Sestra 56 godina pokušavala da oslobodi brata smrtne kazne: Osuđen za četvorostruko ubistvo

Kad je sud proglasio Ivaoa Hakamatu nevinim u septembru, osuđenik na smrt koji je proveo najviše vremena na svetu u zatvoru delovao je kao da ne može to da prihvati, a kamoli uživa u tom trenutku, piše BBC.

"Rekla sam mu da je slobodan, a on je samo ćutao", kaže za BBC Hideko Hakamata, njegova 91-godišnja sestra u domu u Hamamacuu, u Japanu.

Preporučujemo

"Nisam mogla da procenim da li je razumeo ili nije."

Hideko  se borila za ponovno suđenje njenom bratu otkako je bio osuđen za četvorostruko ubistvo 1968. godine.

U septembru 2024. godine, u 88. godini, on je konačno oslobođen, čime je okončana najduža japanska pravna saga svih vremena.

Hakamatin slučaj je izuzetan.

On, takođe, ukazuje na sistemsku brutalnost svojstvenu japanskom pravosudnom sistemu, gde se osuđenici na smrtnu kaznu obaveštavaju da će biti obešeni svega nekoliko sati unapred i provode čitave godine nesigurni da li će im svaki naredni dan biti poslednji.

Stručnjaci za ljudska prava odavno osuđuju takav tretman kao svirep i nehuman, rekavši da on pojačava rizik od toga da zatvorenici pretrpe ozbiljne mentalne probleme.

Više od polovine životnog veka provedenog u samici, čekajući da bude pogubljen za zločin koji nije počinio, ostavilo je velikog traga na Hakamati.

Otkako mu je dopušteno ponovljeno suđenje i pušten je iz zatvora 2014. godine, on živi pod stalnim starateljstvom Hideko.

Nervozan je u društvu neznanaca, objašnjava Hideko, i godinama provodi vreme u „vlastitom svetu".

"Primorali su ga da živi kao životinja."

Život u iščekivanju smrtne kazne

Bivši profesionalni bokser, Ivao Hakamata  je radio u pogonu za proizvodnju misoa kad su pronađena tela njegovog šefa, supruge i njihova dva tinejdžera. Svo četvoro su bili izbodeni na smrt.

Vlasti su optužile Hakamatu da je ubio porodicu, zapalio njihovu kuću u Šizuki i ukrao 200.000 jena (1.225 evra) gotovine.

"Nismo imali pojma šta se dešava", kaže Hideko, govoreći o danu 1966. godine kad je policija došla da uhapsi njenog brata.

Isprva je negirao sve optužbe, ali je kasnije dao nešto što je opisao kao iznuđeno priznanje posle premlaćivanja i saslušanja koja su trajala i do 12 sati dnevno. Dve godine nakon hapšenja, Hakamata je proglašen krivim za ubistvo i podmetanje požara, i osuđen na smrt.

Tek tad kad je preseljen u ćeliju u paviljonu za osuđenike na smrt je Hideko primetila promenu u njegovom ponašanju.

Jedna poseta zatvoru se posebno ističe.

„Rekao mi je: 'Izvršeno je jedno pogubljenje juče - osobe iz susedne ćelije'", priseća se on. "Rekao mi je da se čuvam i od tada pa nadalje, potpuno se mentalno promenio i postao veoma ćutljiv."

Hakamata nije jedini oštećen životom japanskih osuđenika na smrt, koji svako jutro dočekuju ne znajući da li će im biti poslednje.

"Najkritičnije vreme bilo je između 08:00 i 08:30 časova ujutro, zato što su zatvorenici osuđeni na smrt tad uglavnom bili obaveštavani o njihovom pogubljenju", napisao je Menda Sakae, koji je proveo 34 godine kao osuđenik na smrt pre nego što je oslobođen, u knjizi o tom iskustvu.

Hideko je mogla samo bespomoćno da gleda kako se mentalno zdravlje njenog brata pogoršava kako su godine prolazile.

"Jednom me je pitao: 'Da li znaš ko sam?' Rekla sam: 'Da, znam. Ti si Iveo Hakamata'. 'Ne', rekao je on, 'sigurno si došla u posetu kod nekog drugog'. I samo se vratio u ćeliju."

Hideko se nametnula kao njegova glavna portparolka i zastupnica.

Tek je 2014. godine, međutim, došlo do pomaka u njegovom slučaju. Ključni dokaz protiv Hakamate bila je odeća umrljana crvenim pronađena u rezervoaru za miso na njegovom radnom mestu.

DNK sa odeće nije odgovarala njegovoj

Odeća je pronađena godinu i dva meseca posle ubistava, a tužilaštvo je tvrdilo da pripada njemu.

Ali godinama je Hakamatin pravni tim tvrdio da DNK pronađena na odeći nije odgovarala njegovoj i navodio da je dokaz podmetnut. Godine 2014. oni su uspeli da ubede sudiju da ga pusti iz zatvora i da mu odbori ponovljeno suđenje.

Tužilaštvo je tvrdilo da su fleke bile crvenkaste kad je odeća pronađena, ali je odbrana tvrdila da bi krv pocrnela nakon što je provela toliko dugo vrmena umočena u miso.

To je bilo dovoljno da ubedi predsedavajućeg sudiju Košija Kunija, koji je saopštio da su „istražne vlasti dodale fleke od krvi i sakrile odeću u miso rezervoaru dugo nakon što se odigrao sam događaj".

Sudija Kuni utvrdio je da su i drugi dokazi fabrikovani, uključujući izveštaj istrage i proglasio Hakamatu nedužnim.

Hidekoina prva reakcija bile su suze.

"Kad je sudija rekao da optuženik nije kriv, bila sam ushićena; bila sam sva u suzama", kaže ona.

„Nisam plačljiva osoba, ali moje suze su same tekle bez zaustavljanja narednih sat vremena."

Japan ima stopu osuđivanja od 90 odsto

Zaključak suda da su dokazi protiv Hakamate fabrikovani postavlja neka nezgodna pitanja.

Japan ima stopu osuđivanja od 99 odsto i sistem takozvane „talačke pravde", koja, prema Kanae Doi, japanskoj direktorki Hjuman rajts voča, „uskraćuje uhapšenima pravo na pretpostavku nevinosti, brzo i fer ročište za određivanje kaucije, i pristup advokatu tokom saslušanja."

"Ova nasilna praksa dovela je do razorenih života i porodica, baš kao i pogrešnih presuda", istakla je Doi 2023. godine.

Nakon što je Hakamata proglašen nevinim, sudija koji je predsedavao njegovim ponovljenim suđenjem izvinio se Hideko zbog toga koliko je dugo bilo potrebno da se dostigne pravda.

Nedugo potom, Takajoši Cuda, šef policije Šizuke, posetio je njenu kuću i poklonio se ispred brata i sestre.

"Poslednjih 58 godina… naneli smo vam neopisivu teskobu i teret", rekao je Cuda. „Iskreno se izvinjavamo."

Hideko je dala neočekivani odgovor šefu policije.

"Mi verujemo da je sve što nam se desilo bilo naša sudbina", kaže ona. „Nećemo se žaliti ni na šta sada."

Ružičasta vrata

Posle skoro 60 godina teskobe i patnje, Hideko je uredila svoj dom sa izričitom namerom da propusti što više svetla unutra. Sobe su jarko svetle i pristupačne, ispunjene slikama nje i Ivaoa pored porodičnih prijatelja i simpatizera.

Hideko se smeje dok prepričava uspomene na njenog „slatkog" brata kao bebu, prelistavajući album sa crno-belim fotografijama.

Najmlađi od šest braća i sestara, čini se da on uvek stoji kraj nje.

„Uvek smo bili bliski kad smo bili deca", objašnjava ona. „Oduvek sam znala da moram da se staram o mom malom bratu. I tako se to i nastavilo."

Ona ulazi u njegovu sobu i predstavlja njihovu riđu mačku, koja leži na stolici na kojoj on obično sedi.

Potom pokazuje na slike njega kao mladog profesionalnog boksera.

"Želeo je da postane šampion", kaže ona.

"Onda se desilo taj incident."

Nakon što je Hakamata pušten na slobodu 2014. godine, Hideko je želela da učini stan što veselijim, objašnjava ona.

I zato je okrečila ulazna vrata u ružičasto.

"Verovala sam da ako bude u jarkoj sobi i imao veseo život, prirodnim putem će mu biti bolje."

To je prva stvar koju neko primeti kad poseti Hidekoin stan, taj jarko ružičasti izraz nade i otpornosti.

Još uvek šeta okolo satima

Ne zna se da li je funkcionisalo – Hakamata još uvek šeta okolo satima, baš kao što je to radio godinama u ćeliji veličine tri singl tatami prostirke.

Ali Hideko odbija da previše razmišlja o tome kako su im životi mogli izgledati da nije bilo toliko teške greške suda.

Upitana koga krivi za patnju njenog brata, ona odgovara: „Nikoga."

"Ako se žalite na ono što se desilo, to vas neće odvesti nikuda."

Njen prioritet sada je da njenom bratu bude udobno. Ona ga brije, masira mu glavu, seče mu svakog jutra jabuke i kajsije na kriške za doručak.

Hideko, koja jer provela veći deo života od 91 godine boreći se za bratovljevu slobodu, kaže da im je ovo bila sudbina.

"Ne želim da razmišljam o prošlosti. Ne znam koliko ću dugo živeti."Samo želim da Ivao živi mirnim i spokojnim životom."

(Telegraf.rs / BBC)