ZAŠTO JE VENECIJA - MLETAČKA REPUBLIKA: Kako je ribarska zajednica postala gospodarica Mediterana (FOTO)

Počelo je skromno. Pred najezdom Huna i Germana, izbeglice iz severne Italije našle su utočište na ostrvcima u močvarnoj, nepristupačnoj laguni na samom severu Jadrana. Tu su oformili zajednicu ribarskih naselja, koja su se često međusobno tukla oko dominacije ovim mikrokosmosom. Pojma oni nisu imali da su udarili temelje jednog svetskog čuda

Haos u Zapadnom rimskom carstvu na prelazu s četvrtog u peti vek bio je ogroman. Huni i razna germanska plemena kidisali su na svako parče zemlje i stvorili reku izbeglice. One koje su dolazile iz Padove, Akvileje, Treviza, Altina i Konkordije, utočište su našle u pustoj, nesnošljivoj, nepristupačnoj, močvarnoj laguni na samom severu Jadranskog mora.

Tako je nastala Venecija.

Zapravo, tako su postavljeni temelji Venecije; tradicija za datum osnivanja grada uzima 25. mart 421. godine kada je Padova - želeći da osnuje sopstvenu trgovačku ispostavu - na jednom od ostrva u laguni, Rialtu, sagradila crkvu Svetog Jakova. Tačno u podne oglasila su se zvona po prvi put, što je upravo momenat koji se uzima kao moment osnivanja grada.

Prvi vekovi postojanja Venecije su bili zemlja i nebo u odnosu na ono što će uslediti. Rasuta po ostrvcima u laguni, ribarska naselja bila su u labavoj zajednici, podređena Istočnom rimskom carstvu koje je dobar deo Italije oslobodilo od varvara.

Skoro se dve stotine godina ništa posebno nije promenilo, sve dok najezda Langobarda na sever Italije koja se odigrala 568. godine nije Vizantince praktično ostavila bez svih poseda u regiji Veneto. Venecija je ostala deo Ravenskog egzarhata Romejske imperije, ali sa njim nije bila povezana kopnenim već samo morskim putem.

ORSO IPATO

To je prvi ključni događaj u njenoj istoriji. Zbog takve političke situacije, zajednica ribarskih naselja, razbacanih po ostrvcima, koja se bore za prevlast nad lagunom, postaje sve samostalnija; grade se prve luke, uključujući i one u naselju Malamoko i na ostrvcetu Torčelu. Cirka 568. godine pojavljuje i prvo stajaće upravno telo: "tribuni majores", veliki tribuni.

Tradicija kao prvog venecijanskog dužda imenuje Paola Lucija Anafesta, koji je zapravo možda bio ravenski egzarh Pavle, a kao drugog stavlja njegovog vojnog zapovednika Marčela Tegalijana. Radi se o godini 697. koja se tako smatra i godinom osnivanja Mletačke republike.

Što se istorije kao nauke tiče, priča je malo drugačija. Vojska i narod Ravenskog egzarhata digli su 726. godine, na nagovor Grgura II, pape rimskog, bunu protiv vizantijske vlasti; pre nego što sad budete rekli, "aha, pape", shvatite da je povod za papski poziv bila ikonoboračka politika ondašnjih romejskih careva, drugim rečima, uništavali su ikone i freske, dok je papa rimski tada branio pravoslavlje.

(Interesantno, moglo bi se iz istorijske perspektive diskutovati i o tome da su Srbi danas pravoslavni zato što je papa u tim kritičnim decenijama branio pravoslavlje, pa ga je romejski car kaznio oduzimanjem jurisdikcije nad Balkanom; o tome smo već pisali.)

ZAMALO DA SRBI BUDU KATOLICI: Nebitan događaj iz 740. godine promenio tok naše istorije (FOTO)

Uglavnom, egzarh je ubijen, veliki broj drugih zvaničnika je utekao, cela oblast je bila u haosu, a u našoj (ovoj o kojoj danas pričamo) laguni narod je po prvi put izabrao sopstvenog vožda: Ursusa, čije se latinsko ime na venecijalnom dijalektu čita Orso. Njegova tačna veza sa ustankom nije nam poznata, ali znamo da je i u ljudstvu i u brodovlju podržao cara Lava III u njegovom pohodu da povrati Ravenu.

Zauzvrat, Venecija je dobila brojne privilegije i povlastice, a Orso je od cara dobio potvrdu da je "dux" (duka, vojvoda, otuda pojam "dužd" za šefa Mletačke republike) kao i dodatnu titulu "hipatusa", što je grčka reč za konzula.

On će biti prvi od 118 istorijskih duždeva (interesantno, to je za jedan broj više od onoga koliko ostrvaca ispresecanih kanalima i povezanih mostovima ima Venecija - 117), a njegovo potomstvo (koje će pokušati da uspostavi dinastiju, uzaludno, kao i svi ostali Mleci koji su to pokušali u tih prvih nekoliko vekova republike) će uzeti prezime Ipato.

Uspon Franačkog i Langobardskog kraljevstva ostavio je ipak na kraju Veneciju kao usamljenu vizantijsku ispostavu; zajednica se podelila na tri struje, jednu koja je htela da ostane uvezana sa carstvom, drugu koja je želela praktičnu nezavisnost, i treću koja je bila pro-franačka. Došlo je i do novog priliva izbeglica, koji su bežali pred ovim, tada još uvek, varvarima.

Usledila je franačka opsada pod Pipinom, ali se završila katastrofom jer mu je vojska desetkovana zaraznim bolestima u laguni; veruje se da je i on sam nekoliko meseci docnije preminuo od nečega što je zakačio tokom tog pohoda. Pipinov otac Karlo Veliki potom sklapa dogovor sa romejskim carem Nićiforom kojim priznaje Veneciju kao vizantijsku teritoriju i kojim tom gradu daje trgovačka prava duž jadranske obale.

KRILATI LAV SVETOG MARKA

Negde u to vreme osniva se i eparhijsko sedište na današnjem ostrvcetu San Pjetro di Kastelo, koje se tada zvalo Olivolo, a početkom 9. veka sedište dužda se seli iz Malamoka, smeštenog na zatonu na ulazu u lagunu, na ostrvo Rialto, gde će kasnije biti sagrađena i Duždeva palata i bazilika Svetog Marka.

828. ugled Venecije dodatno raste, nakon što su uspeli da nabave mošti Svetog Marka (zapravo, da ih ukradu iz Aleksandrije koja je tada već uveliko bila pod muslimanima; izvela su to dva mletačka trgovca uz pomoć dva grčka monaha), koje su potom smestili u baziliku njemu posvećenu. Krilati lavovi, simbol ovog svetitelja, počinju da niču po Venecije kao pečurke posle kiše. Titularno patrijaršijsko sedište se seli na Rialto. Vizantijska vlast slabi, autonomija jača, i Venecija postaje de fakto i de jure nezavisna.

U periodu od 9-12. stoleća, Venecija se razvija u pomorsku silu, i predstavlja jedan od četiri grada takozvane Italijanske talasokratije (ostali su Đenova, Piza i Amalfi). Strateški pozicionirana na severu Jadrana, zaštićena lagunom, praktično neosvojiva, uz eliminisanje jugoslovenskih pirata, cvetala je na krilima trgovine između Zapadne i Jugoistočne Evrope, ali i Azije i Afrike.

Već do 1200. godine uspostavljena je tradicija Venecijanskog karnevala pod maskama koji će se u narednim stolećima pretvoriti u celogradske orgije i najveću žurku na svetu; Mletačka je republika već tada držala veliki broj ostrva na našoj obali Jadranskog mora, pre svega zbog trgovačkih poriva, naime, da bi sprečila da se u tim mestima kote gusari. Dužd je već bio vojvoda Dalmacije i vojvoda Istre.

Uspostavlja se i tradicija "Venčanja mora" kada se na Spasovdan vršio simbolični obred venčanja grada za more, kao što mu i ime govori; u dugoj povorci brodova koju je predvodio na državnoj galiji Bukintoru, dužd je bacao prsten u more govoreći: "Zaručujemo te, more".

Republika se širi i na sever, u Veneto, kako bi se zaštitila od suseda i garantovala sebi pristup alpskim trgovačkim rutama, ali i kako bi osigurala stabilan priliv žitarica. Zbog svoje prilično prosvetiteljske politike na tim prostorima, stanovnici Bergama, Breše i Verone redovno joj hrle u pomoć kada je ugrožena.

ARSENAL

Bogati se brodogradnjom (ogromno državno brodogradilište danas poznat kao "Venecijanski Arsenal" sagrađeno je u 12. stoleću), trgovinom solju, svilom, začinima, i svom drugom robom koja vam padne na pamet, a da je tada postojala. Ona posreduje između Zapada i Levanta. Upravo se u Veneciji osniva prva menjačko preduzeće na svetu, menjačnica, kako bi se pružile usluge evropskim trgovcima.

Ostaje blisko povezana sa Vizantijom, tako da carevi dva puta izdaju hrisovulje kojom joj potvrđuju trgovinske povlastice. Priroda ta dva dokumenta najbolje ilustruje uspon Mletačke republike: u prvoj, Venecija priznaje prevlast Romejskog carstva, u drugoj, od toga nema pomena.

Venecija postaje imperija kada, suprotno naređenju rimskog pape, uspeva da nahuška učesnike Četvrtog krstaškog pohoda da poharaju prvo Zadar (koji se bio pobunio protiv njihove vlasti, pa nisu uspevali da ga povrate zbog papske i ugarske podrške), a potom i Carigrad 1204. godine.

To se može gledati i kao zabadanje noža u leđa, ili kao prirodan sled događaja: sluga je ojačao i odlučio da sruši bivšeg gospodara. Bila je to slatka osveta zbog nemira koji su dvadesetak godina ranije izbili u Konstantinopolju, a čija su meta bili latinski trgovci, pre i iznad svih mletački.

Ogromno blago tada stiže u Veneciju iz Konstantinopolja, između ostalog i pozlaćeni bronzani konji sa tamošnjeg hipodroma, a Venecija osniva Arhipelaško vojvodstvo na ostrvima u južnom Egeju. Zauzimaju i Krit i Kipar, postaju posrednici u sporovima na Bliskom istoku.

Na kraju 13. veka, Venecija je najprosperitetniji grad u Evropi. Možda i u svetu. Na vrhuncu svoje moći i bogatstva, njenih 36.000 mornara plovi na 3.300 brodova, i ubedljivo dominira mediteranskom trgovinom. Njene vodeće, najuglednije porodice nadmeću se u gradnji velelepnih palata, u podršci najvećim i najnadarenijim umetnicima.

SERENISIMA

Republika Venecija se tradicionalno zvala i Presvetla republika Venecija (na venetskom: Serenìsima Repùblica Vèneta), zbog čega su je nazivali i Serenisima.

Autoritet nad gradom ima Veliko veće, u kojem sede članovi starih plemićkih kuća. Ono postavlja sve javne službenike i bira Senat sastavljen od 200-300 pojedinaca. Takođe bira i Savet desetorice, mi bismo danas rekli vladu, koji se često naziva i Duždevo veće ili pak popularnije - Sinjorija. U pitanju je bilo telo stvoreno spajanjem Malog veća (šestorice duždevih savetnika) i tri vođe Kvarantije (Veće četrdesetorice što je u suštini bio vrhovni sud).

Vešti matematičari među vama su primetili da nedostaje jedan član Sinjorije. U pitanju je jedan pripadnik Velikog veća, obično najlukaviji i najprepredeniji, koji je biran za najbitniju funkciju: dužda. On je glavni izvršni službenik, koji je obično na funkciji bio do smrti, osim ako ne bi napravio neku glupost pa bi ga naterali da da ostavku i povuče se u manastir. Prvobitna praksa da narod mora da potvrdi izbor dužda nije dugo opstala.

Zapravo, moglo bi se diskutovati o tome ko je bio bitniji, dužd ili Sinjorija. Mnogi bi rekli Sinjorija. Uostalom, zar se nije rečenica "si è morto il Doge, no la Signoria" (dužd je mrtav, ali ne i Sinjorija) izgovarala tokom zvanične ceremonije nakon smrti dužda.

Civilna i vojna vlast su bile odvojene, osim u posebnim situacijama kada je dužd predvodio vojsku. Rat je bio trgovina drugim sredstvima; zato su Mleci prvobitno "proizvodili" ogroman broj plaćenika, da bi kasnije morali da ih uvoze, pošto su se skroz preorijentisali na trgovinu.

Smatralo se nekada da je tajna uspeha Venecije upravo ležala u ovom uređenju, koje se videlo kao mirenje sva tri tipa vlasti koje je imenovao Aristotel: Veliko veće je bilo demokratski deo, Senat i Savet desetorice oligarhijski, a dužd je bio monarhijski.

Što se zemljišne organizacije tiče, delila se na "Dogado" (Duždevina, dakle sama Venecija, odnosno ostrva u laguni, kao i zemljište neposredno oko lagune), "Stato da Mar" (odnosno Morska država, dakle svi posedi od Istre i Dalmacije pa nadalje ka jugoistoku) i "Domini di Terraferma" (Kopneno područje, zemljište koje se nadnosi nad Veneciju, dakle severno od nje u Venetu).

Mletačka republika je uspostavila samo jedan viteški red koji se zvao Kaviliri Svetog Marka, i nijedan građanin nije mogao da prihvati orden od strane države bez vladinog dopuštenja.

Zbog svoje verske tolerancije (tokom kontrareformacije nijedan protestant nije pogubljen u gradu), Venecija je često dolazila u sukob sa Svetom stolicom. Njeni ambasadori su slali iscrpne izveštaje o politikama, intrigama, glasinama na svim evropskim dvorovima; oni su sačuvani i danas predstavljaju pravo kulturno blago neprocenjive vrednosti.

Štamparsku presu je odmah usvojila i ubrzo postala svetska štamparska prestonica. Njen građanin Aldus Manutius izmislio je meki povez koji može da se nosi u sedlu, i štampao je skoro sve grčke rukopise koji su tada bili znani.

ŠTA MOŽE DA POĐE PO ZLU?

Sve u svemu, Mletačka republika je krajem 15. veka zauzimala teritoriju od 70.000 kvadratnih kilometara na kojoj je živeo 2,1 milion ljudi (u Engleskoj je, u tom trenutku, poređenja radi, živelo tri, Španija je imala šest, cela Italija 11).

Francuski ambasador 1485. godine šalje iz Venecije pismo svom kralju i kaže: "To je najizvanredniji grad koji sam ikada video, i grad koji sobom upravlja na najmudriji način".

Dakle, išlo im je savršeno, sve je bilo u redu, nije bilo razloga za brigu. Sigurno je neko u tom trenutku, vozeći se svojom raskošnom privatnom gondolom, pričao kako će Venecija zauvek biti gospodarica trgovine, kako ništa ne može da im pomuti poslove, jer Venecija je tu gde jeste, u centru Mediterana i Evrope, a zaštićena u svojoj laguni na severu Jadrana.

A onda je Kolumbo otkrio Ameriku, Vasko da Gama pomorski put za Indiju, i trgovački putevi Mediterana su odjednom postali manje važni. Umesto Venecije i drugih italijanskih gradova, globalni trgovinski igrači su postali Španci, Portugalci, Francuzi, Englezi, Nizozemci. Njene veslačke galije nisu bile prilagođene okeanskim putešestvijama, i ona nije mogla da učestvuje u trci za kolonije.

Dobro, pad Venecije je počeo barem pola veka ranije. Prvo su neuspešno pokušali da odbrane Solun pred naletom Osmanlija, a zatim i da pomognu Carigradu da se odbrani. Tako je počeo tridesetogišnji rat između Turaka i Mletaka koji je skupo koštao Veneciju, i ostavio je bez većeg dela istočnosredozemnih poseda. Usput su se Francuska i Španija tukle oko dominacije nad Italijom, marginalizujući politički uticaj Sinjorije.

Zatim su došle i zarazne bolesti. Već je sredinom 14. veka kuga (tzv. Crna smrt) protutnjala Evropom (i Srbijom naravno; zato se car Dušan sklonio sa ženom i svitom na Svetu goru, uprkos pravilu da žene ne mogu da kroče na to tlo) i odnela mnogo života u Veneciji; potom im je krajem 16. veka ubila nekih 50.000 ljudi; samo nekoliko decenija kasnije celom Italijom je protutnjao novi talas koji je ubio trećinu žitelja grada.

Ipak, Venecijanska republika je opstala. I dalje je dominirala našom obalom Jadranskog mora, i dalje je kod nas bila strah i trepet, i dalje je bila glavna sila u regiji, pored Osmanlija i Austrije. U Dalmaciji i Boki bila je neprikosnovena, a krajem 17. i početkom 18. veka čak je i Turcima preotela Peloponez za nekoliko decenija. Malo su se i preorijentisali, pa su sve do sredine 18. veka bili jedan od glavnih manufakturnih centara Starog kontinenta, usput zadržavši i važnost u izvozu žita.

SMRT U VENECIJI

Reći da je za sve to vreme Venecija ostala najelegantniji i najprefinjeniji grad Evrope je bespotrebno. Ali jeste.

Mletačka republika je izgubila nezavisnost kada ju je 12. maja 1797. godine, tokom svog pohoda po Italiji, osvojio Napoleon Bonaparta. Već januara naredne godine, budući francuski car predao je kontrolu nad gradom Austriji. 1805. godine Napoleon je oteo Austrijancima Veneciju i pridodao je svojoj Kraljevini Italiji. Porazom Napoleona 1814. grad je vraćen Habzburzima, te je postao deo njihove Kraljevine Lombardije-Venecije.

Mletačka republika, pod nazivom Republika Svetog Marka, obnovljena je u revolucionarnoj 1848. godini na period od 17 meseci, ali ju je Austrija onda povratila. Konačno, 1866. godine pripala je novouspostavljenoj Kraljevini Italiji. Danas je deo Italijanske Republike u koju se kraljevstvo transformisalo nakon Drugog svetskog rata.

Poslednja dva pasusa svedoče o padu kao ništa drugo. Od gospodarice Mediterana, Venecija je postala nemi posmatrač svoje sudbine, oborene glave, predmet otimanja između velikih sila, što sama više nije bila.

NA KRAJU: ZAŠTO MLETAČKA REPUBLIKA?

Jezik je čudesan. Naš, i svaki drugi. Objašnjenje glasi ovako.

Prvo smo imali betacizam (promena "v" u "b") u dalmatoromanskom, pa je Venecija postala Benecija. Zatim je usledila redukcija prvog "e", pa su žitelji ovog grada postali Bnetci (genitiv Bnetaka). Zatim je došlo do asimilacije "b" u "m", pa su Bnetci postali Mnetci (u genitivu, Mnetaka), a Bnečanin - Mnečanin. Konačno, imali smo slučaj disimilacije "mn" u "ml", pa su postali Mleci, odnosno, Mletačka republika.

Srednjevekovni Srbi, pa i oni potonji koji su živeli na prostoru jadranske obale i bili sa njima u kontaktu, često su ih nipodaštavački nazivali i Mlečićima.

Bio je to deminutiv kojim smo hteli da istaknemo svoju moralnu i ljudsku veličinu naspram njihove "pretvrtljive, spletkaroške" malenkosti. Nažalost, to nije imalo preterano uporište u stvarnosti. Milioni turista koji hrle da vide ovo čudo urbanizma i čuda arhitekture u njemu, najviše govore o veličine Venecije. U prošlosti je najviše govorila njihova moć i njihovo bogatstvo. Ono čemu svi streme, a malo ko dosegne.

(O. Š.)