SAMO U AMERICI: Osuđenik na više doživotnih robija vekovima nakon smrti ne može da napusti zatvorsko groblje?! (FOTO)

Američki kazneni sistem je po mnogo čemu specifičan, a jedna od tih specifičnosti je i osuđivanje na dve ili više uzastopnih doživotnih robija. Na prvi pogled besmisleno, ali zapravo vrlo smisleno

Jedan na svakih dve hiljada građana Sjedinjenih Američkih Država služi doživotnu kaznu zatvora, procenat praktično istovetan onome u Japanu.

U mnogim saveznim državama kazne se izriču u formi "15 godina do doživotno" ili "25 godina do doživotno" i tako dalje, što znači da posle određenog perioda (15 ili 25 ili koliko god godina) osuđenik može da bude pušten uslovno. Presude mogu da budu i izričito takve da ne dopuštaju mogućnost uslovne slobode.

Preporučujemo

Postoje i posebne situacije kada se građaninu izriče kazna zatvora na nekoliko uzastopnih doživotnih robija za različita krivična dela, što na prvi pogled deluje potpuno besmisleno, ali ako zagrebete ispod površine, savršeno je smisleno.

Uzmimo na primer situaciju u kojoj se čoveku sudi za dva ubistva. Porota ga osudi za oba, a sudija mu odredi dve uzastopne doživotne robije. Međutim, njegovi advokati podnesu žalbu zbog možda nekog propusta ili novog dokaza, i jedna doživotna robija mu se poništi. Ali, on i dalje ostaje u zatvoru zbog druge.

Tako, što je više doživotnih robija za svako posebno krivično delo, to je veća mogućnost da ubica ili nasilnik nikada neće zbog pravne smicalice ili nečeg drugog, završiti ponovo na ulici.

Pored toga, svaka posebna žrtva zaslužuje posebno zadovoljene pravde; Džon Piterson je ubijen, kao i Majkl Robertson, a onaj koji ih je života lišio treba da odgovara i da bude kažnjen za oba zločina posebno, a ne đuture.

Vezano za ovo postoji i jedna velika, može se reći zabluda, mada je reč mit verovatno prikladnija.

U pitanju je tvrdnja koja se često može čuti čak i u Americi (slična legendi da je postojao referendum na kome se odlučivalo o tome koji će zvanični jezik biti, te da je engleski potukao nemački za jedan glas), da nakon smrti osuđenika koji služi više doživotnih kazni, njegovi ostaci ne mogu da napuste zatvorsko groblje nekoliko vekova; u jednoj varijanti se navodno računa prosečni životni vek puta broj doživotnih robija.

To nije istina. Leš preminulog se odmah pušta, ako ima ko da ga preuzme. Ako ne, onda država brigu o tome preuzima na sebe.

(Telegraf.rs)