Šta bi se desilo sa nama ako bi Sunce iznenada eksplodiralo

Premda to nije moguć scenario u ovom solarnom sistemu, jer naša zvezda nije dovoljno masivna da bi postala supernova, svejedno je za naučnike to interesantan misaoni eksperiment s obzirom da postoji mogućnost da oko neke masivne zvezde negde u kosmosu kruži planeta slična Zemlji

Supernova je najrazorniji događaj u univerzumu, iako traje samo nekoliko sekundi, a predstavlja eksploziju zvezde koja tom prilikom izbaci onoliko energije, koliko će naše Sunce emitovati za svih 10—12 milijardi godina „života”. Sunce nije dovoljno masivno za tako nešto, ono će na kraju postati tzv. beli patuljak; no, šta bi bilo ako bi bilo?

Preporučujemo

Zvezde su divovske fuzijske elektrane koje 90% svog postojanja provedu u sagorevanju vodonika u blizini jezgra, čime proizvode helijum, dok rezultirajuća temperatura i pritisak sprečavaju njen dalji kolaps. Kad nestane vodonika, dolazi do skupljanja jezgra i porasta temperature, posle čega počinje sagorevanje helijuma, čime se proizvodi ugljenik.

Suncu će se ovo desiti za 5—7 milijardi godina, kada će postati crveni džin i toliko se proširiti da će obuhvatiti/spržiti Merkur i Veneru. Stotinama miliona godina kasnije nestaće i helijuma, raspršiće se spoljni slojevi i nastaće maglina; jezgro će postati loptica degenerisane materije bez mase potrebne za dalji proces fuzije, tj. postaće beli patuljak, a kada sagori sve gorivo, crni.

U slučaju zvezda velike mase, sagorevanje vodonika se meri samo u milionima godina, a helijuma u stotinama hiljada. Za razliku od našeg Sunca, one mogu da sagorevaju ugljenik, čijom fuzijom, koja traje stotinama godina, nastaju novi elementi, koji sagorevaju velikom brzinom kada ga nestane: neon za oko godinu dana, kiseonik za par meseci, silicijum za manje od jednog dana.

Tog poslednjeg dana, temperature u jezgru dosežu tri milijardi stepeni Kelvina (oko 200 puta više od trenutne temperature u središtu Sunca). Kad nestane silicijuma, zvezda je na kraju puta, jer su elementi nastali prethodnim fuzijama (kobalt, nikl, gvožđe) stabilniji od onih u koje bi se fuzionisali. Pošto više nema ničega što bi se oduprlo gravitacionom kolapsu, jezgro eksplodira i počinje supernova.

Fuzijska reakcija, koja traje oko deset sekundi, stvara u zvezdinom jezgru nešto nalik ogromnom atomskom jezgru od neutrona, i oslobađa nepojmljivu količinu energije (nema potrebe da se zalazi u detalje, koje nauka zna), koja potom uleće u smesu sastavljenu od fotona, od kinetičke energije materijala eksplodirajuće zvezde, i od neutrina.

Sve tri stvari su pogubne, pitanje je samo koja bi prva stigla do nas, u nemogućem scenariju u kojem se ovo dešava Suncu. Pošto svetlost nastaje u jezgru, potrebno je određeno vreme da se probije kroz spoljne slojeve; kada izađe napolje, takva radijacija momentalno uništava sve što joj se nađe na putu, a na Zemlji bi prvo stradala strana okrenuta zvezdi (mada se razlika meri sekundama).

Prvo bi isparila atmosfera, potom ono što je ostalo od mora i okeana. Posle toga dolazi talas materije koji bi uništio ono što je preostalo, a možda i razneo čitavu planetu, u zavisnosti od prirode eksplozije. Međutim, i pre nego što bi svetlost i ta materija stigli do nas, mi bismo već bili mrtvi usled delovanja neutrina, koji nose sa sobom 99% ukupne energije supernove.

Neutrini u svakom trenutku, čak i dok ovo čitate, prolaze kroz vaše telo, ali ne mnogo njih (tek 70 biliona), a nema ni njihove interakcije, tj. vrlo je retka. Ali u slučaju supernove, sve se dramatično menja: njihov broj se povećava za oko 10 kvadriliona puta, dok se energija svakog neutrina povećava za oko 10 puta.

Time se povećava i njihova pogubnost i mogućnost interakcije s vašim telom. U stvari, postaje matematički nemoguće da do te interakcije ne dođe, što znači da bi svaki živi organizam u okviru jedne dvadesetine sekunde gde god se nalazio na Zemlji, bio iznutra skuvan; čitav naš solarni sistem bi tako prošao: ako bi na Plutonu bilo živih organizama, i oni bi doživeli našu sudbinu.

Od neutrina je nemoguće zaštititi se. Najbolje što bismo mogli, je da instaliramo dovoljno osetljiv detektor neutrina, kojim bismo ispratili one koji su generisani sagorevanjem ugljenika, potom neona, kiseonika i konačno silicijuma; u suštini, bili bismo u prilici da nekoliko sati ranije znamo šta dolazi i šta nam se sprema, taman toliko da se oprostimo od sveta i svojih voljenih.

(P. L. / Izvor: Forbes.com)