105 GODINA OD PRVOG BALKANSKOG RATA: Kako su balkanski hrišćani zadali smrtonosni udarac Osmanlijskoj imperiji (FOTO)

Na današnji dan Kraljevina Crna Gora objavila je rat Otomanskom carstvu. Bila je to stvar prethodnog dogovora između hrišćanskih kraljevstava našeg poluostrva, a sledile su je Srbije, Bugarska i Grčka. Kucnuo je čas da se Turci vrate tamo odakle su došli sredinom XIV stoleća

Može se reći da je početak (konačnog) procesa oslobađanja najvećeg evropskog poluostrva, Balkanskog, od osmanlijske vlasti, bio Prvi srpski ustanak. Sledio je potom naš Drugi, potom su se digli i Grci, Rusi su se uključili u (opet) srpski Nevesinjski ustanak u Bosni i Hercegovini i rat Srbije i Crne Gore protiv Otomanskog carstva pa oslobodili Bugarsku.

Sve su to zbivanja koja su se protegla kroz čitavo XIX stoleće, ali kada smo ušli u XX vek Turska je i dalje držala najveći komad Balkana koji se protezao trakijskom obalom Egejskog mora pa zahvatao čitavu današnju severnu Grčku, Makedoniju, Albaniju, naše Kosovo i Metohiju, Rašku.

Preporučujemo

Zakonski, Bosna-Hercegovina je i dalje bila njihova, samo pod privremenom upravom Austrougarske monarhije koja je formalno anektirala tu zemlju oktobra 1908. godine (što umalo nije izazvalo rat). Desilo se to tako što je austrijski šef diplomatije Alojz fon Erental nasamario svog ruskog kolegu Aleksandra Izvoljskog koji je prodao Srbiju zbog maglovitog obećanja da će Beč podržati ruski zahtev za slobodan prolaz kroz Bosfor i Dardanele.

Takva je bila situacija 8. oktobra 1912. godine, kada je Crna Gora objavila rat Turskoj. Ne na svoju ruku, naravno, bila je to već dogovorena stvar. Potom su se u rat uključila preostala tri hrišćanska kraljevstva Balkana: Srbija, Grčka i Bugarska.

Da Balkanski savez, kako će postati poznat, uopšte nastane i da se stvore uslovi da se Srbija i Bugarska bore na istoj strani protiv Osmanlija, najzaslužniji je naš premijer Milovan Milovanović (bio je pre toga ministar vanjskih dela) koji je velikom državničkom veštinom, zajedno sa svojim bugarskim kolegom Ivanom Gešovim, izradio istorijski kompromis oko podele zemalja na koje smo i mi i oni polagali pravo, u prvom redu Makedonije.

Milovanović — koji je preminuo nekoliko meseci pre izbijanja rata — čovek je koji zaslužuje spomenik u Beogradu zbog svega što je dao svojoj domovini; ulicu već ima na Savskom vencu.

Rat.

Bugari su prvi počeli svoje bitke s Turcima, i imali su velike uspehe na svom delu ratišta. Sultanove vojske su trpele poraze duž cele južne granice Bugarske prema Trakiji, Bugari su Jedrene stavili pod opsadu, došli nedaleko od Carigrada, do poslednjeg osmanlijskog položaja koji je branio prestonicu, do Čataldže. Ova linija nije pala.

Srbi su za to vreme 23-24. oktobra išamarali Turke u Kumanovskoj bici, kojom je praktično odlučen rat u Makedoniji i osigurana srpska kontrola nad Kosovom, Metohijom i Raškom. Zatim se 3. novembra vodila Prilepska bitka, pa Bitoljska bitka 16-19. novembra. Srbija je izašla na Ohridsko jezero, pa na Jadransko more.

Na ruku nam je svima išlo to što Turci nisu imali pojma da su Srbi i Bugari napravili dogovor, pa su loše rasporedili svoje nespremne i slabo obučene snage.

Od Grka, za koje se držalo da imaju najslabiju vojsku od tri velika saveznika, se pre svega očekivalo da aktiviraju svoju jaku mornaricu kako bi sprečila da Osmanlije dopreme pojačanja iz Anadolije, što je ona u velikoj meri i uspela. Na kopnu nije bilo nekih većih grčkih uspeha, bilo je i poraza, ali to nije bilo presudno. Važno je da su zauzeli skoro sva ostrva u istočnom i severnom Egeju i da su došli do Soluna, kao i Bugari.

3. decembra Bugari i Turci su sklopili primirje u prisustvu predstavnika Srbije i Crne Gore, i ono je potrajalo do 16. februara. Sedam dana ranije mladoturci su izveli državni udar pod vođstvom Enver-paše, tako da su mirovni pregovori prekinuti a borbe nastavljene.

Bugari su, uz veliku podršku Srba, zauzeli Jedrene, "neosvojivi grad" kako se držalo, marta meseca 1913. godine. 23. aprila skadarski garnizon se predao Crnogorcima.

Londonskim mirom zaključenim 30. maja završen je Prvi balkanski rat, ali nije odgovoreno na ključno pitanje koje se ticalo sudbine Makedonije. Srbija je pripojila Rašku, Kosovo i Metohiju, ali je morala da se povuče sa mora da bi na toj etnički čistoj albanskoj zemlji bila oformljena Kneževina Albanija.

Grčka je dobila Krit, ali su Velike sile (Ujedinjeno Kraljevstvo, Nemačko carstvo, Ruska imperija, Austrougarska i Kraljevina Italija) dobile pravo da odluče o sudbini ostalih egejskih ostrva, kao i o granicama Albanije. Ako se nadalo da će Turci u potpunosti biti proterani sa Balkana, to se nije desilo; zadržali su sam istok Trakije, prostor zapadno od Istanbula.

Zapravo je formiranje Albanije, čisto logički opravdano činjenicom da su oni poseban narod i da zaslužuju svoju državu ako je već svi drugi imaju, bilo ono na šta niko nije računao od članica Balkanskog saveza: poluostrvo je "podeljeno" među njima pre rata sa uverenjem da će Srbija i Grčka anektirati tu teritoriju.

Kada se to nije desilo, Bugari — koji su odmah nakon Jedrena bez razloga i takta kazali našima da nam neće pružiti podršku što se "Dračkog okruga" tiče (naša administracija u severnoj Albaniji već je bila utemeljena), čak nisu u kominikeu poslatom stranim vladama i medijima ni spomenuli naš doprinos zauzimanju tog drugog najvažnijeg osmanlijskog grada u Evropi — tražili su da Srbija ispoštuje predratni ugovor o razgraničenju u Makedoniji (onaj koji nije računao na Albance).

Srbi su rekli: nema šanse, dogovor je pretpostavljao nešto što se nije obistinilo, potrebna je sada kompenzacija, a mi nismo ratovali, šta više, sami naneli Turcima presudne poraze (verovatno iz našeg pristrasnog ugla jer zaista je teško objektivno proceniti čiji je doprinos bio najveći), da bi svi ostali udvostručili svoje zemljište a mi dobili mrvice sa stola.

Ruku na srce, i naša i bugarska argumentacija je bila utemeljena na nečemu: naša na apstraktnoj pravdi i faktičkim stanjem na terenu (zašto bismo se tek tako povukli sa zemljišta koje smo čvrsto držali u šakama i krvlju osvojili), a bugarska na slovu ugovora. Ali, tako je utaban put za Drugi balkanski rat, koji je počeo nedugo potom, 29. juna, napadom nezadovoljne Bugarske na Srbiju i Grčku. O tome više kada za to dođe vreme.

(O. Š.)