U SLAVU POBEDE: 7 jako zanimljivih detalja Cerske bitke koje niste do sada čuli (FOTO)

Prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu donela je Kraljevini Srbiji simpatije čitavog slobodarskog sveta, a njom je počelo i naše godinu i po dana dugo odolevanje velikoj centralnoevropskoj imperiji. Ovo su neki slabije poznati detalji Cerske bitke

Cerska, ili Jadarska bitka, bila je prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu a počela je 15. avgusta kada su delovi naše Kombinovane divizije I poziva naišli na austrougarsku izvidnicu ulogorenu na padinama planine Cer.

Preporučujemo

Trajala je devet dana, a odnela je 3.000 naših te 8.000 austrougarskih života. Broj ranjenih sa srpske strane bio je 15.000, a sa neprijateljske dvostruko više. Mi smo takođe zarobili 4.500 ljudi.

O ovoj se bici zaista mnogo zna, a posebno je popularan film Žike Mitrovića iz 1964. godine, "Marš na Drinu", koji se bavi upravo ovim okršajem. Pred vama je, međutim, sedam manje poznatih detalja o njoj koji pomažu da se sklopi šira slika.

1.

Austrougarska monarhija je odredila za glavnokomandujućeg svojih snaga na srpskom ratištu Oskara Poćoreka, čoveka rođenog u porodici germanizovanih Slovenaca, čoveka bolesnog srbofoba koji je sve vreme Beč pritiskao na objavu rata Kraljevini Srbiji kako bi sa sebe skinuo odgovornost za atentat u Sarajevu, koji je došao kao posledica njegovih loših bezbednosnih procena i nedovoljnih mera koje je preduzeo, te čoveka koji je u tom trenutku bio predsednik zemaljske vlade Bosne-Hercegovine.

Detalj koji je zanimljiv — pored toga što je Poćorek verovao da će ostvariti brzu i laku pobedu nad Srpskom vojskom, pored toga što je sve vreme sedeo u Sarajevu bez da je provirio na front, i pored toga što je tokom rata u svoj dnevnik zapisivao besmislice (kao ono kada se slučajno posekao dok je sedeo za stolom i to nazvao svojom ranom) — je to kako je nazivao Srbe.

Za nas je govorio da smo "uzgajivači svinja". Mora biti užasno kada ti uzgajivači svinja ispraše tur.

2.

Nakon dva balkanska rata iz kojih je Srbija izašla kao pobednik, naš je narod bio iscrpljen i poslednje što je hteo je novi sukob, posebno ne sa ogromnom imperijom koja se naslanjala na naše zemljište kao div na patuljka. Pored toga, nedostajale su nam puške i municija, sve ono što su habzburški soldati imali u izobilju.

Ali, kada je rat došao, pokazali smo se savršeno orni za odbranu otadžbine. Malo je poznat detalj da su mobilizovani muškarci na zborna mesta dolazili sa roguljama i sekirama, sa bilo čim što su imali, samo da bi se odbranili od Dunavske monarhije.

3.

Ona čuvena scena iz filma "Ko to tamo peva", kada stari ratnik priča o tome kako su Nemci bežali preko Save, nije nikakva legenda i šala.

Ne samo da su bežali, ogroman broj austrougarskih vojnika se doslovno udavio u Drini i Savi, bežeći od Srpske vojske koja ih je gonila tokom poslednje faze Cerske bitke. Tolika je panika vladala u njihovim redovima da jedan naš izveštaj kaže: "Neprijatelj se povlači u najvećem neredu".

4.

Austrougari su, nakon zauzeća Šapca na samom početku rata, dobro utvrdili taj grad. Tokom poslednje faze Cerske bitke, Srpska vojska 21. avgusta uspeva da stigne na zapadne obode grada, i tokom tog i narednog dana se tu vode žestoke borbe.

23. avgusta Srpska vojska opkoljava grad i doteruje tešku artiljeriju sa namerom da istera dušmane napolje. Sutradan je naša vojska bila u čudu: neprijatelj je pobegao prethodne večeri i grad je bio prazan. Srbi su se u svoj Šabac ušetali kao što bi se danas ušetali u "Ušće". Time je bila okončana prva austrougarska ofanziva.

5.

Mi danas ne znamo, niti uzimamo u obzir, kolike su psihološke posledice ove bitke bile. Ako je Prva bitka na Marni, vođena par nedelja kasnije, tokom koje su Nemci jednim pogrešnim korakom izgubili rat (jer nisu zauzeli Pariz i nisu izbacili Francusku iz rata koji se pretvorio u rovovski), onda je Cerska bitka druga po važnosti.

Zbog čega? Ne zato što je Kraljevina Srbija stekla simpatije celog slobodarskog sveta koji se nakon toga slio u našu zemlju da nam pomogne, nudeći političku, vojnu, finansijsku i humanitarnu pomoć, već zato što je čitav svet shvatio da je moguće poraziti Centralne sile i da nema čega da se plašimo.

Cerska bitka je bila jedan od bitnijih psiholoških faktora da se, recimo, Italijani kasnije opredele za rat na strani saveznika (ključno je naravno bilo savezničko obećanje Dalmacije), pošto su uticajne kulturne grupe u toj zemlji baš nas navodile kao slavne primere.

Veliki Gabrijele D'Anuncio je tako napisao "Odu narodu srpskom" 1915. godine koja počinje sledećim rečima: "Kakav to krik neprestani nedra planinska para? Kakav to vapaj zaumni potresa guste šume, dah ledenim rekama guši, nemir u izvorima stvara? O Srbijo Stefanova, o kraljevstvo Lazarovo!".

6.

Francuski novinar Henri Barbi napisao je već 19. avgusta 1914. godine sledeće redove u tamošnjoj štampi:

"Istorija Austrougarske je isprepletana impozantnim porazima, a vladavina Franje Josifa je bila plodna u vojnim katastrofama. Ali do danas, stari monarh je mogao da govori da su ga pobedile samo Velike sile, Francuska 1850. i Pruska 1866. godine. Danas je Srbija, sa desetinom teritorije Austrije, sa desetinom njenog stanovništva, nanela prvi i odjekujući poraz."

7.

Cersku bitku je pratila Sremska ofanziva koja je počela 6. septembra kada su naša Prva armija pod komandom Petra Bojovića i delovi Druge armije pod komandom Stepe Stepanovića, prešli Savu i rat doveli na tlo neprijatelja.

Zauzeli smo Pančevo i Zemun, ali ova jednonedeljna akcija generalno nije bila uspešna i naša se vojska, zbog pritiska austrougarskog na Drini a po odluci vojvode Putnika, povukla nazad na tlo Kraljevine Srbije. Ipak, ovo je pokazalo da smo kadri da vodimo i napadački rat.

(O. Š.)