Plava banana vene u srcu Evrope, ili se pretvara u pomorandžu

Ima li Stari kontinent nešto što liči na političko, ekonomsko i kulturno središte, „srce” ako želite, „kičmu”, kako neki vole da kažu? Ili evropskim prostorom vlada policentrizam, koji treba braniti svim silama?

Postoji koncept evropskog megalopolisa — ekonomski visokorazvijenog, gusto naseljenog i snažno urbanizovanog prostora, koji se proteže duž oko 1.600 km, od Londona (ili od Liverpula i Mančestera), preko Amsterdama, Brisela, Štutgarta i Frankfurta, do Bazela, Ciriha, Torina i Milana, na kome živi oko 111 miliona ljudi.

Preporučujemo

Ima ih koji to zovu „Osovina Liverpul-Milano”; ali uglavnom se koriste nazivi „Evropski megalopolis”, „Kičma Evrope”, a najčešće „Plava banana”. Unutar tog prostora, proizvodnja bogatstva te protok ljudi, roba i usluga najveći su u čitavoj Evropi, pa se, na izvestan način, može smatrati i njenim ekonomskim središtem.

Razume se da to nije opšteprihvaćena definicija privrednog središta Starog kontinenta, postoje i drugačija viđenja, recimo ono koje srcem smatra sve ono što se nalazi unutar tzv. Pentagona evropskih gradova (London, Pariz, Milan, Minhen, Hamburg), koji okuplja veliku većinu ekonomski premoćnih evropskih gradova koji su međusobno udaljeni najviše tri sata vožnje vozom velikih brzinâ.

I mada u današnje vreme razvojni stručnjaci radije insistiraju na evropskom policentrizmu, svi ipak priznaju da postoji, u izvesnom smislu, konurbacija koja se proteže od Severnog mora do, barem doline Rajne, ako ne već i do Lombardije. Stoga je, ako već niste, opravdano upoznati se s tom „Plavom bananom”.

Francuski geograf Rože Brune o tome je pisao još 1973, ali je tek 1989. dospelo u žižu, kada je uradio novu studiju u saradnji s „RECLUS”-om (fr. Mreža za proučavanje promena lokacija i prostornih jedinica) a po nalogu „DATAR”-a, francuske uprave koja je od 1963. do 2014. bila zadužena za pripremu smernica i sprovođenje nacionalne politike za prostorno planiranje i razvoj.

Studija je potvrdila postojanje Bruneovog zakrivljenog urbanog koridora, dotad neprimećenog, koji je jedva nešto kačio istočni rub Francuske Republike, uključujući Alzas i deo Lorene. Primenom modela centra i periferije, koji se koristi u ekonomiji i geografiji, po kome centar eksploatiše periferiju, istaknuto je, da se radi o glavnom centru evropskog razvoja.

S geografske tačke gledišta, postoje dva krupna prekida konurbacije: Lamanš i Alpi; međutim, izgradnja infrastrukture (tunel ispod Lamanša, tuneli kroz Alpe) umnogome je poništila značaj toga. Elem, to srce Evrope je krajem osamdesetih okupljalo najdinamičnije gradove i prostore u smislu političke, ekonomske i kulturne težine.

London, s većim BDP-om od Južne Afrike; Brisel, Luksemburg i Strazbur, s glavnim institucijama EU; Roterdam, jedna od najvećih luka na svetu, najveća u Evropi, i Antverpen, druga po veličini; Porajnje (premoćna zapadna Nemačka s Frankfurtom, Štutgartom, itd, kao i ondašnjim glavnim gradom Bonom); finansijska metropola Cirih i farmaceutska Bazel; sever Italije s Milanom i Torinom.

Ali zašto su to prozvali „Plava banana”? U pitanju je naziv bez kojega čitav ovaj koncept ne bi nikad ni bio popularizovan. Da nije bilo takvog opisa „zakrivljenog urbanog koridora”, vidljivo obeleženog na karti Evropi u novinskom tekstu koji se time bavio, zamisao bi ostala opskurna i ne bi našla put do šire populacije.

Prema Rožeu Bruneu, „Plava banana” je medijski dodatak: oblik banane je prvo pomenuo Žak Šerek, ministar-delegat francuske vlade za regionalno planiranje iz osamdesetih godina, dok je boju osmislio jedan karikaturista časopisa „Nuvel observater” (današnji „L‘Obs”) za članak Žozete Alije, koji se bavio Bruneovom studijom.

Jednostavnost takve prezentacije „evropske kičme” učinila je svoje, i ono je velikom brzinom prihvaćeno i od strane medija, i ekonomista, i političara. To je imalo svojih posledica: kao što se obično dešava, smisao jednog pojma koji uđe u modu, nužno evoluira, i širi se.

Biti u „Plavoj banani”, prostoru na kojem je postalo poželjno uspostavljati privatne društvene organizacije i kompanije, postalo je poželjno sâmo po sebi. Sva rubna područja želela su da ih uključe u „bananu”. Stoga danas neki pokušavaju da priključe tome i Pariski basen; o tome nešto više u nastavku teksta.

Udaljenije oblasti, pak, imaju (ili su imale, stvari se prebrzo menjaju da bismo o bilo čemu više mogli pouzdano da govorimo u sadašnjem vremenu) drugačiju strategiju: stručnjaci za dugoročni razvoj već dugo osmišljavaju nove koridore prostornog razvoja, sa ciljem da se približe „osovini”.

Tako su se pojavile skandinavske banane, tzv. Alpska brazda u Francuskoj, te Mediteranski luk, koji se proteže od Andaluzije do Sicilije, obuhvatajući Valensiju, Barselonu, Monpelje, Marsej, Nicu, Đenovu, Napulj i Palermo. Treba pomenuti i Latinski luk, inicijativu španskih, francuskih i italijanskih regija, koji obuhvata sličan, ali ne identičan prostor (dublje zadire u kopno).

Mada su neki od samog početka osporavali postojanje „Plave banane”, njihov broj je porastao u protekle tri društveno-politički i ekonomski turbulentne decenije, tokom kojih su se odigrale silne promene, pa mnogi danas taj koncept vide kao proizvod Hladnog rata, i smatraju ga zastarelim.

S jedne strane, kritičari ukazuju na to, da trećina „Plave banane” pokriva ili slabo naseljena područja, tj. Severno More i same Alpe, ili oblasti koje su teško bile pogođene neoliberalnom globalizacijom i rekonverzijom industrije, poput Valonije, Lorene, Sara i Rura.

Pored toga, „Plava banana” ignoriše pomenuti Pariski basen, pomenuti Mediteranski luk, zatim berlinsku aglomeraciju, koja je eksplodirala u međuvremenu, posle ujedinjenja Nemačke, a naročito u proteklih 10-15 godina, konačno Baltik i Varšavu te Dunavski koridor, na kome se nalaze Beograd i Novi Sad, kao naši najrazvijeniji gradovi.

Sâm Rože Brune je već 1998. predložio nešto novo: prostor koji izdvaja severni deo „banane”, isključuje Liverpul i Mančester, a dodaje Pariz, te pored njega obuhvata London na severu, čitavu Belgiju i Holandiju, Cirih i Bazel na jugu, kao i zapad Nemačke. Mada nama na pamet pada „plava pomorandža”, on je to nazvao „Prsten”.

U pitanju je simbolički naziv, budući da asocira na „Prsten Nibelunga”, kao i na rajnsko zlato, pošto je Rajna reka koja proseca to novo grupisanje. Istovremeno, u srcu tog „Prstena” nalazi se elipsa, s dve žarišne tačke, Briselom i Strazburom, prestonicama EU, i s Luksemburgom u strogom centru.

(P. L.)