa, ne zna se pouzdano.

Izbačen iz vojske, prvo je otišao u Švajcarsku na studije. Tu je ušao u strukture Kominterne (Komunističke internacionale, organizacije u kojoj su bile sve komunističke partije u Evropi) i počeo za nju da radi, a potom se u Moskvi školovao za oficira NKVD-a (rus. Narodni komesarijat unutrašnjih dela; u suštini, to je bio MUP SSSR-a, ali se u užem smislu NKVD odnosi samo na Glavnu upravu za državnu bezbednost (GUGB) koja je bila zloglasna u Sovjetskom Savezu i šire i koja je kasnije pretvorena u KGB).

Tada dobija sovjetsko državljanstvo i tridesete godine prošlog veka provodi u IV upravi GUGB-a, pre svega u sekciji zaduženoj za političke likvidacije. Njegovo kodno ime je bilo Omega. Stevan Dedijer kasnije će tvrditi da je Mustafa Golubić bio možda glavni organizator atentata na Lava Trockog u Meksiku, do kojeg je došlo 21. avgusta 1940. godine (Mustafa je, to je pouzdano utvrđeno, zbilja bio u Siudad Meksiku tih dana, u jednom hotelu udaljenom dve ulice od kuće u kojoj je Trocki živeo, a i mesecima pre toga pratio je ovoga na svim putovanjima po Evropi i Americi).

Takođe, izgleda da je učestvovao i u otmicama belogardejskih generala Kutepova i Milera koji su delovali protiv SSSR-a iz Pariza. Paralelno sa tim, imao je i zaduženje da vodi računa o Josipu Brozu Titu, kojeg je upoznao u Moskvi i kojem ništa nije verovao, te da koordiniše delovanje jugoslovenskih komunista tokom Španskog građanskog rata.

Međutim, sve do sada pomenuto ne opisuje u potpunosti ono što je Mustafa Golubić radio i za šta je bio zadužen. Pre svega, on se u Jugoslaviji posle dužeg vremena pojavio tek 1932. (kada je u zemlji uspostavio tzv. Crveni kamerni orkestar, tajnu organizaciju NKVD-a za specijalne namene).

Postoje snažne indicije da je deceniju ranije, na Vidovdan 1921. godine, učestvovao u organizaciji onog pokušaja atentata na regenta Aleksandra kada je Spasoje Stejić bacio dinamit sa zgrade Ministarstva trgovine na automobil sa budućim kraljem (ali pogodio telefonske žice). Golubić, koji je tada još uvek bio u zemlji, uhapšen je i interniran u manastiru Rakovica, možda i zbog onih pretnji na ulici koje smo maločas pomenuli, ali je pušten zbog nedostatka dokaza.

Međutim, imajući u vidu njegovo kasnije delovanje, kao i činjenicu da je iz Beča tridesetih rukovodio svim sovjetskim tajnim službama na tlu Kraljevine Jugoslavije, ovo nije nemoguće. Utoliko više što je napredovao u toj meri da je bio zadužen za odeljenje koje se bavilo celom našom zemljom, a potom i Balkanskom komunističkom federacijom te objedinjavanjem delovanja svih partija u okvirima Kominterne (u njenom obaveštajnom odeljenju postojala su tri generala NKVD-a: dva Rusa i Mustafa Golubić).

Interesantna je i njegova uloga u vojnom puču od 27. marta 1941. godine. Naime, Božin Simić je stupio u vezu sa generalom Dušanom Simovićem i dan pre državnog udara ga obavestio da Sovjetski Savez želi da sa našom zemljom zaključi sporazum o prijateljstvu i nenapadanju. Sporazum je potpisan neposredno nakon prevrata, a potpisivanju u Moskvi je prisustvovao i general NKVD-a Mustafa Golubić. On se u Beograd vratio čim su ga Nemci zauzeli, dok još nisu bili ni uspostavili efektivnu upravu.

Šta je tačno tražio ovde, šta je trebalo da radi, da li je trebalo da bude "Tito", odnosno predvodnik komunističkog pokreta otpora i vrhovni komandant, da li je trebalo da jednostavno likvidira Broza, ne znamo. Ali, sve je to moguće (Rodoljub Čolaković je Brozu ispričao da mu je Golubić 15. aprila u Sarajevu u poverenju kazao da će Valter morati da bude maknut; Valter je bilo Brozovo kodno ime u Rusiji).

Za njegovo se ime vezuju brojne terorističke akcije iz tog ranog perioda okupacije: od postavljanja bombe ispod tribine sa koje je vojni zapovednik Srbije general-major Ludvig fon Šreder trebalo da posmatra defile svojih trupa, preko dizanja u vazduh benzinskog magacina na Tašmajdanu, pa do podmetanja 423 eksplozivna paketa u podrumu kuće pored one u kojoj je trebalo da se sretnu najistaknutiji folksdojčeri te dizanja u vazduh Smederevske tvrđave sa gomilom nemačkog ratnog materijala.

Uglavnom, zbog bojazni da je ovde da bi im zakuvao čorbu, neko ga je početkom juna 1941. anonimno prijavio Gestapou. Jedni kažu da je to bio Ivan Stevo Krajačić, španski borac, drugi navode Milovana Đilasa kao potkazivača. Ko god da ga je prijavio napisao je da je Golubić bio jedan od glavnih atentatora na Franca Ferdinanda što je verovatno preterivanje (on jeste bio član Mlade Bosne, i preuzeo je obavezu da sa još nekoliko ljudi izvrši atentat na Ferdinanda prilikom njegove zvanične posete Francuskoj, ali što se Sarajeva tiče sve je rekla-kazala).

Uglavnom, 7. dana tog meseca nemačka tajna služba je provalila u njegov stan na Mirijevskom putu br. 97, usmrtila ćerku stanodavca Tihomira Višnjevca pod sumnjom da je sovjetski špijun, i uhapsila Golubića koji je živeo pod lažnim imenom Luka Đerić.

Obratite pažnju na datum: to je dve nedelje pre nego što će se točkovi Vermahta zakotrljati preko sovjetskih bespuća, dok su Treći rajh i SSSR još uvek bili u polusavezništvu, budući da su zajedno okupirali i rasparčali Poljsku te ostatak Istočne Evrope. Mučenje Mustafe Golubića — čoveka koji je preživeo Staljinove čistke bez ogrebotine, čoveka koji se tri decenije spremao za takav scenario i kraj — izgleda nije urodilo plodom i on Nemcima ništa korisno nije rekao, osim gomile laži i izmišljotina. Mesec i po dana kasnije odigrao se onaj poslednji čin u Pionirskom parku.

Crvenoarmejci, tačnije pripadnici SMERŠ-a (vojne kontraobaveštajne agencije; naziv osmislio sam Staljin, a znači "SMRt Špijunima") III ukrajinskog fronta, pronašli su njegov grob oktobra 1944. godine, odmah po oslobođenju naše prestonice, ekshumirali ga, obavljena je autopsija (ustavljeno je da mu je većina kostiju bila polomljena), a potom je prenet u Moskvu i sahranjen uz najviše vojne počasti kao Heroj Sovjetskog Saveza. Spomen-ploča sa njegovim imenom postavljena u Aleji boraca NOR-a na beogradskom Novom groblju.

Postoje brojne anegdote vezane za njega: da je bio bliski prijatelj Staljinov, da je "čeličnom Gruzinu" nabavljao duvan iz Hercegovine, da je u Kremlj ulazio na privatni ulaz, da je sa Staljinovom taštom pio čaj, da je ukrao tenk u Engleskoj, da je bio ljubavnik Grete Garbo, da je u Lionu ukrao nacrte novog francuskog aviona, da je januara 1941. bio obućar Milorad Nikolić u Leskovcu, i tako dalje. A koliko je bio tajnovita ličnost pokazuje i to što je njegove fotografije iz kasnijeg perioda praktično nemoguće naći.

Interesantno je i to što se u njegovom dosijeu u NKVD-u nalaze napisane neke vrlo neobične odlike za jednog internacionalnog komunistu. Naime, neki njegov pretpostavljeni napisao je početkom 1920-ih godina sledeće: "Po pravilu, u svom radu se oslanja na ljude svoje nacionalnosti (Srbe). Na to, očigledno, utiče njegovo nacionalno osećanje, dobro poznavanje srpskih krugova i poznavanje krugova u organizaciji Crna ruka čije je Golubić bio član u svoje vreme i prema kojoj gaji određene simpatije".

(O. Š.)