Kako je vojska počela da prati putanju Deda Mraza? Jedan pogrešan broj i jedan pukovnik promenili su sve

Pukovnik na vezi, rekao je Šup dubokim glasom, ali sa druge strane se prvo ništa nije čulo. Nakon dramske pauze, čuo se mili dečji glas: "Je li to Deda Mraz?"

Pukovnik Heri Šup radio je sve po standardima. Kod kuće, njegove dve ćerke nisu smele da razgovaraju telefonom duže od tri minuta, i bile bi kažnjene ukoliko bi zakasnile minut u odnosu na dogovoreno vreme. I na poslu je Šup bio strog. Iako je u to vreme imao samo 38 godina, znalo se da sa njim nema zezanja i da veoma drži do pravila...

Da li su zvezde tako udesile ili je nešto drugo bilo po sredi, ali baš za praznike je Šup bio prinuđen da odstupi od pravilnika, i "okrene sve naopačke".

Preporučujemo

Bilo je to 1955. u Kolorado Springsu, kada je pukovniku zazvonio telefon na stolu u bazi. Ne, nije zvonio crni telefon, već onaj crveni. Kada bi taj crveni zazvrčao, znalo se da je nešto veliko u pitanju, svedoči danas njegova ćerka Teri Van Kuren (69).

- Bilo je to vreme Hladnog rata, i ako zazvoni taj telefon, to je značilo loše vesti - priča pukovnika ćerka.

U to vreme Šup je bio komandant Centra vazdušne odbrane, što je kasnije preraslo u Severnoameričku vazdušnu komandu (NORAD).

Tada, baš kao i sada, svi su sa pažnjom gledali da li neko narušava vazdušni prostor i pokušava da izvrši napad na SAD. Ni tada, kao ni sada, ta komanda nije bilo mesto gde su dozvoljene igre i zbijanje šala. Zato, kada je zazvonio crveni telefon, znalo se da je već i Pentagon uključen u razgovor. Sve oči bile su uprte u Šupa.

- Pukovnik Šup - rekao je dubokim glasom, ali sa druge strane se prvo ništa nije čulo. Nakon dramske pauze, čuo se mili dečji glas: "Je li to Deda Mraz?".

Pukovnik je prvo bio zbunjen, a onda i vidno iznerviran.

- Jel to za********? - upitao je oštro, gledajući da li će neko iz njegovog tima bar da se nasmeši, ali to se nije desilo... Uspeo je da prozbori još: "Da li si svestan šta si upravo uradio?", a onda je čuo plač sa druge strane.

Tada je pukovnik shvatio da ga je u komandu zaista pozvalo dete. Nije znao koje dete, ali je bio siguran da to nije šala, već da je neki mališan stvarno verovao da zove Deda Mraza.

Pukovnik se sabrao, a onda vrhunski odglumio Deda Mraza. "Ho, ho, ho! Naravno da sam ja. Da li si bio dobar dečak ove godine?", upitao je Šup dete.

Pukovnik je u narednim minutima slušao uveravanja dečaka da je bio dobar cele godine, i koje poklone želi, a onda ga je uverio da će mu iste i doneti. Potom je dečak upitao "Deda Mraza", da li će doneti nešto i za njegovu mamu.

- Naravno da hoću. Ako je mama pored tebe, daj joj molim te slušalicu da je čujem - rekao je pukovnik umilnim glasom dečaku.

Čim se žena javila, Šup je ponovo bio onaj stari. Sav ozbiljan i nervozan "sipao" je u slušalicu sve što je imao... Strogim glasom je pitao ženu da li zna gde je dečak pozvao i sa kim je sve vreme razgovarao.

Ipak, majka dečaka je, prema rečima Šupove ćerke, imala opravdanje za ovaj poziv.

Žena je rekla pukovniku da pogleda novine, pogotovo oglas na jednoj stranici, u kojem stoji da deca mogu pozvati Deda Mraza u bilo koje doba dana i noći i razgovarati sa njim.

- Međutim u oglasu su pogrešili samo jedan broj, bila je to štamparska greška, i tako je tatin telefon zazvonio - priča Teri.

Kada je Šup prekinuo vezu, telefon je opet zazvonio. Šup je naredio svom osoblju da se javljaju na sve pozive, dok je on sa druge linije zvao Vašington.

- Sredite da naš broj pripadne Deda Mrazu iz oglasa - rekao je pukovnik tada osoblju u Vašingtonu.

Možda bi se i sve završilo na tome da Šup posle par dana nije sa porodicom tradicionalno otišao na prazničnu večeru u centar. Kada je ušao unutra, primetio je sličicu zemlje i iznad nacrtane sanke koje vuku irvasi.

Teri je tada imala samo šest godina, ali se i dalje seća svake reči izgovorene te večeri.

Naime, pukovnik je upitao dežurnog šta je to, misleći na sliku sanki, na šta je oficir odgovorio da se osoblje "samo malo zabavilo", očekujući žestoku grdnju od pukovnika.

Umesto očekivanog "ribanja", Šup je uradio nešto neočekivano. Tražio je da ga spoje sa radio stanicom, a onda je uživo u programu rekao da je Centar za kontrolu na radarima uhvatio "neidentifikovani objekat", koji je verovatno došao iz pravca Severnog pola. Rekao je da je objekat u obliku sanki...

Tako je počelo čuveno praćenje Deda Mraza koji za praznike obilazi svet i dostavlja poklone i prate ga već više od 60 godina. Tako je bilo i ove godine, kada je ekipa iz NORADA prvo tvitovala da klinci u Albaniji brzo moraju u krevet jer Deda Mraz uskoro stiže, a već posle par sati javili su kako nadleće područje Afrike.

- Ovo je naša misija sa najviše emocija. Znamo da Deda Mraz donosi radost deci, i drago nam je što imamo jednom godišnje misiju da ispratimo Deda Mraza - rekao je major Endru Henesi i dodao da ostalih 364 dana u komandi prate druge pretnje iz vazduha.

Šup je kasnije napredovao u službi, a kada su njegova deca porasla, do detalja im je objasnio zašto su ga u komandi zvali pukovnik Deda Mraza. Prava istina otkrivena je tek na 25. godišnjicu praćenja dekice sa belom bradom koji deli poklone mališanima širom sveta.

Šup je preminuo 2009, u 91. godini. Na spomeniku je ispisano da je služio u Drugom svetskom ratu, Koreji i u Vijetnamu... Na kraju je ugravirano: "Pukovnik Deda Mraza".

- Želim da ta poruka drugim ljudima kaže: "Uradi dobru stvar". Realno, mnogi bi onom klincu spustili slušalicu - kaže pukovnikova ćerka.

(Telegraf.rs)