Unuk osnivača Sotonine crkve progovorio o odrastanju: Nagledao sam se svega, od orgija do ubica

Njegov život bio je sve samo ne običan

Život Stentona Le Veja bio je sve samo ne običan, a kao dete nagledao se svega - od orgija do ubica.

- Jedne blage letnje večeri moj prijatelj Kori Parks, kog nisam video godinama, došao mi je u posetu. Još 2003. kad mi je prišao novinar Legs Meknejl s idejom pisanja moje biografije, Kori mi je rekao da sam "previše mlad i neiskusan" da bih imao biografiju - priča Stenton.

Preporučujemo

Sedam godina kasnije, 2010., Čarls Menson je mislio drugačije i zamolio je Merilin Merinik da me intervjuiše u sklopu njegove jedine autorizovane biografije - "Charles Manson Now".

"Stentonova priča je važan deo moje priče, a ova knjiga je treba" - bio je nalog koji joj je Menson dao. Tako sam zaradio celo poglavlje posvećenom mom zauzimanju za Mensona i tzv. mensonska ubistva i kako se ona odnose na moju ličnu mitologiju.

Cela priča počinje s mojim dedom Antonom La Vejom, osnivačem Sotonine crkve i autorom Sotonističke biblije, koji se susreo s Mensonom. Taj sastanak se odigrao u velikoj ukrašenoj viktorijanskoj kući mog kuma. Deda je bio u svom najsjajnijem izdanju tada - često noseći Drakulin ogrtač i vodeći jedan od klasičnih automobila iz svoje rastuće flote. Moj deda je 1966. formirao crkvu Sotone, što mu je donelo mnogo publiciteta.

Kad je Džejn Mensfild poginula u nesreći, tabloidi su pisali kako se sudar dogodio kao posledica prokletstva koje je moj deda tada "bacio" na njenog tadašnjeg dečka. Tom mitu je pomogao i sam deda koji priču nikad nije opovrgnuo.

Kad priča o fatalnoj nesreći nije bila dovoljna da ga stavi u vesti, brojni "obredi i orgije" za koje se šuškalo da se odvijaju u njegovoj kući su pomogle. Jedan od onih koji su pokretali te priče bio je skandinavski fotograf Leif Heilberg, nagovorivši 19-godišnju Suzan Etkins da pozira gola s mojim dedom u Crnoj kući.

Brojne od tih fotografija objavljivane su u muškim časopisima kasnih 1960-ih koje su pisali o "La Vejovoj požudnoj crkvi". Seksualni kult se pumpao kako bi se satanizam prodao javnosti.  Dokle god su bile spremne da poziraju gole, devojke su imale plaćeni posao.

Nikada nisam uspeo da otkrijem da li su Etkins i Bobija, koji su oboje učestvovali u Mensonovim ubistvima, susreli u to doba. Ono zbog čega je cela stvar još jezivija je fotografija Bobija s cilindrom i repom kako stoji na stepenicama stare ruske ambasade noseći natpis s rečima "Uradi što želiš" ispisan crvenom bojom koja nalikuje krvi. Dve godine kasnije, na isti je način ispisana reč "svinja" u kući ubijene Šeron Tejt.

Pre nego što su Etkins i Bobi postali ubice, moja baka je kod kuće radila dvostruki posao - podižući svoju kćer, moju majku Zinu i kćer moga dede iz prethodnog braka, Karlu. Bavila se i svim  poslovima Sotonine crkve, uključujući prepisku i odgovaranja na pisma. Jedan od ljudi s kojima se dopisivala bio je potencijalni član, trgovački marinac koji je slao čudna kodirana pisma. Kad su se pisma ubice Zodijaka pojavila u medijima, moja je baka bila uverena kako je marinac zapravo on. Rekla je to mom dedi, koji nije verovao da bi ovaj mogao biti serijski ubica. Tako ga je ugostio u Crnoj kući, a nakon što je otišao baka je zaključila da su pisma uvek stizala istih datuma kad je Zodijak ubijao po San Francisku. Taj marinac ih je na kraju oboje pozvao na večeru kod sebe, a baka je bez treptanja nakon glavnog jela i pre deserta pitala - jesi li ti Zodijak ubica? No, nije bio, nije bilo velikog otkrića i ništa se nije dogodilo pa je odustala od verovanja u teoriju s kojom je bila opsednuta.

Do 1983. život mog dede prilično je usporio. I tada je Ričard Ramirez, takozvani noćni presretač, počeo da dolazi u Crnu kuću na nekakvo antihrišćansko hodočašće u susret mom dedi. Kuća je postala meta čestog vandalizma i ometanja poseda, tako da je deda dao da se napravi visoka ograda s bodljikavom žicom na vrhu.

Kad je Ramirez došao u kuću, rekao je da to čini kako bi se rukovao s velikim dr. La Vejom. Toni, vozač moga dede i povremeni čuvar dece, suočio se s Ramirezom nakon što je primetio da neko stoji na pločniku i posmatra kuću. Neznanac je rekao Toniju da se zove Riči i da samo želi da upozna La Veja. Toni mu je rekao da "briše". Ramirez je zatim počeo da hoda u sporim krugovima oko bloka, pauzirajući kad god je stigao do naše ograde. Nakon što je ovo trajalo nekoliko sati, Toni se vratio da ga se reši, noseći sa sobom pištolj u slučaju da Ramirez pokuša bilo šta. Ali Ramirez se nalazio iza ugla i na pola puta niz ulicu kad je Toni stigao do vrata.

Prošli su sati i svi su zaboravili na njega - no tada se vratio.  Ovaj put je moj deda izašao van, gurnuvši jedan od svojih pištolja u džep dugog crnog kaputa. Kad je prišao Ramirezu, pitao je: "Šta radiš ovde?" "Samo sam vas želeo upoznati, dr. La Vej", nervozno je rekao Ramirez i pružio mu ruku. Moj deda je to ignorisao. "Pa sad jeste i možete krenuti, ne primam neočekivane posetioce. Sledeći put zakažite sastanak. " Ramirez je rekao: "Hvala vam na svemu što činite za nas sataniste", dok je moj deda koračao uzlaznim stepenicama.

Kad je Ramirez uhvaćen njegova poseta kući je postala top priča. Ramirez je kasnije rekao da je moj deda bio impresioniran njegovom inteligencijom i manirima. Ono što je moj deda zapravo rekao je da je Ramirez izgledao kao ludak. Obično bi dodao da satanizam ne odobrava ubisstvo bilo koje vrste. Ovo je bilo moje detinjstvo. Ne znam da li je više ili manje neverovatno da sam ispao u redu, ali jesam.

(Telegraf.rs/www.express.hr)