TAJNA ALFREDOVE DRAGOCENOSTI: Ko je i zašto zakopao najmisteriozniji anglosaksonski artefakt? (FOTO)

Šesto ili sedamsto godina ovaj je predmet ležao zakopan u Somersetu i sasvim je slučajno otkriven krajem XVII veka. Od tada ne prestaje da fascinira ljude, a naučnu je zajednicu dugo držao u dilemi čemu je uopšte služio. Danas se većina stručnjaka slaže o tome šta je zapravo bio

Rani srednji vek, takozvano mračno doba kako se često popularno naziva, velika je nepoznanica našem narodu i kada se tiče naše, srpske istorije (ne, ne počinje sa velikim županom Stefanom Nemanjom), a kamoli kada se govori o tuđim.

Preporučujemo

Tako, recimo, ništa ne znamo o anglosaksonskoj Engleskoj koja je postojala do sredine XI veka, odnosno do Normanskog osvajanja 1066. godine, iako se radi o fascinantnoj kulturi i prilično razvijenom društvu duboko hrišćanskog karaktera i neverovatno interesantne političke istorije.

Počela je sredinom V stoleća dolaskom anglosaksonskih plemena sa kontinenta na jug i istok Britanije, a završilo se oko sto pedeset godina kasnije kada su ove germanske grupe zaposele čitav prostor onoga što danas zovemo Engleskom.

Narednih nekoliko vekova postojaće takozvana heptarhija, odnosno sedmovlašće, izraz koji aludira na tradiciju sedam zasebnih kraljevstava. Ta kraljevstva su bila Istočna Anglija, Eseks, Kent, Mercija, Nortambrija, Saseks i Veseks.

Njih je 927. godine u Englesko kraljevstvo definitivno ujedinio Etelstan Sjajni, jedan od sedmorice kraljeva Anglosaksonaca koji su krunisani na Krunidbenom kamenu u Kingstonu (koji i danas krasi trg ispred većnice ovog mesta u predgrađu Londona).

Etelstan je bio sin Edvarda Starijeg, drugog po redu člana Kuće Veseks koji je nosio titulu kralja Anglosaksonaca, na samom kraju procesa konsolidacije onih tradicionalnih sedam kraljevstava u jedno.

Otac Edvardov bio je Alfred Veliki, učeni i milosrdni kralj Veseksa koji je uspešno odbijao vikinške nasrtaje u drugoj polovini IX veka i koji je postao prvi koji se prozvao kraljem Anglosaksonaca (čime je pomenuta konsolidacija i počela da se privodi kraju).

Upravo je Alfred Veliki tema ovog kratkog teksta, tačnije, ne ni sam Alfred već jedan artefakt čiju je izradu on lično naručio a koja je dugo bila, možda čak i dalje jeste, misterija za istoričare i arheologe a pravo otkrovenje svima koji pojma nemaju na kakvim je visinama bila anglosaksonska hrišćanska kultura.

Artefakt, koji se u arheologiji naziva Alfredova dragocenost, dugačak je oko 6,4 centimetara, a izrađen je od gleđi i kvarca te obložen filigranskim zlatom. Na njemu je natpis "AELFRED MEC HEHT GEWYRCAN" što znači "Alfred mi naredio izraditi", i prvobitno je bila u svom postolju prikačena na dršku, moguće drvenu.

Najverovatnije je ova dragocenost bila jedna od "palica" koje je Alfred poslao svakoj episkopiji u svom kraljevstvu, uz primerak njegovog prevoda traktata "Cura Pastoralis" koji se tiče obaveza i dužnosti sveštenstva a koji je napisao rimski papa Grgur Veliki (kojeg Srpska pravoslavna crkva slavi 25. marta po gregorijanskom kalendaru kao Svetog Grigorija Dvojeslova).

U predgovoru prevoda, kralj Alfred je napisao: "I poslaću primerak svakoj episkopskoj stolici u kraljevstvu mi, i u svakoj knjizi biće palica vredna 50 mankusa, i zapovedam, u ime Božije, da nijedan čovek ne ukloni palicu iz knjige, niti knjigu iz crkve". Mankus je bio zlatnik po težini ekvivalentan islamskom dinaru ali lakši od romejskog solida, što znači da je palica vredela kao mesečna plata nekog veštog zanatlije ili vojnika.

Reč koju Alfred koristi za palicu, "aestel", na staroengleskom može da znači "palica, drška, vodič, oznaka, indikator, pokazivač" zbog čega je i zaključeno, nakon dugog istraživanja i mnogih debata u naučnim krugovima, da je Alfredova dragocenost zapravo služila kao pokazivač kojim je čitalac knjige pratio reči i redove.

Naravno, i dalje ima onih koji misle da je ovaj artefakt bio ornament na kruni ili visuljak okačen oko vrata, što je jako malo verovatno budući da bi to značilo da je lik prikazan na jednoj strani dragocenosti, za kojeg se veruje da je sam Isus Hrist, visio naopačke.

Dakle, sa glavne strane je verovatno prikaz Isusa Hrista, dok je na zadnjoj strani ravna zlatna pločica na kojoj je ugraviran akantusni biljni motiv ili Drvo života, zbog čega je glatko prelazila preko površine lista koji se čitao. U samom dnu predmeta su otvorena usta neke životinje u koja je išla drška. Povišena upotreba gleđi koja je bila neuobičajena u anglosaksonskoj umetnosti, sledila je, smatraju stručnjaci, vizantijski i karolinški primer.

Elem, šest ili sedam stotina godina Alfredova je dragocenost bila zakopana u Severnom Petertonu u Somersetu, na zemljištu koje je 1693. godine posedovao ser Tomas Vrot, nekih 13 kilometara daleko od Atelnija gde je Alfred Veliki utemeljio manastir.

Upravo je te godine slučajno otkrivena (ko ju je i zašto sakrio nije precizno poznato, ali mora biti ili zbog vikinške pohare ili čak normanske invazije), a uskoro se skrasila na Oksfordskom univerzitetu gde se nalazi i danas (2015. vratila se u Somerset nakon 297 godina kako bi mesec dana bila izložena u muzeju ove grofovije). Takođe, postoje dve replike od kojih je jedna u crkvi Svete Marije u Severnom Petertonu.

Alfredova dragocenost nije jedini pokazivač iz tog perioda, nakon njegovog otkrića pronađeno je još šest ovakvih predmeta, ali nijedan nije tako detaljno i pažljivo izrađen kao ona.

(O. Š.)