DRAŽIN MAJOR PA TITOV PUKOVNIK: Priča o neverovatnom putovanju Radoslava Đurića (FOTO)

Dve i po godine proveo je u redovima Jugoslovenske vojske u otadžbini, pod komandom đenerala Dragoljuba Mihailovića, dok mu nije pukao film. Onda je prešao u partizane. Razlog će danas mnogi osporiti, ali je on prost: nije podržavao bratoubilačku borbu i želeo je da tuče okupatora

Radoslav Đurić se rodio u Ilidži kod Sarajeva 1906. godine, dakle, na teritoriji koja je pravNo i dalje bila u okviru Otomanske imperije ali faktički deo Austrougarske monarhije. Prošao je kroz Vojnu akademiju i napredovao je kroz redove Jugoslovenske kraljevske vojske da bi ga rat zatekao na položaju načelnika za vezu 2. armije.

Tokom Aprilskog rata bio je načelnik štaba Bosanske pešadijske divizije oko Banja Luke, a nakon sloma države ilegalnim je kanalima stigao u Beograd gde je pokušao da stupi u vezu sa oficirima koji su na Ravnoj gori odbijali da prihvate kapitulaciju.

Preporučujemo

Na slobodnu teritoriju došao je septembra 1941. godine, nakon oslobođenja Čačka, a pukovnik Mihailović mu da je dao komandu nad četnicima u slivu Zapadne Morave; potom je zajedno sa partizanima vršio opsadu Kraljeva početkom oktobra.

Četnici — koji su do partizanskog ustanka u julu bili neaktivni i praktično ništa nisu radili osim što su odbijali da se povinuju okupacionim vlastima — zajedno su se sa komunistima borili tih prvih meseci, ali u noći između 1. i 2. novembra (svega pet dana nakon sporazuma Tita i Draže u Brajićima) pokreću bratoubilački rat po Dražinom naređenju napadom na Užice.

Đurić odbija naređenje da napadne partizane i piše Vrhovnoj komandi koja je u Užicu; to je kasnije objasnio rečima: "Nije se moglo izvršiti kada smo vodili jednu veliku borbu sa okupatorom, gde su bile i zajedničke kolone, i zajedničke ambulante i zajednički lekari, i izmešane jedinice. Nije se moglo nikako dopustiti da se u toku borbe s okupatorom napadne jedna strana, jer su borci i jedne i druge strane bili za saradnju".

Četnici, međutim, doživljavaju slom u borbama sa komunistima (jedini uspeh je zauzimanje Gornjeg Milanovca), a partizani prete da osvoje i samu Ravnu goru i likvidiraju čitav četnički pokret. Draža i njegovi najbliži saradnici mole Đurića da interveniše i sklopi primirje, što ovaj uspeva da izvede kasnije tog meseca. Dragiša Vasić mu kaže: "Vi ste nas spasili".

Ubrzo stiže na Ravnu goru pa po Dražinom naređenju kreće da obilazi srezove, i shvata da četnici ne poštuju dogovor i da masovno razoružavaju partizane nakon sloma Užičke republike uz objašnjenje da su to Dražina naređenja.

Mihailović ga potom šalje u Istočnu Bosnu da obiđe Dangićeve četnike; njegov izveštaj pokazuje da se Jezdimir Dangić sastajao i ručavao sa Nemcima, da je kompromitovan u narodu i da "pri nailasku partizana on nije mogao naći ni 100 ljudi koji bi hteli da brane njega i štab".

1942. godinu provodi na položaju komandanta Južnomoravskog korpusa, a u jesen te godine Draža mu izdaje naređenje da se poveže sa Velčevim iz bugarske organizacije Zveno i Zervasom iz grčke grupe EDES radi dizanja opšteg ustanka protiv Nemaca. Od toga nije bilo ništa. Početkom naredne godine uspostavlja mrežu u Nišu, i naređuje par diverzija na pruzi Niš-Skoplje.

Nakon što je preko svojih obaveštajnih krugova u Beogradu saznao da je Jevrem Simić na platnom spisku Gestapoa, obavestio je o tome Dražu ali mu je ovaj rekao da je Simić njegov drug sa klase i da se ništa ne brine. Đurić mu je rekao da će, ako se Simić pojavi na njegovoj teritoriji, biti uhapšen kao nemački špijun.

Istovremeno, Draža mu je branio da napada nemačke linije komunikacija po Srbiji severno od Uroševca. Đurić, pak, sve vreme održava vezu sa komunistima, odbija da napadne partizanski bataljon sastavljen od Albanaca u kojima je bila saveznička misija, i obaveštava britanskog oficira Koupa da četnici i nedićevci zajedno tuku komuniste. Koup u London javlja da većina Đurićevih četnika neće da učestvuje u bratoubilačkom ratu.

Želja Mihailovića da mu postepeno oduzme komandu pogoršava njihove odnose, a kada 21. novembra 1943. godine četnici i Nemci prave prve formalne ugovore o zajedničkim akcijama protiv partizana, major Đurić počinje da shvata da tu više nema šta da traži. To mu postaje još jasnije nakon likvidacije kanadskog Srbina Branka Radojevića, odnosno Čarlsa Robertsona, koji je bio prebegao komunistima na Jastrepcu.

Konačno, Dražina nevoljnost da britanskim komandosima na Đurićevoj teritoriji dozvoli da vrše sabotaže, kao i klanje ljudi u Vraniću i Boleču, postaju kapi koje prelivaju čašu. Jednostavno, sve mu se skupilo i on marta meseca 1944. godine počinje sa pripremama za prelazak u redove Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Draža naređuje njegovo hapšenje, grupa oficira mu napada štab 18. maja, ali on uspeva da pobegne.

Tada postaje komandant Južnomoravske divizije NOVJ, učestvuje u razbijanju četnika i ljotićevaca u Jablanici i Toplici, postaje pomoćnik načelnika Glavnog štaba za Srbiju i prvi zamenik generala Koče Popovića. Tuče se i kod Ibra i Kopaonika. Posle kraljevog govora od 9. septembra sa velikim uspehom mobiliše četnike da pređu u NOVJ.

Iz rata izlazi kao pukovnik, svedoči protiv Draže 1946. godine, i odlazi u penziju 1948. (verovatno zato što nije bio baš naklonjen komunizmu). Umire 1980. u svom stanu u Beogradu. Svoja ratna sećanja objavljuje u knjizi. Zanimljivo je to što mu je nadimak bio Herman (kao i He-He), zanimljivo zato što je bio jedan od retkih u četničkim redovima koji je beskompromisno zagovarao borbu protiv nemačkog okupatora.

(O. Š.)