Od moćnog ministra vojnog Ruske imperije do smrti od siromaštva na berlinskoj klupi. I to ne zbog komunista (FOTO)

General Suhomlinov na neki je način otelovljenje svega onoga što je bilo trulo u Ruskoj imperiji na kraju njenog postojanja i svega onoga što je u krajnjoj liniji dovelo do revolucije. O njemu danas postoje oprečna mišljenja, ali pre sto godina postojale su samo tri reči kojima su ga opisivali: lenj, nesposoban i korumpiran

Vladimir Aleksandrovič Suhomlinov na svet je došao 16. avgusta 1848. godine u jednom malom gradiću u današnjoj Litvaniji, tada delu Ruske imperije. Završio je Nikolajevsku konjičku školu, jedno vreme bio ulan u Imperijalnoj gardi u Varšavi, potom diplomirao na Generalštabnoj akademiji, a za učestvovanje u Rusko-turskom ratu 1877-1878. godine odlikovan je Ordenom svetog Đorđa 4. stepena.

Preporučujemo

Njegov uspon u ruskoj vojnoj hijerarhiji bio je vrlo stabilan i postupan; u generala je unapređen 1890. godine, 1899. je imenovan za načelnika štaba Kijevske vojne oblasti, tri godine kasnije za zamenika komandanta, a dve godine nakon toga za komandanta te regije. Već 1905. postaje general-gubernator Kijevske gubernije, 1908. načelnik Generalštaba, a marta 1909. godine seda u stolicu koja će obeležiti njegov život. U pitanju je stolica ministra vojnog Ruske imperije.

Uprkos ličnom šarmu i činjenici da ga je car Nikolaj II voleo, bio je nesposoban i neprimeren za važnu dužnost koju je trebalo da obavlja. Kažemo trebalo, jer teško da ju je istinski obavljao.

Izjavom da nije pročitao vojni priručnik dvadeset i pet godina, objasnio je svoje protivljenje tehnološkim i taktičkim inovacijama koje bi rusku pešadiju uvele u XX vek, a neprestano je optuživan za lenjost, neaktivnost i nekompetenciju, kao i za korupciju i nepoštenje. Nemački feldmaršal Moltke Mlađi čak je navodno izjavio da oni nemaju čega da se plaše dok god je Suhomlinov ruski ministar vojni.

Caru to nije bilo važno, po svemu sudeći, budući da nije slušao čak ni tako važne glasove kao što je onaj velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, glavnokomandujućeg ruskih trupa na samom početku Prvog svetskog rata, kada su Rusi doživeli totalnu katastrofu i izgubili ogromne delove svoje zemlje koji su pali u šake Centralnih sila.

Ipak, nakon tih velikih poraza car je Suhomlinova isključio iz Stavke, a juna 1915. godine smenjen je sa svog položaja pa se posvetio pecanju u Finskoj. To nije potrajalo jer je 20. aprila 1916. policija pretražila njegov stan a potom ga i uhapsila i sprovela u Trubecki bastion Petropavlovske tvrđave u Sankt Peterburgu.

Optužen je za zloupotrebu moći u vezi sa razvodom od supruge da bi se oženio trideset godina mlađom ženom, za korupciju, za polaganje više miliona rubalja u Dojče banku, kao i za izdaju nakon što je nekoliko njegovih bliskih saradnika osuđeno i pogubljeno za špijunažu za račun Nemačkog carstva (među njima i S. Mijasoedov koji je imao aferu sa njegovom ženom). Osuđen je na dve godine zatvora.

Njegova treća žena — inače u javnosti optužena za ekstravaganciju i ljubav prema skupoj odeći i krznu (navodno, da bi zadovoljio tu njenu glad, Suhomlinov je i bio korumpiran) — potražila je izgleda pomoć od Raspućina čija je intervencija kod imperatorke dovelo do Suhomlinovljenog puštanja u kućni pritvor posle šest meseci robovanja.

Međutim, Suhomlinov je ponovo uhapšen nakon Februarske revolucije i zbacivanja cara, ovoga puta skupa sa suprugom. Suđeno im je tokom avgusta i septembra; ona je oslobođena, ali je on proglašen krivim zbog toga što za vreme ministrovanja nije izvršio reorganizaciju vojske i nije je spremio za rat (što je prilično neobično jer je proizvoljno čak i ako je tačno).

Osuđen je na prinudni rad neograničenog trajanja, a njegov slučaj je značajan po tome što je tada prvi put u ruskoj pravnoj istoriji korišćena porota za jedno političko suđenje. Nakon Oktobarske revolucije u zatvoru su mu se pridružili mnogi bivši protivnici.

Kada je 1. maja 1918. proglašena opšta amnestija od strane novih boljševičkih vlasti, i on se sam našao na slobodi, nešto malo pre svog 70. rođendana. Neko vreme se krio u jednom praznom stanu, ali je 22. septembra otišao u Finsku (sada već nezavisnu državu) pa odatle u Nemačku.

1924. je izdao svoje memoare u kojima je osuo paljbu po svojim negdašnjim kolegama (što je verovatno razlog zbog kojeg su odmah objavljeni u Sovjetskom Savezu), ali je u Berlinu živeo u dubokom siromaštvu. Toliko dubokom da je jednog februarskog jutra 1926. godine njegov leš pronađen smrznut na klupi u parku.

O njemu danas vladaju oprečna mišljenja. Neki se drže priče koja je preovladavala pre sto godina, dok ima i onih koji na sve gledaju drugačije.

Branioci kažu da je pojednostavio i modernizovao strukturu ruske vojske, da je povećao brojnost njenu na skoro milion i po ljudi u mirnodopskom periodu, da je bio prvak neformalne grupe "pretorijanaca", visokih oficira niskog porekla, koja se suprotstavljala "patricijskoj" frakciji, odnosno ljudima koji su na svojim položajima bili u vrlini svog porekla.

Šta je istina, nikada nećemo znati. Verovatno i jedno i drugo.

(O. Š.)