Koracima Ane Frank: Telegraf u logoru iz koga je poslata na put bez povratka

- Ana je bila srećna u Vesterborku, iako je to neshvatljivo, jer je život tamo bio strašan. Delovala je srećno, kao da joj je laknulo. Upoznavala je nove ljude sa kojima je mogla da priča. Njena sestra Margo bila je tiha, a roditelji su joj bili nemi – posvedočila je Dženi Brileslijper

Najpoznatija žrtva Holokausta, petnaestogodišnja Ana Frank, umrla je od gladi i bolesti 1944. godine u logoru Bergen Belzen u Nemačkoj gde je prebačena iz zloglasnog Aušvica. Međutim, manje je poznato da je Anin mučenički put započeo u jednom drugom koncentracionom logoru, "kampu Vesterbork" u Holandiji gde je dovedena nakon što je uhapšena u skrovištu u Amsterdamu u kojem su se Frankovi skrivali dve godine.

Preporučujemo

Novinar Telegrafa imao je priliku da poseti Vesterbork, odakle je 107.000 nemačkih i holandskih Jevreja odvedeno u koncentracione logore, od kojih je preživelo samo 5.000. Među njima je bio i Anin otac Oto koji je objavio ćerkin dnevnik, dirljivo svedočanstvo o jednom od najmračnijih doba u ljudskoj istoriji.

Logor Vesterbork je isprva imao humanu namenu, bio je sklonište za jevrejske izbeglice koje su iz zemalja pod nemačkom okupacijom bežale u Holandiju. Međutim, 10. maja 1940. godine Nemačka je napala ovu zemlju, a samo pet dana kasnije ušla u Amsterdam. Krajem juna 1942. godine Nemci preuzimaju Vesterbork i pretvaraju ga u tranzitni logor odakle je 107.000 muškaraca, žena i dece poslato u Bergen belzen, Ravensbruk, Buhenvald, Terezinštat, Aušvic i Sobibor. Prvi transport obavljen je 15. jula 1942. godine, a poslednji 3. septembra 1944. godine kada su u Aušvic poslati i Frankovi.

Porodica Frank je 1933. godine, naslućujući zlo, izbegla iz Frankfurta u Amsterdam gde su mirno živeli do nemačke okupacije Holandije. Njihova starija ćerka Margo 5. jula 1942. godine dobila je poziv za radni logor u Nemačkoj, zbog čega porodica odlučuje da se sakrije u skloništu koju je njen otac Oto napravio u prostorijama svog preduzeća. Tokom tog perioda Ana je pisala dnevnik, u kome je pominjala i logor Vesterbork o kome bi joj pričali ljudi koji su Frankovima dostavljali namirnice. Opisivala je strahove da će se sa svojom porodicom i ona naći među logorašima, što se i dogodilo posle dve godine skrivanja.

Zahvaljujući dojavi nemačkim vlastima, 4. avgusta policija je upala u njhovo sklonište i posle kraćeg boravka u zatvoru u Amsterdamu, Frankovi su odvedeni u Vesterbork. Smešteni su u zloglasnu baraku 67 jer su tretirani kao begunci, s obzirom na to da su se skrivali od nemačkih vlasti. Pisano svedočanstvo o njihovom dolasku ostavila je Vera Kon, koja je avgusta 1944. radila na registraciji pridošlica u logor.

Imala je oči... čiste, borbene, terale su te da gledaš u njih

- Gospodin Frank bio je lep čovek, džentlmen sa lepim manirima. Rutinski i mirno je odgovarao na pitanja. Ana je stajala kraj njega. Nije bila lepa po klasičnom standardu, ali njene oči... Čiste, borbene, terale su te da gledaš u njih – zapisala je Kon.

Anin dnevnik ostao je u skloništu u Amsterdamu, tako da nema njenog pisanog svedočanstva o danima provedenim u Vesterborku. Međutim, preživeli logoraši sećaju se njenog dolaska.

- Ana je bila srećna u Vesterborku iako je to neshvatljivo, jer je život tamo bio strašan. Delovala je srećno, kao da joj je laknulo. Upoznavala je nove ljude sa kojima je mogla da priča. Njena sestra Margo bila je tiha, a roditelji su joj bili nemi – posvedočila je Dženi Brileslijper.

Ana je tokom boravka u tranzitnom logoru radila na reciklaži baterija po deset sati dnevno i tako provela skoro četiri nedelje nakon čega je sa porodicom transportovana u Aušvic.

Razdvojeni u Aušvicu

- U vagonu je bilo samo malo sena na podu, a 70 ljudi je bilo unutra, vrata su se spolja zaključavala, a prozorčić je bio zatvoren. Morali smo da koristimo kofe za nuždu koje su se prosipale. Devojčice Frank spavale su pored oca i majke, svi su bili mnogo umorni – svedočio je Leni Van Narden koji je sa Frankovima bio u istom vagonu.

Frankovi su 5. septembra 1944. stigli u Aušvic u grupi od 1.019 Jevreja. Deca, stari i bolesni, njih 549 je odmah ubijeno u gasnoj komori. Ana, njena sestra Margo i majka Edit upućeni su u ženski, a otac Oto u muški logor. U oktobru 1944. godine sestre su poslate u Nemačku u logor Bergen Belzen kojim su harale glad i epidemije. Umrle su jedna za drugom u martu 1945. godine samo mesec dana pre nego što je britanska armija oslobodila logor. Njihova majka Edit je takođe umrla u logoru, dok je otac Oto preživeo i sačuvao Anino nasleđe.

Kolosek i cigle

Logor Vesterbork danas se sastoji iz dva kompleksa, u jednom je muzej u kome su sačuvane stvari logoraša uključujući i na hiljade fotografija. Drugi je sam logor do koga posetioce odvozi autobus na kojem su ispisani podaci koji svedoče o veličini stradanja Jevreja. Od samog logora nije mnogo toga ostalo, sačuvana je kuća komandanta logora Alberta Gemekera, stražarnice, nekoliko baraka i jedan od vagona koji su odvozili logoraše u smrt.

Pruga koja je od Amsterdama vodila do Vesterborka takođe je uništena, ostao je samo jedan deo koloseka na kojem je uvek cveće u čast 102.000 žrtava. Jedan deo kompleksa prekriven je ciglama sa Davidovim zvezdama, svaka od njih označava jednog od onih koji su iz Vesterborka odvedeni na put bez povratka. Jedna među 102.000 čuva spomen na Anu Frank.

(Telegraf.rs)