Surovost japanskih kazamata tera strah u kosti: I crnogorski Pink Panter propevao u njihovom zatvoru

U Japanu policija ima pravo da osumnjičene zadrži na ispitivanju 23 dana. Uslovi u pritvoru su veoma nehumani, a sam proces ispitivanja je veoma dobro osmišljen. Ukratko, ukoliko tvrdite da niste krivi, proći ćete mnogo gore od onih koji odmah priznaju krivicu

Da li ste se ikada zapitali zašto je stopa kriminalu u Japanu tako mala? U ovoj državi svega 40 od 100.000 ljudi bude osuđeno na kaznu zatvora, dok, recimo ta brojka u Velikoj Britaniji iznosi 150, a u SAD čak 700. Razlog za to je veoma prost - surovost tamošnjih zatvora i najgorim kriminalcima tera strah u kosti.

U jednom od japanskih zatvora propevao je i jedan od najvećih kriminalaca sa Balkana, crnogorski član ozloglašene grupe Pink Panter, koji je2011. godine osuđen na 10 godina zatvora zbog krađe nakita vrednog 3,7 miliona dolara.

Podgoričanin Rifat Hadžiahmetović osuđen je jer je 2007. godine odneo vredan nakit iz jedne juvelirnice u Tokiju. U pljački juvelirnice u tokijskom trgovačkom i turističkom kvartu Ginza, juna 2007. Hadžiahmetović i drugi pripadnici bande "Pink panter" poprskali su suzavcem prodavce u radnji, uzeli nakit i pobjegli na biciklima.

Hadžiahmetović uhapšen je dve godine kasnije i to na Kipru, po međunarodnoj poternici.

Njegov partner takođe je osuđen na desetogodišnju kaznu, ali mu je dozvoljeno 2012. godine da bude izručen u Crnu Goru i kaznu služi u Spužu.

Detalji njihovog boravka u japanski kazamatima nisu poznati. Kružile su nepotvrđene informacije da su Balkanci tamo zaboravljali srpski...

Priče onih koji su uspeli da prežive torturu i ponovo budu na slobodi su jezive.

Nepismen potpisao priznanje, iako nije bio kriv

Zanimljivost je i to da čak 99 odsto optuženih u Japanu za neki zločin, na kraju bivaju i osuđeni, a čak 98 odsto žalbi bude odbijeno.

Kazuo Išikara optužen je za brutalno ubistvo 1964. godine. Nakon 30 dana ispitivanja, potpisao je priznanje iako je bio nevin, a uz to i nepismen. Išikara je u to vreme imao samo 24 godine, i odgovorno tvrdi da stravičan zločin koji mu je stavljen na teret nije počinio.

- Nikad ne bi potpisao priznanje, uprkos ispitivanju… Ali, jesam, potpisao sam… Priznao sam zločin koji nisam počinio - kaže Kazuo.

U Japanu policija ima pravo da osumnjičene zadrži na ispitivanju 23 dana. Tokom tog perioda osumnjičeni smeju da imaju veoma malo ili gotovo nikakav kontakt sa advokatom.

Iako je Išikara bio kod svoje kuće sa porodicom kada je ubistvo počinjeno, sud je odbacio svedočenje članova njegove porodice, pod izgovorom da žele da ga zaštite.

Zatvorenicima zabranjeno i da pričaju

Koliko su surovi uslovi u japanskim zatvorima najbolje govori činjenica da je osuđenicima zabranjeno i da pričaju veći deo dana, a čitanje knjiga je tek ponekad dozvoljeno.

Osuđeni na smrt u samicama neretko provedu i po nekoliko godina dok ne dočekaju izvršenje kazne. Nikad im ne govore kada će egzekucija biti sprovedena. Tako se godinama bude ne znajući da li im je baš taj dan poslednji.

Čekao godinama da ga obese

Išikara je prvobitno bio osuđen na smrtnu kaznu. Deset godina je čekao na izvršenje, da bi mu na kraju kazna bila preinačena u doživotnu. Kaže da su dokazi ti koji su “presudili” u njegovu korist. U Japanu osuđenike na smrt čeka omča.

- Ovde ako vas ne pogube od 8 ujutru do podneva, bezbedni ste do sledećeg dana. Svakog jutra morate da klečite i gledate u zid, ok čekate da vidite da li je došao vaš dan. I ja sam tako sedeo… - priseća se Išikara.

Na slobodu je pušten 1994. godine, jer je “odslužio svoju doživotnu”. Od tada se borio da spere ljagu sa svog imena.

- Policija i dalje krije brojne dokaze koji dokazuju moju nevinost. Kada to jednom isteram na čistač, dokazaću da sam nevin osuđen – rekao je Išikara koji više od 20 godine svako jutro stoji ispred suda i zahteva od vlasti da predaju dokaze.

Pametnije da ne vičeš da si nevin

Jednom osumnjičen, čovek u Japanu može da provede u pritvoru i po nekoliko godina čekajući na suđenje. Za to vreme policija prikuplja dokaze. Za najbanalniji zločin možete da provede u zatvoru i do šest meseci.

Uslovi u pritvoru su veoma nehumani, a sam proces ispitivanja je veoma dobro osmišljen. Ukratko, ukoliko tvrdite da niste krivi, proći ćete mnogo gore od onih koji odmah priznaju krivicu.

Kao što smo već pomenuli, proces ispitivanja može da traje i do 23 dana. Ono traje obično do kasno u noć, osumnjičene ispituje više policajaca, onda osumnjičenog puste da dremne sat vremena i tortura, koja neretko traje i duže od 12 sati, opet počinje.

Saslušava ih grupa policajaca ili bar dvojica, pa tužilac, pa tako u krug. Igra dobar/loš policajac je do srži primenjena, ne bi li osuđenika naterali da im veruje i potpiše svaki papir koji stave ispred njega.

Poenta je da sve vreme gledaju da osumnjičenog psihički slome. Ne daju im da spavaju, ispituju ga iznova i iznova, dajući mu bljutav obrok koji mu daje tek malo snage da može da ostanete na nogama.

Nakon psihičkog lomljenja, kreće fizička tortura

Cilj je da ga nateraju da potpiše ma kakvo priznanje, koje će sudiji omogućiti da ga strpa u neki od japanskih kazamata na što više godina. Ukoliko ne uspeju psihički da ga slome, prelaze i na fizičku torturu, koja se uglavnom sastoji iz hvatanja za kragnu i urlanje, ne bi li dodatno uterali strah u kosti. Takođe, svaku fizičku silu koju primene neće ostaviti ožiljke ni tragove…

Ukoliko bude osuđen, sledi premeštanje u jedan od japanskih zatvora.

Stranci uglavnom kaznu služe u zatvoru Fuču, koji se nalazi u predgrađu Tokija. Tu u svakom trenutku na odsluženju kazne bude i oko 30 jakuza.

Iako su uslovi humaniji u smislu smeštaja, spartanski način života će ih neretko natera da polude. Doručak se servira u ćeliju i moraju brzo da ga pojedu. Obrok čekaju na kolenima kraj vrata u ćeliji koju su prethodno morali da “oližu” od poda do plafona. Naizust moraju da znaju svoj robijaški broj i to na japanskom.

Kako pričaju oni koji su boravili u ovdašnjim kazamatima, sve liči na nacistički logor. Nema pričanja, nema čitanja, ono malo što zatvorenike puste u dvorišta, moraju da marširaju u vrsti. Sobe moraju da budu utegnute, tačno se zna gde koji predmet sme da stoji, kako se jede, a kako vrši nužda. Ko se ogluši o pravila, sledi mu fizička tortura – od batina do davljenja i to naočigled drugih zatvorenika, za nauk.

Zatvorenicima je dozvoljeno da spavaju isključivo na leđima ili sa strane, i to neretko na tatami podovima, po japanskoj tradiciji, jer kreveta u većini ćelija nema.

Zabranjeno im je da gledaju čuvare u oči, i da “zveraju okolo” tokom obroka. U humanijim zatvorima u ćeliji bude i do 12 zatvorenika, ali je razgovor zabranjen. Čak i kada sme da se progovori, to mora da bude učinjeno šapatom, da se ne bi uznemiravali drugi vojnici.

Svako ko se ikada pobunio na uslove u ovdašnjim kaznenim ustanovama, nije slavno završio.

(I. N.)