Kako su Francuzi trpali ljude u logore da bi zadržali jednu malenu koloniju sve do 1977. godine (FOTO)

Republika Džibuti, nekadašnja Francuska obala Somalije, kasno je uspela da stekne nezavisnost, tek u poslednjoj četvrtini XX veka. Zanimljivo je kakvim su se metodama Francuzi služili ne bi li što duže opstali na tom području, na kojem je sve do 2011. godine 13. polubrigada Legije stranaca imala svoju bazu

Džibuti je zemlja na Rogu Afrike, smeštena između Crvenog mora, Eritreje, Etiopije, Somalije i Adenskog zaliva.

Preporučujemo

Pre dolaska Francuza sredinom XIX stoleća, oblast je prošla kroz nekoliko sultanata sa kojima su pomenuti sklopili sporazume o prijateljstvu i pomoći te konačno kupovini tog pojasa zemlje na kojem su 1888. godine podigli grad Džibuti i utemeljili protektorat. Bilo je to tada, a i danas je, strateški važno mesto kojim se kontroliše pomorski saobraćaj koji ide kroz Suecki kanal.

Francuska obala Somalije neprestano je rasla; grad Džibuti je podignut na nenaseljenom pojasu zemlje, dakle, ni iz čega, ali je vrlo brzo postao najprosperitetniji i najnaseljeniji grad na celom Rogu Afrike, posle Harara u Etiopiji.

Tek je 1894. godine kolonija dobila zvanični naziv Francuska obala Somalije (fr. Côte française des Somalis) koji je opstao do 1967. godine, kada je promenjen u Francuska teritorija Afara i Ise. Ipak, ustaljeno je bilo u međunarodnim okvirima uvek govoriti o Francuskoj Somaliji.

Posle Drugog svetskog rata je krenuo talas dekolonizacije Afrike, pa je tako 1958. godine organizovan prvi referendum u Francuskoj Somaliji sa pitanjem da li žele da se priključe Somaliji u slučaju da dve godine kasnije ova odluči da postane nezavisna. Građani su se izjasnili za produžetak francuske uprave, zbog glasova plemena Afar i Evropljana koji su tu živeli.

Devet godina kasnije organizovan je novi referendum, 19. marta 1967., ali je on izazvao mnogo veće kontroverze od prvog.

Tako jedan novinski izveštaj iz tog perioda donosi podatak da su graničari Somalijske Republike (kako se tada zvala) odbili da prime pedesetak ljudi koje su francuske kolonijalne vlasti proterale iz Džubutija uz tvrdnju da oni uopšte nisu njihovi već somalijski građani. Nije nemoguće da su Francuzi govorili istinu, ali opet, nije nemoguće ni da su lagali i da su sve činili ne bi li osigurali neuspeh referenduma.

Bilo kako bilo, tih pedesetak muškaraca i žena vraćeno je u izbeglički logor u Džibutiju u kojem se već nalazilo oko 4.000 ljudi koji su u očima kolonijalne uprave bili ubačeni iz Somalije kako bi glasali za nezavisnost. Pored onih 6.000 koje su uspešno proterali pre plebiscita i koji su živeli u šatorima blizu granice, dolazimo do cifre od 10.000 građana kojima, s pravom ili bez prava, nije bilo dozvoljeno da se izjasne.

Analitičari su tada ove poteze francuskih kolonijalista objašnjavali težnjom da se pripadnici plemena Afar, koje su nazivali "zaostalim", održe u većini jer su oni bili za opstanak u okviru Francuske Republike.

Ondašnji somalijski premijer je medijima govorio da Francuzi proteruju ljude rođene u samom gradu Džibutiju, da su ti ljudi nezakonito uhapšeni i da, ako su nešto zgrešili, treba da budu izvedeni pred sud. To se, po svemu sudeći, nikada nije desilo. Sami ljudi koje su Francuzi želeli da proteraju, stranim reporterima su rekli da su kolonijalisti pocepali njihovi isprave.

Ono što je takođe bilo karakteristično i što je dodatno stvaralo atmosferu straha kod građanstva bilo je ponašanje francuske vojske koja je zaposela granicu prema Somaliji, iskopala rovove i slala helikoptere da danonoćno patroliraju tom oblašću.

Istovremeno, u gradu Džibutiju (u kojem je i tada, a i sada, živelo skoro čitavo stanovništvo te male kolonije) vojska je sprovodila "operaciju čišćenja" sa ciljem da se grad "očisti od ilegalno unesenog oružja". Hapšeni su svi kod kojih je ono nađeno, s pravom.

Referendum nije uspeo. Uspeo je tek deset godina kasnije, ali, pitanje je da li su se građani sada već Republike Džibutija baš usrećili.

(O. Š.)