Nikad ne biste pogodili gde žive jedini divlji majmuni u Evropi

Osvojivši Iberijsko poluostrvo, Mavari su sa sobom doneli berberske makakije, koji su opstali na Gibraltarskoj steni. Da su tu „od pamtiveka” kaže jedan španski istoričar početkom XVII veka, Čerčil ih je možda spasio tokom Drugog svetskog rata, a danas su prava turistička atrakcija

Gibraltar je britanski posed od 1713. godine, kada se Mirom u Utrehtu, jednim od nekoliko sporazuma kojima je okončan Rat za špansko nasleđe (prvi svetski rat, koji se vodio 200 godina pre Prvog), Španija odrekla mnogih svojih poseda, sve kako bi jedan Burbon, Filip, bio priznat za kralja od strane svih velikih sila.

Maleni komad zemlje stražari nad moreuzom što spaja Mediteran s Atlantikom, na dohvat ruke Africi: odatle su Mavari pokrenuli pohod na Vizigotsku kraljevinu u VIII veku, pokorili ga, i započeli skoro osam stoleća dugu muslimansku vladavinu Iberijskim poluostrvom, (tj. delovima, pošto se njihov prostor neprestano krunio), donoseći blistavu i uzvišenu kulturu, donoseći islam, donoseći jezik, donoseći — berberske makakije.

Preporučujemo

Takvo je opšteprihvaćeno objašnjenje njihovog prisustva na Gibraltaru. Da na tlu Evrope danas živi populacija divljih majmuna je iznenađujuće; do pre oko 110.000 godina, kada je počelo poslednje ledeno doba, ovde je bilo znatno toplije i vlažnije, pa je bilo i majmuna, i fosilni ostaci makakija (koji su verovatno poslednji opstali), kao i drugih vrsta, nalaženi su širom našeg kontinenta, čak i u Britaniji; ali ne danas.

Berberski makakiji (jedini van Azije, od kojih su najčuveniji japanski, i njihovo kupanje u toplim planinskim izvorima) poreklom su s Atlasa, i nekada su se mogli naći širom Alžirije, Libije, Tunisa i Maroka, ali danas su ugroženi i njihov broj opada, svuda sem na Gibraltaru, gde je u porastu, i gde makakiji počinju da zalaze u grad i da prave probleme stanovništvu.

Alonso Hernandez de Portiljo, španski autor i pisac prve opširne istorije ovog mesta, početkom XVII veka je napisao da su majmuni tu „od pamtiveka”, i premda se su pominjali neprestano i u narednim vekovima, ništa korisno za današnje naučnike nije navođeno: čime su se hranili, kako su živeli, koliko ih bilo.

Priča kaže da su se tokom Drugog svetskog rata našli na ivici istrebljenja, i da ih je navodno ostalo samo dvoje (ili sedmoro), previše starih za parenje, te da je Čerčil — zbog legende po kojoj će Gibraltarska stena ostati u britanskim rukama dok god tamo ima makakija, ne želeći da Britanija ispadne slaba i da Nemci saznaju za izumiranje makakija (zbog čega? priča je šuplja, ali dobro) — pod okriljem tajnosti dopremio koloniju makakija iz Afrike, da bi obnovio onu na Steni.

Pod okriljem takve tajnosti, da je tu priču sada nemoguće potkrepiti bilo kakvim dokazima; a iako su ispitivanja pokazala da svi današnji gibraltarski makakiji nose markere mitohondrijske DNK od ženki iz Maroka i Alžirije, te da su sasvim sigurno njihovi preci odatle došli, jedino što time može da se isključi je hipoteza, po kojoj se radi o primatima koji su preživeli ledeno doba i autohtoni su na tlu Iberije.

Rekosmo da prave probleme lokalnom stanovništvu: to se dešava čim njihov broj premaši 200 jedinki, kada oskudni izvori hrane postanu potpuno nedovoljni, što često bude, jer se pare tako, da se njihov broj udvostruči svakih pet godina (u stvari, oni mnogo zavise od pomoći države, čije ih službe hrane, tako da mnogi dovode u pitanje i predstavu o njima kao o divljim majmunima: ali tako svakako zvuči zanimljivije).

Mada su tada prava turistička atrakcija i donose veliku zaradu mesnim vlastima, kad počnu da zalaze u grad i da lutaju ulicama u potrazi za hranom i zabavom, vrlo brzo postaju nepodnošljivi ljudima koji tamo žive i Gibraltar posećuju, otimajući im hranu i mobilne telefone, pa se država nađe u neprilici i pod pritiskom da nešto uradi, ali mora da vodi računa šta radi.

Ranije je bila brutalna i nehumana, pa su makakiji ubijani, čak navodno i smrtnonosnim injekcijama, ali pošto je civilizacija napredovala i narod se protiv takve varvarske prakse digao, to se više ne može raditi, pa ih sada hvataju i poklanjaju zooloških vrtovima, a takođe i sterilišu, u cilju populacione kontrole.

A opcija po kojoj bi mogli da se prošire po Španiji, migracijom van Gibraltara, isključena je: severno od Stene je sušna i neplodna zemlja po kojoj bi morali da migriraju, a pritom im i aerodrom preprečuje put.

(Telegraf.rs)