Jedan ruski general je najveći genije Prvog svetskog rata: Ko se krije iza juriša na slici? (FOTO)

General Aleksej Brusilov izneo je Stavci početkom 1916. godine plan o velikoj ofanzivi u Galiciji koji je podrazumevao upotrebu inovativne taktike: korišćenje manjih udarnih odreda za udaranje po najslabijim neprijateljskih tačkama na liniji fronta. Posledica je bila najveća ruska pobeda u Prvog svetskom ratu

Na početku Prvog svetskog rata, a zapravo i tokom većeg dela toka tog sukoba, ruska je vojska doživljavala na Istočnom frontu jednu katastrofu za drugom, a korupcija i nepotizam koji su vladali u svim porama državnog aparata doveli su do gubitka ogromnih delova imperije koji su pali u ruke Centralnih sila.

Šta se sve dešavalo i kakvi su nesposobnjakovići kormilarili važnim institucijama te kakva je opšta nekompetencija postojala na svim nivoima, nije tema ovog teksta, ali je to bitno naglasiti kako bi se što bolje shvatio značaj onoga što se odigravalo u Galiciji od juna do septembra 1916. godine.

Preporučujemo

Marta te godine Rusi su pokrenuli bili poslednju u nizu ofanziva, ovoga puta u rejonu Viljnusa, i doživeli još jedan užasan poraz (postigli nisu ništa a izgubili su pet puta više vojnika od Nemaca) i atmosfera u Stavki (ruski Vrhovni štab) nije bila dobra.

Tada general Aleksej Brusilov dolazi sa planom o velikoj protiv-austrougarskoj ofanzivi u Galiciji koji bi oslobodio pritiska francuske i britanske snage na Zapadnom te italijanske na Soškom frontu, povratio gradove poput Lavova koji su prethodne godine pali u šake Habzburga, a možda čak i izbacio Dunavsku monarhiju iz rata. Car prihvata plan iako je general Aleksej Evert (glavnokomandujući ruske vojske na Istočnom frontu) bio za defanzivnu strategiju, ali odbija pokretanje ofanziva na susednim frontovima.

Brusilov je na raspolaganju imao 40 pešadijskih divizija i 15 konjičkih, dok su sa druge Austrougari imali 39 i 10. Napad je počeo 4. juna kratkim ali preciznim granatiranjem neprijateljskih položaja na 480 kilometara dugom frontu, nakon čega je usledio juriš.

Ali ne klasičan juriš. Ono što je ovaj komandant doneo jeste inovativna upotreba manjih udarnih odreda koji su napadali najslabije položaje druge strane, probijali ih, a onda to eksploatisala glavnina trupa. Ovo je bilo odstupanje od uobičajenih masovnih juriša koji su stalno korišćeni pre toga, skoro uvek bez rezultata (nažalost, ostali ruski generali nisu uopšte prepoznali vrednost ove taktike, ali jesu Nemci i Francuzi).

Austrougarske su se linije razbile u paramparčad i tri od četiri Brusilovljeve armije su izvršile proboj. Već četiri dana kasnije Rusi su umarširali u Lutsk, a nadvojvoda Jozef Ferdinand je u poslednjem trenutku izbegao hvatanje. Austrougari su bili u potpunom povlačenju, a oko 200.000 njih je već dopalo zarobljeništva.

Brusilov je, shvatajući da uspeh ofanzive zavisi od operacija na drugim delovima Istočnog fronta, traži od Everta da pokrene ofanzivu ali ovaj odugovlači i Nemci uspevaju do pošalju pojačanja svojim saveznicima. Kada se Evert 18. juna napokon bude pokrenuo iz svog dremeža, njegova izvedba će biti bez energije i žara i neće postići ništa. Uprkos tome, Brusilov bez ikakvih pojačanja do 20. septembra uspeva da se dočepa obronaka Karpata.

Brusilovljeva ofanziva tako uspeva da postigne sve željene ciljeve: Nemci privremeno prekidaju borbe vođene tokom Verdenske bitke na Zapadnom frontu, kičma austrougarske vojske je slomljena, Rumunija donosi odluku da uđe u rat na strani Antante, Rusi vraćaju u svoje šake mnogo teritorija koje su izgubili tokom prve dve godine sukoba.

Međutim, cena je ogromna. Ruski gubici su bili oko jednog miliona mrtvih, ranjenih i zarobljenih, dok su Austrougari i Nemci izgubili 600.000 odnosno 350.000 ljudi.

Rusi, usled iscrpljenosti vojske i isceđenosti ekonomije, nisu više bili u stanju da pokrenu sličan napad, a ovaj je u suštini ostao neiskorišćen (moglo je mnogo više da se postigne) zbog neuspeha na drugim delovima fronta za šta je bio odgovoran kolebljivi Evert. Mnogi čak smatraju da je broj žrtava značajno doprineo kolapsu carističkog sistema nekoliko meseci kasnije.

Danas se ova ofanziva smatra najvećim uspehom ruske vojske u Prvom svetskom ratu, a britanski vojni istoričar Džon Kigan ju je nazvao najvećom pobedom uopšte u tom sukobu počev od trenutka kada su iskopani rovovi na Zapadnom frontu (dakle, posle Prve bitke na Marni kada su Nemci sprečeni da osvoje Pariz).

(O. Š.)