Ratni zločin partizana: Kako su masakrirali goloruke albanske regrute u Baru, i zašto

Pobunu balista na prostoru Kosova i Metohije pratila je odluka Vrhovnog štaba NOVJ o prisilnoj mobilizaciji albanskog življa s tog prostora. Htelo ih se skloniti iz žarišta ustanka i upotrebiti u završnim operacijama oslobođenja zemlje, ali nije sve išlo po planu

Krajem 1944. godine situacija na Kosovu i Metohiji bila je složena. Da li je ikada bila jednostavna? Ali tokom te poslednje ratne zime bila je komplikovana čak i za svoje standarde. Januara meseca održana je bujanska konferencija Narodnooslobodilačkog odbora Kosova na kojoj je odlučeno da se pripoje Albaniji; Tito je to odbacio, objasnivši u pismu Svetozaru Vukmanoviću Tempu da je balkanska federacija samo agitaciona parola, da je neizvesna, da je ta odluka jahanje na repu albanske reakcije, itd.

Albanski komunisti sa tog prostora borili su se protiv okupatora i kvislinga, ali nisu hteli da deluju u sklopu NOVJ već Narodnooslobodilačke vojske Albanije. Dakle u teoriji su bili pod ingerencijom KPJ ali zapravo uvezani sa KPA, čak su i srpski naziv „Metohija“ izbacili iz naziva pokrajinskog komiteta i uveli širi albanski „Dukađin“, koji obuhvata i deo severne Albanije (jugoslovenski komunisti su brzo vratili tradicionalni srpski naziv).

Preporučujemo

Istovremeno, za razliku od jugoslovenskih partizana koji su imali široku podršku svog domicilnog stanovništva, kosovsko-albanski partizani imali su slabo uporište u lokalnom klasno-nesvesnom ultrakonzervativnom življu, koje je pre svega bilo okrenuto balistima (alb. Balli Kombëtar, Nacionalni front). Tako da uopšte ne čudi podrška stanovništva balističkoj pobuni na Kosmetu decembra 1944.

Na vrhuncu, pobunjenika će biti 20.000 i za njihovu likvidaciju biće angažovano 40.000 jugoslovenskih partizana, praktično pet divizija. Ali tek što je ustanak počeo, Vrhovni štab je januara 1945. izdao naređenje o mobilizaciji tamošnjih Albanaca između 16—65 godina, da bi ih sklonili iz žarišta pobune i iskoristili za završne borbe protiv okupatora; no u onom haosu, i deo ljudi koji je simpatisao baliste ali nije mogao da uhvati vezu s njima, i deo ljudi koji je simpatisao komuniste ali želeo u albanske partizane — sklonio se zajedno u planine.

Tamo su ih naši pronašli marta 1945, nekoliko hiljada njih. Uz pomoć kosmetskih albanskih partizana (privremeno ili trajno) lojalnih KPJ, dodati su im prisilno mobilisani regruti iz Prištine, Prizrena, Kosovske Mitrovice, Vučitrna i Podujeva. Razoružani su, obećano im je da će im oružje vratiti u Hrvatskoj i Sloveniji, podeljeni u tri odvojene kolone i poslati ka Baru, gde je trebalo da se ukrcaju u brodove i pođu ka severnom Jadranu, da bi popunili 4. armiju koja se borila u rejonu Trsta i kojom je komandovao general-lajtnant Petar Drapšin.

Dok su 11. marta u Đakovici albanske žene držale demonstracije protiv mobilizacije, a prisilno regrutovani simpatizeri balista širili glasine da će ih potopiti čim ih ukrcaju u brodove — tri kolone su krenule trima odvojenim putevima, pod jakom naoružanom stražom pripadnika 46. srpske divizije iz Vranja i Pirota.

Prva i treća kolona su stigle na odredište, ukrcane su na brodove i poslate ka Istri. Druga kolona, u kojoj je bilo između 2.500—4.700 ljudi, imala je znatno drugačiju sudbinu. Kretala se iz Prizrena preko Žura, Kukeša i Puke do Skadra, gde je predata pripadnicima 10. crnogorske brigade, nakon čega je skrenula ka Ulcinju i dalje ka Baru.

Naši izvori kažu da je neprijateljska agitacija izazvala puno incidenata već tokom marša, da su Albanci bacali sprovodnike u vodu i prilikom prelaska Drima i prilikom prelaska Bojane, no bez težih posledica. Albanski izbori vele da su njihove sunarodnike usput maltretirali, da im nisu dopuštali odmor i predah, da su ih tukli a neke čak i ubili, jednog navodno zato što je pokušao da se napije vode, da su iscrpljene, bolesne i ranjene ostavljali na putu. Preludijum u incident zavisi od etničkog ugla gledanja, premda ove dve verzije uopšte nisu međusobno isključive.

Elem, kolona je prelaskom Bojane podeljena u 12 odvojenih grupa; nije poznata sudbina bolesnih i ranjenih (?) Albanaca koji su ostavljeni u Ulcinju radi lečenja, ali oni koji su se dovukli do odredišta, kroz Barsko polje su se kretali razvučeni na nekoliko kilometara i na izmaku snaga. Šta se tada desilo niko pouzdano ne može da kaže: ili je jedan albanski mladić ubio partizana koji mu nije dao vodu, pa potom sa još dvojicom bio masakriran; ili je albanski mladić oteo pušku od partizana, ubio ga i izgubio se u masi, dok je ubijen drugi mladić koji je pokušao oficiru da otme pištolj.

Kako god bilo, jugoslovenski su partizani, ili konkretno crnogorski, bili naoštreni i spremni za osvetu, a dodatna nevolja je bila to što su u Bar četiri godine ranije, zbog terora balista izbegli mnogi crnogorski kolonisti iz krajeva oko Peći i Đakovice, koji su tamo prethodno planski naseljavani posle Velikog rata, kada je nekim Albancima oduzimana zemlja i davana Srbima koji ranije nisu živeli na Kosmetu (da, to se radilo).

Nekoliko grupa Albanaca (od onih 12) je potom zatvoreno u zgradu „Monopol duvana“ s ograđenim dvorištem, a partizani su izdvojili 16 osumnjičenih i odveli ih. Ponovo postoje dve verzije. Naša kaže da su Albanci počeli da protestuju, da je neko od njih bacio prokrijumčarenu bombu, da se čuo povik: „Pobuna Šiptara!“, da su stražari počeli da pucaju uvis a potom iz samoodbrane u masu. Albanska verzija kaže da su uvedeni u zgradu i da je na njih odmah otvorena vatra iz puškomitraljeza, da je krvi bilo do gležnjeva, da su stotine leševa mladića bili jedni preko drugih.

Za to vreme, grupe koje su i dalje marširale, čim su čule paljbu, počele su da beže ka planinama, i krenule su potere u kojima su učestvovali ne samo pripadnici 10. crnogorske brigade već i stotinak boraca Komande mesta, elementi Narodne odbrane, komora Bokeljske brigade, naoružani ranjenici, one pomenute izbeglice iz Metohije i domicilni meštani, mada je bilo i takvih koji su spasavali begunce, skrivajući ih po kućama i u stogovima sena.

Počele su egzekucije. Koliko je Albanaca poginulo tog dana zavisi ponovo od toga koga pitate. Naši izvori kažu 400—450 ljudi, albanski konzervativni govore o 2.000, dok pojedini iznose fantastične brojke koje govore o 4.300 mrtvih. Tela su spaljivana, zakopavana u masovnu grobnicu na oko pet kilometara od Starog Bara, bacana u more i u jame. Preživeli su poslati na front. Niko nije odgovarao, sem što je ceo komandni štab na čelu sa Gašom Markovićem degradiran.

(P. L.)