"To je bio najveći vuk kojeg sam u životu video, psi su pobegli!" Pastir Luka priča o bliskom susretu sa zveri

Svi njegovi pokušaji potiskivanja strahota koje su ga snašle i one slike razvaljenih vučjih ralja, ni sada, nekoliko dana nakon nemilog susreta, nikako mu ne izlaze iz glave

Preporučujemo

Pastir Luka Bikić iz Zagvozda prepričao je svoj bliski susret sa biokovskom nemani u Turskim docima između Zagvozda i Imotskih Poljica gde ga je, kako kaže, napao vuk kakvog još u životu nije video, piše Slobodna Dalmacija.

- Aj ća, Boga ti ćaćinog…. šta si mi se doveza. Neće sotona ni koraka nazad. Ja za kamen, on malo ulivo, udesno sve poskakuje. Čim se okrenem kesi zube i jurca na mene. Ne smiš mu leđa okrenit. Oće me se mašit. Đavlija je to beštija. Uvatijo me neki straj, ne mogu ti opisat taj osjećaj. Sam u planini sa trideset krava i vučinom od brat bratu pedesetak kila. Nigdi nikoga.

Popejo bi se ja na drvo, ali nemam našto. Sve mlada jasenovina i grabovina - još u strahu prepričava pastir Luka Bikić iz Zagvozda svoj bliski susret s "biokovskom nemani".

Svi njegovi pokušaji potiskivanja strahota koje su ga snašle i one slike razvaljenih vučjih ralja, ni sada, nekoliko dana nakon nemilog susreta, nikako mu ne izlaze iz glave.

- Nije to lako zaboraviti. Zamislite situaciju u kojoj pred vama u pustoši bez igde ikoga stoji ogromna vučina, gabarita koje u svojih pola stoleća čuvanja stoke po biokovskim vrletima, moje oko nije videlo, a video sam svašta. Svakakvih beštija, najviše vukova. Ali tako šta - nikada.

Znaš da su psi pobigli kada su ga vidili. Unda znaš sa kakvom sam životinjom ima posla. Sam Bog me je spasio. Cilo to vrime, tih nekoliko minuta koje su trajale cilu vičnost, imao sam štap ispod ruke. Nije mi palo na pamet da sa njim u ruci jurnem prema njemu.

Branio sam se kamenjem, jer njih hvala Bogu ima napretek. Vidim da od toga nema vajde. Sitim se štapine i počnem mahati. Ma jok, ni makac. Vidim ne obazire se toliko na krave koliko na mene. Bilo je slučajeva da vukovi napadaju ljude u zaštiti mladunaca, čopora ili ne znam koga, ali nikad ovako.

Sve mi je u tih par minuta prošlo kroz glavu, cili moj život. Straj me obuzeo, noge se odsikle, svaka dlaka mi se naježurila, a ladni znoj probio na svaku poru.

Skupio sam na kraju hrabrost i krenio tih par koraka naprijed prema njemu mašući štapom. Na prvu se čak nije ni pomaka, a onda se onako nonšalantno odšetao prema Golom Brdu – još su svježa Bikićeva sjećanja na bliski susret čovjeka i zvijeri o kojem bruji cijela Imotska krajina.

Nije ovo prvi put da su vukovi napali 64-godišnjeg čobana s Biokova. Pre nekoliko godina slična situacija se zbila nešto istočnije, u Župi, gde je sagovornik Slobodne Dalmacije tada spas potražio na stablu. Znao je uzrok napada. Na njega je navodno nasrnula vučica zabrinuta za mladunčad.

Nekada su stanovnici Dalmatinske zagore zaista imali razloga za strah od vučje zajednice, pogotovo zimi kada su se, prema narodnoj predaji, a danas u nizu konkretnih slučajeva, te zveri spuštale s planina i napadale ljude i stoku. No, čovek ih je nemilosrdno istrebljivao, pa su, prema toj istoj navadi, vukovi čim bi namirisali čoveka panično bežali u skrovite šumske brloge.

– Može biti da je tako. Ali vukova danas ima više nego ikada. Ja sam četvrta generacija svoje porodice koja se bavi čuvanjem blaga. To je radio moj pradid, did, ćaća i sada ja. Na paši sam svaki dan već pedeset i više godina. Napiši, pre šezdeset, jer sam to radio i kao dite.

Nikada nisam čujo da su vukovi napali čovika koliko u zadnji par godina. Istina, viđali smo ih. Ja ne znam šta se događa i radi čega su prominili dosadašnje navike, ali znan da država radi krivo. Osokolile su se beštije. Znaju i oni da ih država štiti. Aj ti sada ubij vuka…, Boge mi, ne gine ti tri miseca robije i četrdeset ijada kuna kazne.

Nu šta ću ti još reć. Šta ne otmu vukovi, oće zmije poskoci. I njih, da Bog očuva. Nakotilo se svakakve gamadi, samo je ljudi sve manje.

Ja sam, velim ti, radi svih tih nemani unazad koju godinu smaka svoje stado burskih koza. Svaki misec jedna ili dvi manje i šta unda, ode ti cila godišnja zarada. Ovako radim za drugoga i najmirniji sam.

Učuvaj Bože šta se događa. Stra me je sada i otić u planinu. A jopet, znaš i sam, moraš živit – promeće Luka ispod sedih brkova i dugačke brade.

Na žalost brojnih stočara i pastira Hrvatska je posložila čudna pravila igre zbog kojih se i s podsticajima odustaje od stočarstva. Zaštitila je vuka. Lovac koji je u bajci spasio Crvenkapicu danas bi imao ozbiljnih problema sa zakonom, piše Slobodna Dalmacija.

To znaju i u Šibensko-kninskoj županiji gdje su napadi vukova na stoku, a u zadnje vreme i na ljude, postali svakodnevica. Vuk samo u toj županiji mesečno usmrti više od stotinu grla stoke, a pre dve nedelje nasrnuli su i na Sašu Štrbca iz Kistanja.

Dok je nekoliko njih napalo Štrbca, drugi deo čopora intervenisao je u staji, ostavivši pastira iz Bukovice bez trećine koza. Nekoliko dana kasnije i koji kilometar dalje napali su staricu i njene ovce. Ukupno šest napada samo u Kistanjama.

Lovci imaju objašnjenje za ovakve događaje. Predsednik Lovačkog udruženja "Svilaja" iz Vrlike Ivan Žeravica tvrdi kako nikada nije zabeleženo, barem u novijoj lovačkoj istoriji, da vuk napada ljude.

– Bez sumnje radi se o vukopsima, agresivnim križancima koji su u poslednjih nekoliko godina preplavili naša lovišta. Vuk, među ostalim, ne reži. On kada vidi čoveka, u pravilu podvije rep i nestane, dok vukopsi genetski imaju ubilačku narav.

Stoga imamo i znatne štete u lovištima, a i sve učestalije napade na ljude. Oni se ne boje jer imaju pseće gene i vučju narav. Širenje bastarda dugoročno će izazvati ozbiljne posledice, i na ljude tako i na životinje. Vi imate i u našoj bližoj okolini ljude koji ukrštaju pse sa vukovima kako bi dobili krvoločnu zver za dogovorene borbe pasa.

Takođe u ništa manjem obimu isti dolaze i preko granice, iz BiH. Zašto na koncu završe u prirodi uopšte nije teško odgonetnuti – precizan je prvi lovac "Svilaje" i dodaje:

– Nakon što više nisu za borbu zbog povreda ili starosti njihovi dojučerašnji vlasnici križance ispuštaju u šumu. I onda imamo to što imamo. To je svakako ozbiljan problem oko kojeg se svi zajedno moramo pozabaviti, ako već nije kasno – oprezan je Žeravica, koji ističe podatak od pre desetak godina kada je na nekoliko dana bio dozvoljen izlov vuka na Biokovu, a od šest ili sedam odstreljenih jedinki, njih pola bilo je genetski "poremećeno".

Izuzetno retko napadaju ljude

Struka još nije decidirano potvrdila mogućnost napada vukova na ljude. Dr Đuro Huber, profesor s Veterinarskog fakulteta u Zagrebu, naglasio je da je mogućnost napada vukova na čoveka vrlo mala.

U pravilu takvih slučajeva je bilo, ali ne na ovom području. Ne isključuje mogućnost nasrtaj pasa ili vukopasa, ali tako što ne može i potvrditi.

U septembru počinje akcija jednogodišnjeg monitoringa vukova kada će se uzimanjem uzoraka iz izmeta moći sa sigurnošću kazati koliko u Hrvatskoj ima tih divljih životinja i da li je ta populacija i u kolikoj meri "zagađena" ukrštanjem pasa i vukova.

– Imamo različita stajališta o tom pitanju. U mnogim slučajevima, dosadašnjim genetskim analizama pojedinih jedinki došli smo do zanimljivih rezultata. Kod životinja koje su po spoljašnjim karakteristikama definitivno odavale da se radi o pravim vukovima, analizom smo potvrdili da su to križanci, a uporedo s tim, na prvi pogled bastardi, bili su u pravilu pravi vukovi.

Tako da je teško bez analize sa sigurnošću kazati ko je ko. Tako i u slučajevima iz Zagvozda i Kistanja, za koje prvi put čujem, ne možemo kazati ko su pravi predatori koji su napali tamošnje pastire i ovčare – tvrdi dr Huber.

(Telegraf.rs)