IVANA JE ŠAPTAČICA KONJIMA: Otkrila nam je tajnu kako treba saslušati životinje i kako pričati sa njima (FOTO)

"Ja smatram da sam svojim konjima više prijatelj nego gazda. Nikada ih na silu ne teram na nešto što ne žele, jer isto kao i mi i oni imaju različita raspoloženja. Mislim kada bi ljudi više komunicirali sa svojim životinjama da bi svi uvek bili srećni"

Mnogi ljudi koji žive u inostranstvu daleko od svoje domovine kažu da im ipak nedostaje zemlja iz koje potiču i da bi voleli da se jednog dana vrate. Koliko god tamo imali dobar posao i dobar i kvalitetan život, jednim delom ipak osećaju nostalgiju za mestom odakle vuku korene. Takav je slučaj bio i sa Ivanom Jakopović, koju još nazivaju i hrvatska „šaptačica konjima“.

Dalibor je godinama radio na gradilištima i nisu mu plaćali, a onda je odlučio da se vrati kući i stvori svoju farmu ovaca (FOTO)

Ona je vlasnica farme „Kukurin“ u Jezerima na ostrvu Murter na kojoj srećno i zadovoljno žive konji, magarci, psi... Iako je rođena u Berlinu, gde je odrasla i radila, uvek joj je nedostajala Hrvatska, gde je provodila svoje godišnje odmore.

Tako je jednom prilikom prelomila, pa je odlučila da se nastani u zemlji iz koje vuče korene, gde je potom osnovala i sada već čuvenu farmu.

U ekskluzivnom intervjuu za Telegraf.rs Ivana je govorila o svom radu, ljubavi prema konjima, spasavanju i udomljavanju magaraca, prasetu Gnjuri ali i o tome zašto je zovu „šaptačica konjima“.

• Odakle potiče Vaša velika ljubav prema životinjama, posebno konjima?

Kao bebu me je pokojni deda stavio na svog konja još pre nego što sam prohodala i kako moja mama kaže od tada se rodila moja ljubav prema konjima.

• Rođeni ste u Nemačkoj, šta Vas je podstaklo da se vratite u Hrvatsku i da tu i ostanete?

Godine 2005. moj godišnji odmor se odužio i tada sam bila svesna gde želim da budem. Iako sam u Berlinu rođena uvek me je nešto vuklo u domovinu...

• Kako ste došli na ideju da počnete da vodite farmu i da li je to naporan posao za jednu ženu?

Ideja se rodila nakon što sam kupila kobilu (Moika) i pastuva (Zaleta), dva arapska konja. Ljudi su došli da ih vide i počeli su da pitaju da li mogu da ih jašu i tako sam odlučila da spojim lepo i korisno. A sve što se radi sa ljubavlju nije teško.

• Opište nam kako izgleda jedan Vaš dan na farmi.

Sve zavisi. Nekada samo moram da nahranim i napojim životinje ujutru i uveče. A ponekad sam ceo dan sa njima pa se igramo.

Kada imamo jahanja i kupanja sa konjima onda ih naravno treba pre toga i timariti i videti ko je kako i za koji posao taj dan raspoložen.

• Zašto Vas zovu "šaptačica konjima"? Na koji način komunicirate sa njima?

Šaptačica konjima... Ne znam, ali ja sa svim svojim životinjama razgovaram i mislim da to svako može ako dobro sluša. Ja smatram da sam svojim konjima više prijatelj nego gazda.

Nikada ih na silu ne teram na nešto što ne žele, jer isto kao i mi i oni imaju različita raspoloženja. Mislim kada bi ljudi više komunicirali sa svojim životinjama da bi svi uvek bili srećni.

• Spasavali ste životinje od sigurne smrti (posebno magarce) i našli ste im novi dom. Recite nam nešto i tom delu Vašeg posvećenog rada.

Da, sa spasavanjem magarca je sve počelo. Đo je bio magare koje je trebalo da završi u mesari. Da ne bi bio sam, jer bi svaki put plakao kada bi morala da ga ostavim samog, kupila sam mu prijatelja. I tako sam počela da udomljavam magarce i da tražim za njih novi i srećan dom.

• Za koju ste životinju na farmi posebno vezani i ne biste mogli da zamislite da ostanete bez nje?

Za Zaleta (arapski konji i otac mojih ostalih konja). On je bio ljubav na prvi pogled pre devet godina i od tada se ništa nije promenilo.

• Da li Vam ljudi iz drugih delova Hrvatske ali i Balkana traže pomoć kada je reč o komunikaciji sa konjima?

Do sada nisam imala takva iskustva. Mislim da se treba dobro upoznati sa životinjom (konjem) da bi komunikacija bila moguća.

• Organizovali ste i trke na kojima su poznate ličnosti jahale. Opišite nam kako je to izgledalo.

To je bilo na magarcima, manifestacija "Zvezde jašu". To su bila odlična i lepa iskustva i ovim putem želim svim zvezdama da se zahvalim na učestvovanju.

Nažalost manje lepa iskustva imala sam sa tadašnjim i sadašnjim načelnikom opštine Tisno, što je razlog mog prekida organizacije tog događaja.

• Pored konja i magaraca na farmi imate i prase po imenu Gnjuro. Recite nam nešto o njemu i kako je on dospeo kod na farmu.

Gnjuro je igrom slučaja preko jedne prijateljice koja je novinarka i već je o njemu pisala došao na farmu. Kako sam jako malo vremena imala za njega, a on zahteva pažnju i vreme udomila sam ga kod jedne prijateljie Lidije u Popovaču u udruženje za pomoć deci i životinjama "Život", gde sada uživa u zasluženoj pažnji.

• Kakav je doživljaj kada sa konjima plivate u moru i da li često praktikujte tu aktivnost? Da li se na taj način čovek bliže povezuje sa životinjom?

Dovoljno je jedinstven i ne može da se opiše rečima. Puno ljudi koji su to doživeli kažu da sam im ispunila životini san. A kako su temperature tokom leta stalno iznad 35 stepeni gotovo se stalno samo kupamo.

• Da li primate posetioce na svojoj farmi? Da li Vas ljudi često pitaju da im odate tajne vašeg posla i uspeha?

Posetioce imamo dnevno i uvek su dobrodošli. Neki dođu i donesu jabuke i šargarepe što posebno obraduje konje. A pod uspehom ja smatram to kada nekome ulepšam godišnji odmor i pružim im jedinstveni doživljaj.

• Da li u budućnosti planirate da se bavite nečim drugim ili ste sigurni da ste sa ovim našli svoj životni poziv?

U budućnosti mislim da se posvetim samo konjima, ali ko zna šta sutra donosi.

• Opišite nam neki zanimljivi doživljaj koji ste imali u toku rada sa životinjama. Neku interesantnu situaciju koja Vam se desila.

Jedinstveni doživljaji su svaki put kada novi konj dođe na svet, kada to malo čudo upoznajete od prvih minuta. Tako je moje najstarije čudo sada staro osam i po godina.

Inače svako terensko jahanje i kupanje sa novim ljudima donosi svoja posebna iskustva i veselje, a sa nekima se rode i prava prijateljstva.

• Ko Vam najviše pomaže u radu i bez čije pomoći ne biste mogli da funkcionište?

Svima koji mi pomažu sam jako zahvalna i bez nijednog od njih ovo ne bilo moguće.

(A.Tašković - a.taskovic@telegraf.rs)