„Star Wars” na irački način: Zbog čega su Sadamovi fedajini nosili šlemove Darta Vejdera

Arapska reč „fedajin” znači „oni koji se žrtvuju, samožrtvovani”, te su stoga Sadamovi fedajini, milicija osnovana 1995. od strane Udaja Huseina, bili oni koji su spremni da se žrtvuju za Sadama. Neki od njih su tu spremnost pokazali i nakon njegovog pada, pa čak i posle njegove smrti

Kroz nešto manje od godinu i po dana, Amerikanci će obeležiti 20 godina od svoje verzije „Aprilskog rata”: kratkoročno uspešne vojne invazije na drugu zemlju, koja se dugoročno, tokom okupacije koja je usledila, usled otpora lokalnog stanovništva pretvorila u potpuni fijasko.

Preporučujemo

I u slučaju invazije Sila Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju, i u slučaju američkog Rata u Iraku, oba elementa čine se s ove vremenske distance očekivanim i neizbežnim: i slom države koja je napadnuta, i slom okupacione vlasti koja je usledila.

Govoreći striktno o Iraku, nema nikakve sumnje da režim Sadama Huseina nije imao nikakve šanse da se odbrani od napada najmoćnije oružane sile, ne samo našega doba, već proporcionalno možda i u istoriji. Iračka vojska bila je nesravnjivo lošije naoružana, opremljena, obučena, a očito i slabije motivisana, ma koliko to na prvu loptu paradoksalno zvučalo.

Međutim, kod iračkih snaga sve navedeno je variralo od formacije do formacije. Regularna vojska, kao najbrojnija, popunjavana iz redova svih verskih i plemenskih grupa, bila je najslabije opremljena i obučena, i vrlo niskog borbenog morala, zbog niza faktora: ugrubo, sem oficirskog kora (posebno viših ešalona), obični vojnici nisu imali za šta da se bore.

Znatno opremljenije, obučenije i motivisanije bile su formacije čiji su pripadnici imali finansijsku i svaku drugu korist od režima: Zlatna divizija, kako se kolokvijalno nazivala Specijalna republikanska garda (12.000 ljudi) zadužena za obezbeđenje Sadama i državnog vrha, te standardna, „pretorijanska” Republikanska garda (70—75.000 ljudi).

Međutim, u Republikanskoj gardi zbog brojnosti ljudstva nisu svi mogli biti u dovoljnoj meri zadovoljeni, pa nisu ni sve njene jedinice bile podjednako verne Sadamu; zna se da su neke držane daleko od Bagdada, zbog straha od oružane pobune. Elem, po brojnosti između te dve garde stajali su „Sadamovi fedajini”, paravojska/milicija osnovana 1995. godine.

Arapska reč „fedajin” (arap. فدائيون; fidāʼīyīn) u stvari je množina i znači „oni koji se žrtvuju, samožrtvovani” (dolazi od „fidāʼī”, što znači „žrtva”). Javlja se u 11. veku, da opiše nizaritske asasine; naziv se u 20. veku počeo da koristi za pripadnike raznih grupa na Bliskom istoku, kako bi se istakla njihova spremnost da se, bez obzira „na silu koja im preti”, bore do smrti za viši cilj kojem teže.

Palestinski fedajini su svakako najpoznatiji, ali njihova ideologija, pre Hamasa, nije imala veze s islamom; bili su levičarski nacionalisti, socijalisti ili komunisti, borci za sekularnu Palestinu. Pre njih, ili istovremeno s njima, postojali su i egipatski i iranski fedajini (i šiitske i marksističke orijentacije), a još ranije, za vreme Osmanske carevine, čak i hrišćanski jermenski.

Sadamovi fedajini su jedini osnovani od strane države da budu u službi režima, pa predstavljaju svojevrsno ruganje konceptu. Komanda ove milicije neposredno je bila podređena Predsedničkoj palati; nije imala teže naoružanje, a njeni pripadnici su prolazili samo osnovnu vojnu obuku. Nisu imali platu, ali su mogli da otimaju, a imali su i razne druge benefite i privilegije.

Formaciju je utemeljio Sadamov najstariji sin Udaj, regrutujući ljude iz onih sunitskih plemena iz okoline Tikrita koja su bila najodanija njegovom ocu, kako bi ih koristio za razne delatnosti, od krijumčarenja robe (neophodno zbog međunarodnih sankcija) do terorisanja opozicije, a na kraju čak i za obezglavljivanje prostitutki i bacanje njihovih odsečenih glava na pragove porodičnih kuća.

Udaj je smenjen već 1996. nakon što se saznalo da je Fedajinima preusmeravao oružje namenjeno Republikanskoj gardi, koja se nalazila pod kontrolom njegovog mlađeg brata Kusaja, koji je tada postavljen i za komandanta Fedajina, i koji je na tom položaju po svemu sudeći ostao do početka 2003. godine, kada je pred invaziju milicija vraćena pod Udajevu kontrolu.

Od prvobitnih 10—15.000 boraca, za Kusajevog mandata milicija je narasla na oko 30.000, koliko je brojala tokom samog Rata u Iraku. U tom periodu, Fedajini su 1998. dobili i jednu od bizarnijih jedinica savremenog doba, „Sadamove laviće”, u čiji sastav su ulazili dečaci starosti 10—15 godina, regrutovani, obučavani i pripremani za buduće članstvo u Fedajinima.

Tokom invazije su se, uprkos svemu, pokazali kao najžilavija formacija, koja se najduže održala i pružila najžešći otpor, delujući gerilski u neprijateljskoj pozadini, napadajući konvoje i izdvojene jedinice, prekidajući linije snabdevanja, terorišući i civile i obične vojnike kako bi sprečili pobunu i dezerterstvo.

Po okončanju rata, na početku ustanka su bili glavni element baasističke struje; njihovi pripadnici svakako su bili aktivni i kasnije, ali je sporno kakvu su ulogu i koliki uticaj, i pojedinačno i kao organizacija, imali nadalje, naročito posle Sadamovog hapšenja. Danas ih se ne sećaju ni zbog toga ni zbog amblema — Sadamove siluete s beretkom i natpisom „Bog, Domovina, Vođa” — već zbog uniforme.

Tačnije, jednog njenog elementa. Naime, na dužnosti su nosili potpuno crne odore, a na paradama bele; nosili su maske preko lica, pa i običnu odeću kada su okolnosti zahtevale. Ali mnogi su tokom borbenih dejstava nosili šlem koji neodoljivo podseća na onaj Darta Vejdera; potvrđeno je da to nije bilo slučajno: Udaj je bio veliki ljubitelj „Ratova zvezda” i lično je insistiraona takvoj opremi.

(P. L.)