Bugarski komunisti na Veliki četvrtak 1925. razneli crkvu da bi ubili državu koja se u njoj skupila

Bugarski režim je, poput našeg, u međuratnom periodu progonio komuniste, ali za razliku od članova KPJ koji su uglavnom racionalno pripremali teren za revoluciju, jedna ekstremistička struja njihovih bugarskih drugova je zbog represije izgubila razum i skovala najpakleniji plan

Posle poraza u Prvom svetskom ratu, Kraljevina Bugarska ušla je u period duboke političke, ekonomske te opštedruštvene krize i nestabilnosti, što je na vlast 1919. dovelo Bugarski zemljoradnički narodni savez, koji je, predvođen Aleksandrom Stambolijskim, glavnim ideologom i transformatorom partije, na izborima tada osvojio 27,3 posto glasova.

Preporučujemo

Druga najpopularnija stranka postali su komunisti. Oni su na izbore izašli kao Bugarska socijalna demokratska radnička partija (Tesni socijalisti), osvojili 18,5 posto i preimenovali se u Bugarsku komunističku partiju (druga frakcija BSDRP, tzv. Široki socijalisti, koji nisu bili komunisti već socijaldemokrate, ostvarili su treći rezultat uzevši čak 13,1 posto).

BKP, čije se članstvo narednih godina uvećalo na 38.000, odbili su svaku saradnju sa „zemljoradničkim” režimom, i postali mu glavni protivnik i takmac u borbi za umove, srca i duše običnog sveta. Ali kako je vreme proticalo, kako je režim Stambolijskog postajao sve radikalniji i autoritarniji, njegovih protivnika bilo je sve više.

Prosto se zamerio političko-ekonomskoj eliti. Prvo, pokrenuo je agrarnu reformu, radi čijeg je sprovođenja formirao paravojsku, tzv. Narandžastu gardu, nazvanu po boji partijske zastave; potom je prigrlio antiurbanu retoriku, Sofiju nazivao „Sodomom i Gomorom” i pretio da će je srušiti; radio je na pomirenju sa Srbima, zauzimajući se za ideju balkanske federacije.

Zatim je 1922. sproveo referendum koji je imao ulogu opštenarodnog tribunala, kojim je okrivio i osudio sve političke lidere koji su zemlju vodili tokom proteklih ratova, nakon čega je pohapsio i utamničio vođe Konstitucionalnog bloka. Konačno je na izborima 1923. osvojio natpolovičnu većinu (mada ne bez optužbi za izbornu krađu).

Deveti jun

Njegovi neprijatelji su izlaz videli samo u nasilju. Tako je došlo do Devetojunskog prevrata, u režiji Vojnog saveza (organizacije aktivnih i rezervnih oficira), Narodnog dogovora i VMRO (Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija), koji se zarekao da uništi Niški sporazum, koji je Stambolijski potpisao s Kraljevinom SHS 23. marta, dakle, nekoliko meseci ranije.

Uprkos tzv. Junskom ustanku, spontantoj pobuni bugarskih seljaka koji su većinom podržavali „zemljoradnički” režim, državni udar je uspeo. Stambolijski je zarobljen 13. juna i s najbližim saradnicima likvidiran narednog dana. Na vlast je došao Aleksandar Cankov, kojeg će Bugari prozvati „Krvolok” i „Krvavi profesor”.

Odmah potom, Narodni dogovor i druge partije Konstitucionalnog bloka obrazovali su novu stranku, Demokratski dogovor; novi režim je imao podršku čitave opozicije, sem komunista, koji su i dalje bili druga po snazi politička sila u zemlji (na izborima održanim u aprilu osvojili su 19,3 posto).

Ali je burna bugarska 1923. bila daleko od svog konca. Komunisti, uz podršku zemljoradničke Narandžaste garde i anarhista, sredinom septembra podigli su geografski ograničenu bunu, tzv. Septembarski ustanak, s ciljem rušenja režima i poretka te uspostavljanja vlasti radnika i seljaka.

Učinili su to pod pritiskom Kominterne, iako nisu bili ni spremni za oružani ustanak, niti je u samom BKP postojala opšta podrška za takav vid borbe (u Sofiji su želeli da ostanu u domenu legalnosti), što je dovelo do brzog sloma pobune, posle svega dve nedelje očajničke borbe s vladinim snagama.

Sledili su masakri u režiji vojske, ali pre svega paravojnih formacija, često nad nedužnim življem iz epicentara ustanka. Zvanična istoriografija će posle Drugog svetskog rata napumpavati broj žrtava, prvo na 10.000 a onda i na 30.000, ali je realna brojka verovatno oko 800—900 ljudi; no to je i dalje bio pokolj.

Vrhovni kasacioni sud je 2. aprila 1924. zabranio BKP, koja je prešla u ilegalu; ali su hapšenja i streljanja njenih istaknutih članova, čak i umerenih, izazvala radikalizaciju. Centralni komitet tada obrazuje Specijalnu kaznenu grupu radi likvidacije ključnih ličnosti iz vlade, vojske i policije, dok partijsko oružano krilo, tzv. Vojna organizacija BKP, osniva terorističke odrede — „šestorke”.

Kuvanje

U takvoj situaciji, decembra 1924. grupa aktivista VO uspeva da regrutuje crkvenjaka Petra Zadgorskog iz Crkve Svete Nedelje u Sofiji; javlja se zamisao o atentatu na nekog visokog funkcionera, čije bi se opelo u pomenutoj crkvi iskoristilo za masovni atentat na čitav državni vrh.

Novi sekretar CK Stanke Dimitrov početkom 1925. o ovome razgovara sa svojim prethodnikom Georgijem Dimitrovim (koji se povukao pod pritiskom Kominterne, koja je neutralno držanje BKP tokom događaja od 9. juna nazvala „političkom kapitulacijom” i posledicom „dogmatsko-doktrinarnog pristupa”) i sekretarom Kominterne Vasilom Kolarovim (takođe Bugarinom), ali zamisao ne nailazi na njihovu podršku.

U međuvremenu, režim nastavlja s progonima. 11. februara hapsi, muči i strelja Valča Ivanova, uglednog funkcionera sofijskog ogranka BKP, dok nasred ulice ubija poslanike Todora Strašimirova i Haralampija Stojanova. 10. marta, izmenom Zakona o zaštiti države, uvodi smrtnu kaznu čak i za jatake komunista, a 26. marta ubija Jaka Dorosijeva, šefa operativne sekcije VO.

I dok Kolarov iz inostranstva traži suzdržanost, verujući, kao i G. Dimitrov, da masovni atentat može samo da prethodi masovnom ustanku, zbog državnog terora poluludo članstvo u zemlji čvrsto je rešeno da krene putem osvete, ako treba i bez odobrenja Kominterne, verujući da je to jedini način da se oslobodi pritiska režima.

Uprkos držanju Kominterne, bugarski komunisti su izvesno ohrabreni podrškom sovjetske Objedinjene državne političke uprave (OGPU), tj. službe državne bezbednosti, koja im je, po nekim navodima, u prethodne tri godine preko Crnog mora ilegalno dostavila 800 pušaka, 500 revolvera, 500 ručnih granata i 150 kg eksploziva.

Količina je možda i veća; navodno, u tajnim skladištima nalazi se još 1.600 pušaka, 200 revolvera, 25 mitraljeza, 200 ručnih granata, kao i eksploziv. Pride, bugarski komunisti imaju i stručnu i logističku podršku OGPU, s obzirom da su brojni sovjetski agenti prisutni na terenu u samoj Bugarskoj.

Атентат в църквата „Света Неделя”

Ako se za bilo koji zločin sme i može reći da je genijalno osmišljen i briljantno izveden, onda je to slučaj s ovim; ali to se za ovaj bogohulni i stravični zločin ne sme i ne može kazati, jer, iako deluje da je kao pojedični događaj uporediv s onim što su komunisti „na kašičicu” preživljavali pre njega, stradanje velikog broja nedužnih čini ga neuporedivim.

Za izvršenje je određena „šestorka” Petra Abadžijeva; on i Asen Pavlov, uz pomoć Zadgorskog, sedmicama neopaženo u crkvu unose 25 kg eksploziva i smeštaju ga na tavan. Pakleni paket montiraju iznad jednog stuba glavne kupole, razvlače 15 m dugački kabl za detoniranje, a iznad paketa postavljaju bocu sumporne kiseline, kako bi otrovnim gasovima pojačali efekat eksplozije.

Tek onda kada su pripremili teren, prelaze na narednu fazu: atentat koji treba da posluži kao mamac. Iz ugla Vojne organizacije, dve mete se posebno izdvajaju: prva je direktor policije Vladimir Načev, a druga član Vojnog saveza i Demokratskog dogovora Kimon Georgijev.

Obojica otpadaju sa spiska nakon što je ustanovljeno da im je obezbeđenje pojačano, pa izbor na kraju pada na general-majora Konstantina Georgijeva, narodnog poslanika, predsedavajućeg sofijskog odbora Demokratskog dogovora i zapovednika garnizona Vojnog saveza.

14. aprila 1925. u 20 sati — nekoliko časova posle neuspelog atentata na kralja Borisa III, o kojem se malo šta pouzdano zna, sem da je pokušan na Arabakonaškom prevoju na Staroj planini — generala Georgijeva ispred Crkve Svetih Sedmočislenika, posle večernje službe na koju je otišao sa svojom unukom, i u njenom prisustvu, ubija Atanas Todovičin.

16. aprila, na Veliki četvrtak, tri dana pre Vaskrsa, u 7 sati Zadgorski na tavan pušta Nikolu Petrova koji čeka njegov znak. Pogrebna povorka, predvođena sofijskim mitropolitom Stefanom, budućim egzarhom Bugarske crkve, ulazi u hram u 15 sati. Kovčeg smeštaju tačno pored miniranog stuba, ali ga zbog gužve pomeraju napred. Najbitniji ljudi se udaljavaju od nulte tačke.

Pošto su se svi okupili i služba počela, Zadgorski oko 15.20 sati daje znak Petrovu, koji aktivira eksploziv, nakon čega obojica napuštaju hram. Eksplozija je paklena: glavna kupola se ruši i sahranjuje mnoštvo prisutnih, dok talas eksplozije i otrovni gas u zatvorenoj prostoriji izazivaju dodatnu štetu.

Na licu mesta gine 134 ljudi (neki navode veće brojke); od oko 500 ranjenih, više desetina će kasnije umreti od zadobijenih povreda. 12 generala, 15 pukovnika, sedam potpukovnika, tri majora, devet kapetana, tri narodna poslanika, mnogo istaknutih javnih ličnosti i uglednih građana, čak i žena i dece.

Ali sam politički vrh i članovi vlade tek su okrznuti i prolaze samo s lakšim povredama. Boris III čak nije ni prisutan, pošto se nalazi na sahrani onih koji su poginuli prilikom neuspelog atentata na njega. Čudesno neoštećene su i mošti srpskog Svetog kralja Milutina, koje se zadnjih 500 godina čuvaju u ovoj sofijskoj crkvi, koja se zbog njega ponekad naziva i Crkva Svetog Kralja.

Iste večeri, vlada na teritoriji cele zemlje uvodi vanredno stanje koje će ostati na snazi sve do 24. oktobra; kreće talas represije protiv levice — takozvani Aprilski događaji — kako protiv komunista tako i protiv članova Bugarskog zemljoradničkog narodnog saveza.

Epilog

Dimitar Zlatarev, Abadžijev i Petrov su pobegli u SSSR, i to preko Kraljevine SHS, ali nisu uspeli da ubiju i tako ućutkaju Petra Zadgorskog, koji se predao policiji i sve ispričao. Ubrzo je otkriveno skrovište dvaju vođa Vojne organizacije, Koste Jankova i Ivana Minkova; u vatrenom okršaju, prvi je poginuo a drugi izvršio samoubistvo da im ne bi živ pao u ruke.

Suđenje je održano pred vojnim sudom od 1. do 11. maja u kasarni Četvrtog artiljerijskog puka u Sofiji. Marko Fridman, šef jednog odeljenja Vojne organizacije, priznao je da ih preko Beča finansira Sovjetski Savez, ali je za napad optužio Jankova i Minkova, tvrdeći da su delovali na svoju ruku, bez saglasnosti rukovodstva Bugarske komunističke partije.

Sud to nije uvažio i osudio ga je na smrt javnim vešanjem, zajedno s Petrom Zadgorskim i potpukovnikom Georgijem Koevim, u čijoj su se kući Jankov i Minkov skrivali. Kazne su izvršene 27. maja.

U odsustvu su na smrt osuđeni Stanke Dimitrov i Petar Abadžijev, dok su posthumno (!) na smrt osuđeni Dimitar Grančarov, Nikolaj Petrini i Hristo Kosovski, koji uopšte i nisu bili komunisti već „zemljoradnici”. Naime, Petrini i Kosovski su još 17. aprila uhapšeni i ubijeni u policijskom direktoratu, dok je Grančarov, opkoljen 29. aprila u jednom selu kod Sofije, izvršio samoubistvo.

Sudbina Abadžijeva nam nije poznata, dok je S. Dimitrov poginuo u avionskoj nesreći u SSSR krajem avgusta 1944, ubrzo nakon poletanja ka Bugarskoj po nalogu Staljina, gde je, zajedno s drugim istaknutim bugarskim komunistima, trebalo da pomogne u državnom udaru i preuzimanju vlasti, do čega je svejedno došlo.

Centralni komitet Bugarske komunističke partije momentalno se ogradio od ovog čina, nazvavši ga „bezobzirnim činom, kobnim po antifašistički pokret”; čak i kasnije, posle Drugog svetskog rata, vladajući režim nije ga odobravao, a izvršioce je nazivao „levim sektašima” koji su delovali protivno volji i interesima partije.

Atentat u Crkvi Svete Nedelje izazvao je haos i u bečkom centru Kominterne, odakle se rukovodilo komunističkim partijama u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi. Šokiran zločinom, Vladimir Nestorovič, ruski vojni obaveštajac zadužen za koordinaciju delovanja Vojne organizacije BKP, dezertirao je i pobegao u susednu Nemačku; sovjetska služba ga je već u avgustu pronašla u Majncu i otrovala.

Obnova Crkve Svete Nedelje, ili Crkve Svetog Kralja, počela je dve godine kasnije, a hram je osveštan i otvoren 7. aprila 1933. Tokom rekonstrukcije je dobila potpuno nov izgled, koji ne podseća na stari, već ostavlja utisak carigradske Aja Irine, tj. Crkve Svetog Mira.

(P. L.)