Kako žive psi u Černobilju: Čuvari su im jedini prijatelji

Alfa, Tarzan i Kobasica samo su neki od pasa koji žive u napuštenoj oblasti

Posle nuklearne katastrofe u Černobilju, svi stanovnici te oblasti iseljeni su ubrzo nakon stravične eksplozije. Ono što je ostalo iza njih su njihovi kućni ljubimci, čiji potomci sada naseljavaju ove predele, a jedino društvo im prave čuvari.

Preporučujemo

Nedugo nakon što je stigao u ozračeni prostor Černobiljske zone isključenja, Bogdan koji radi kao čuvar u Černobilju, je shvatio da njegov novi posao uključuje neke neočekivane posetioce. Svoje prve dane rada u Černobilju, delio je sa čoporom pasa. Bogdan koji sada već više od godinu dana radi u zoni dobro je upoznao pse.

- Neki imaju imena, neki nemaju. Neki ostaju u blizini, drugi ostaju odvojeni, dolaze i odlaze kako im je volja- kaže Bogdan.

On i ostali stražari ih hrane, nude im sklonište i povremeno im pružaju medicinsku negu. Sahranjuju ih kad uginu. Svi psi su u neku ruku žrtve katastrofe u kojoj je eksplodirao reaktor br. 4 u nuklearnoj elektrani Černobilj.

Posle toga, desetine hiljada ljudi evakuisano je iz ukrajinskog grada Pripjata, a prilikom odlaska rečeno im je da svoje ljubimce ostave iza sebe.

Sovjetski vojnici ubili su mnoge napuštene životinje u pokušaju da spreče širenje kontaminacije. Ali, nesumnjivo, neke životinje su se sakrile i preživele. Trideset i pet godina kasnije, stotine pasa lutalica sada luta po zoni od 2.600 km koja je postavljena kako bi ograničila promet ljudi u i izvan tog područja.

Niko ne zna koji od pasa direktno potiču od ostavljenih kućnih ljubimaca, a koji su možda zalutali u zonu odnekud. Ali sada su svi psi zone. Njihov život je opasan. U opasnosti su od radioaktivne kontaminacije, napada vukova, požara i gladi. Prema Fondu za čistu budućnost, nevladinoj organizaciji koja nadgleda i brine o psima koji žive u zoni isključenja, prosečni životni vek pasa je samo pet godina

Dobro je poznato da psi naseljavaju ovo uništeno mesto, a neki od njih čak su postali i poznati na društvenim mrežama.

Suosnivač fonda „Čista budućnost“ Lukas Hikson, koji je odustao od istraživačke karijere da bi se brinuo o životinjama, nudi virtuelne ture po zoni isključenja na kojoj se vide psi.

Džonatan Turnbul, kao ideju za svoj doktorat iz geografije na Univerzitetu Kembridž, uzeo je istraživanje o psima iz Černobila . Odlučio je da ode u Pripjat i lično sa čuvarima porazgovara o napuštenim životinjama koji tu žive.

Ono što je otkrio je topla priča o odnosu stražara sa životinjama koje susreću u ovom napuštenom okruženju - priča koja pruža uvid u blisku vezu između ljudi i pasa.

- Stražari se ponekad potrude da pomognu psima izvlačenjem krpelja ili davanjem injekcija protiv besnila.

Čuvari su psima dali i neke nadimke.

Među najpoznatijima su Alfa, čije se ime odnosi na vrstu zračenja, i Tarzan, pas dobro poznat černobilskim turistima, koji može da izvodi trikove po i i koji živi u blizini čuvene radarske instalacije Duga koju su izgradili vojnici Sovjetskog saveza.

Zatim je tu Kobasica - niski, debeli pas koji zimi voli da se greje ležeći na cevima za grejanje. Te cevi opslužuju jednu od zgrada koje koriste radnici u zoni isključenja, a koji su deo stalnih napora da se razgradi i dekontaminira uništena elektrana, piše BBC.

Kada je Turnbul, koji živi u ukrajinskom glavnom gradu Kijevu, počeo redovno da posećuje zonu, upoznao je Bogdana i druge čuvare. Prvo su bili nevoljni da razgovaraju, ali ih je uz votku i čokolade ipak odobrovoljio. Tada im je ponudio priliku da učestvuju u njegovom istraživanju.

Njegova ideja bila je da stražarima da jednokratne kamere i zamoli ih da slikaju pse - ne pozirane portrete već prizore svakodnevnog života. Stražari su imali samo još jedan zahtev - „molim vas, ponesite hranu za pse“. Tako je Turnbul i učinio.

Kada Bogdan šeta napuštenim ulicama zone kako bi proveravao da li postoje uhodi, psi ga rado prate, kaže on. Uvek izgledaju nestrpljivi da vide da li on ili prolazni turista možda nosi hranu.

Na nekim kontrolnim punktovima stražari su manje-više udomili neke životinje. Oni ih hrane i pružaju im sklonište. Ali nisu svi tako pitomi. Tokom svog istraživanja, jedan čuvar je rekao istraživalu da psa Arku ne mogu da vakcinišu jer je vrlo agresivna.

Uprkos činjenici da bi psi mogli predstavljati rizik zbog radioaktivnosti, čuvari poput Bogdana umesto toga ističu prednosti njihovog druženja. Na primer, on tvrdi da poznaje pse koji laju na različite načine u zavisnosti od toga šta su primetili u daljini - ljudskog stranca, vozilo, divlju životinju. Zbog ovih korisnih upozoravajućih signala, Bogdan pse smatra "pomoćnicima".

Iako je spoljni svet i dalje fasciniran psima iz Černobilja i njihovom pričom, za mnoge čuvare veza sa njima je mnogo dublja. Bogdan kaže da ga često pitaju zašto psima treba dozvoliti boravak u zoni isključenja.

- Oni nam pružaju radost. Za mene lično, ovo je svojevrsni simbol nastavka života u ovom radioaktivnom, postapokaliptičnom svetu- rekao je on.

(Telegraf.rs)