Ispovesti Ukrajinaca koji beže od rata: Tisa donosi spas ili smrt

"Prvo sam čuo pucnje, pa niz uvreda. Ali nisam se uplašio. Kada si proveo vreme na frontu, znaš razliku između metaka ispaljenih u vazduh i metaka ispaljenih u tebe".

"Tisa je bila plića nego što sam očekivao, do prsa", rekao je Džordž. "Dakle, nisam morao da plivam. Samo sam gazio preko reke." Kada je stigao do rumunske obale, primetila ga je ukrajinska patrola.

"Prvo sam čuo pucnje, pa niz uvreda. Ali nisam se uplašio. Kada si proveo vreme na frontu, znaš razliku između metaka ispaljenih u vazduh i metaka ispaljenih u tebe".

Preporučujemo

Džordž je krupan čovek mekog lica i ranjenog pogleda. Kao dezerter iz ukrajinske vojske, suočio bi se sa 10 godina zatvora ako bi bio uhvaćen, piše BBC.

Džordž nije njegovo pravo ime. Njegova i imena drugih Ukrajinaca u ovom tekstu su promenjena da bi se zaštitio njihov identitet.

"Svi su mrtvi, osim mene i nje"

Njegova prva noć u rovovima bila je najgora. To je bilo u martu prošle godine, mesec dana nakon početka rata.

"Imali smo 27 mrtvih i 57 povređenih." Prelistava slike svojih bivših drugova na svom telefonu. Čelo mu se gužva dok to radi, a velike ruke mu se tresu.

"Svi ovi ljudi su mrtvi, osim mene i nje", pokazuje na ženu u maskirnom odelu.

Trebalo mu je nekoliko nedelja i hiljade evra plaćenih mreži "vodiča", da pređe celu Ukrajinu od istočne ratne zone do ove zelene i mirne zapadne granice.

Sprovođenje nacrta zakona u Ukrajini može biti teško, a vlasti prepoznaju korupciju kao veliki problem. Pouzdani izvori u zapadnoj Ukrajini govore o postojanju "mesečne stope" – plaćanja da bi se neko zaštitio od služenja u vojsci.

Postoje i izveštaji s ukrajinskih linija fronta, o komandantima koji traže od regrutnih kancelarija da prestanu da im šalje ljude koji ne žele ili su previše uplašeni da se bore. Oni su samo teret u borbi.

Beg kao spas

Ali mnogi muškarci ilegalno bekstvo u drugu zemlju vide kao jedinu šansu da izbegnu borbu.

Ukrajinska vojska zaustavlja automobile i autobuse na svakih desetak kilometara na putu pored reke Tise, tražeći one koji izbegavaju vojnu obavezu. Njihova baza podataka, haotična na početku rata, se poboljšava.

Ukrajinska granična policija je nedavno saopštila da dnevno privodi do 20 muškaraca. BBC se obratio Oružanim snagama Ukrajine za komentar o stopi dezerterstva i izbegavanja regrutacije.

Ali prema rumunskim imigracionim vlastima, 6.200 vojno sposobnih ukrajinskih muškaraca je ilegalno prešlo granicu dugu 600 kilometara u Rumuniju od potpune ruske invazije prošle godine i dobili su privremenu zaštitu.

Nekih 20.000 drugih je tamo uspelo legalno, "naoružani" izuzećima - ponekad plaćenim, ponekad ne - i odlučili su da se ne vrate.

A prema nezvaničnim ukrajinskim podacima, 90 muškaraca je umrlo na putu za Rumuniju - ili su se utopili u Tisi, ili se smrzli nasmrt u planinama - u poslednjih 15 meseci.

Obe strane imaju probleme sa kojima se moraju izboriti. Priče o desetinama hiljada Rusa koji beže od rata i mobilizacije su opširno izveštavane.

Noga kao toljaga

Ali ovo je priča o onim Ukrajincima koji su dali otkaz ili izbegli poziv.

Dima spušta čarapu da pokaže desnu nogu. Izgleda kao okrugla, ružičasta toljaga.

Izgubio je sve prste na nogama od promrzlina kada je prešao planine Maramureš iz zapadne Ukrajine u severnu Rumuniju. Pobegao je iz Ukrajine kada mu je stigao vojni poziv. Jedan od četvorice muškaraca u njegovoj grupi je poginuo.

"Druge noći u snežnoj oluji, nazvao sam svoju ženu. Rekao sam da mi je žao, da neću uspeti."

"Rekla sam mu da prestane da bude glup, da ustane i nastavi dalje", kaže Katja pored njega. Čvrsto se drže za ruke.

Oni koje je ekipa BBC-a ovde srele uglavnom su bili pripadnici etničke rumunske manjine u zapadnoj Ukrajini, ali istraživanje pokazuje da je to rasprostranjena pojava širom zemlje.

Granica između Ukrajine i Rumunije na ovom delu prolazi planinskim grebenom. Na rumunskoj strani je skoro vertikalni pad. Tamo su "vodiči" - u stvarnosti, šverceri - usmerili Dimu i još devetoricu muškaraca.

Pokušavajući da se spusti, Dima je izgubio ravnotežu na vetru i ledu i sjurio se niz planinu, izgubivši čizme, telefon i jednu od čarapa. U modricama, krvav i potresen, improvizovao je čarapu sa pocepanom nogavicom i telefonskim kablom i spotakao se.

"Nemam zemlju. Samo imam porodicu"

Rumunska spasilačka služba, koju je alamirala njegova supruga, pronašla ga je jedva živog posle četiri dana i tri noći u planinama. Helikopterom je prebačen na sigurno.

"Šta biste odgovorili da vas neko nazove kukavicom?", upitao ga je novinar BBC-a.

"Nemam zemlju", kaže on nespretno. "Samo imam porodicu."

U Baja Mareu, velikom, relativno prosperitetnom rumunskom gradu u blizini ukrajinske granice, ekipa BBC-a je upoznala Veroniku, bivšu lekarku u Zaporožju, gradu koji se suočava sa stalnim ruskim raketnim napadima.

Napustila je posao i odvela sina na sigurno u Rumuniju, nekoliko nedelja pre njegovog 18. rođendana, kako bi ga sprečila da ide u vojsku. Pokazuje fotografiju. Marljiv mladić, sa naočarima i izgledom Harija Potera.

"Ima veoma dobar mozak, ali fizički nije jak. Država ne može samo da ima vojni rok. Država mora da ima mozak. Mislim da je moj sin mozak moje zemlje u budućnosti."

Kao i Džordž i Dima, ona nema pojma kada i da li će ikada moći da se vrate u Ukrajinu.

"Nikada ih ne vraćamo"

Marija, 22-godišnja rumunska graničarka, otvara prtljažnik svog patrolnog automobila da pokaže plastičnu kesu punu ćebadi i muške odeće.

"Kada muškarci pređu reku ovde, oni su hladni, mokri i uplašeni. Misle da ćemo ih poslati nazad. Ali to nikada ne radimo", kaže ona.

Pošto priča ukrajinski, ona je često prva osoba sa kojom muškarci razgovaraju.

Neki, poput Džordža, imaju borbene rane koje se ponovo otvaraju tokom prelaska granice. Drugi su isekli noge o bodljikavu žicu i razbijene flaše, za koje tvrde da su ih ukrajinski vojnici stavili u vodu, da bi ih odvratili od prebega.

Marija daje sve od sebe da ih uveri: "Trudim se da im pomognem i brinem o njima jer je to ono što im je potrebno od nas. I dajem im hranu i medicinsku negu, ako je potrebno."

(Telegra.rs)