Milvoki ima najlepšu pravoslavnu crkvu u Milvokiju, najveću srpsku zajednicu i najstariju školu

Sve može kad se Srbi slože

“Kada razgovaram sa ljudima čiji su preci došli ovde pre 100 godina ja im kažem: Da nije novodošlih, ovaj hram bi bio poluprazan! A tim novodošlim kažem: Da nije bilo ovih pre Vas ne bi imali gde da se okupite, ni na molitvu, ni na sedeljku, ni na sport”, kaže otac Dragan Veleušić, paroh crkvene opštine “Sveti Sava”

One stare, svima znane priče o srpskim podelama; na partizane i četnike, na Srbe iz Srbije i “one druge”, zatim na one koji su došli pre 200 i one koji su došli pre 20 godina…u Milvokiju ne važe.

Oko Crkveno školske opštine “Sveti Sava” okupilo se oko 1.000 porodica, a odnos među njima je na “ravne časti” – otprilike polovinu čine oni koji su u Ameriku došli “davno”, pre dve, tri ili čak četiri generacije – a drugu polovinu porodice koje su u emigraciju stigle sa poslednjim velikih talasom koji je balkanska ognjišta napustio ratnih devedesetih.

Ispred crkve, jedne od ako ne i najlepše u srpskoj dijaspori, novinare dočekuje otac Dragan Veleušić, koji ovde kao paroh služi više od 32 godine, čime je oborio sve rekorde. Na pitanje koliko je teško pomiriti i pod jednim krovom ujediniti pripadnike zajednice koji su došli u različitim vremenima i vođeni različitim motivima, on kaže:

–Kada razgovaram sa ljudima čiji su preci došli ovde pre 100 godina ja im kažem: Da nije novodošlih, ovaj hram bi bio poluprazan! A tim novodošlim kažem: Da nije bilo ovih pre Vas ne bi imali gde da se okupite, ni na molitvu, ni na sedeljku, ni na sport…To je činjenica koja bi trebala da ulije dovoljno mudrosti i među jedne i među druge. A takva sjedinjujuća sila je bila moguća samo pod krovom hrama, tu smo svi isti. Da bi svima bilo potaman, organizovali smo službe na engleskom i srpskom jeziku - otkriva svoje metode otac Dragan.

Kako ističe, srpska se zajednica u Milvokiju obnavlja sa svakim novim talasom doseljenika iz matice.

- Prva veća grupa ljudi je ovde stigla krajem 19. i početkom 20.veka, većinom iz Bosanske Krajine, iz Like, Korduna i nešto malo Slavonije. I prva institucija koju su osnovali 1912.godine bila je crkveno-školska opština. Ti ljudi su bili uglavnom nepismeni, ali visoko obrazovani duhovno. Doneli su sa sobom prazne torbe, ali pune duše i srca patriotizma i pravoslavne vere. Zato nije čudno što danas četvrta generacija Srba rođena ovde zna napamet “Oče naš” na crkvenoslovenskom jeziku. To su naučili od svojih starih. Poslednji veliki talas je došao posle ratova devedesetih, tačnije 1996. godine. Sa njim je obnovljena zajednica naših imigranata ovde. Na žalost, platili smo preskupu cenu za to u otadžbini. Ovde smo primili preko 350 porodica iz ratom zahvaćenih krajeva u Bosni i Krajinama. Svaku smo dočekali na aerodromu, obezbedili plaćen smeštaj bar na dva meseca i sve drugo što im je zatrebalo. To je i bila dužnost crkve, majke, koja prima i okuplja ljude, priseća se paroh crkve “Sveti Sava”.

Ipak, ističe podatak da se od 192 srpske porodice, koje su 1918. godine otplatile dug za staru crkvu, samo njih 14 pod tim prezimenima i dalje živi u Milvokiju, što potvrđuje da asimilacija i migracije uzimaju svoj danak.

SRPSKA HALA ZA AMERIČKE PREDSEDNIKE

Odmah pored Crkve nalaze se Škola, zvanično prva srpska u dijaspori, i Kulturni centar sa kancelarijama, prostorijom za prijeme i velikom fiskulturnom salom, kapaciteta 750 gledalaca. Otac Dragan ne skriva ponos dok mi ih pokazuje…

- Školska zgrada je napravljena 1972.godine, ali su se ljudi tu okupljali raznim drugim povodima sve dok 1996.godine konačno nije dobila pravu namenu. Danas su tu savremeno opremljene učionice, kafeterija u kojoj deca svakoga dana imaju topli obrok. Druga zgrada, Kulturni centar, izgrađena je 2005.godine, a u nju smo iz škole premestili sale za sednice, kancelarije. Fiskulturna sala služi školskoj deci, ali se u njoj održavaju i razne priredbe, proslave.

Na drugoj strani velikog imanja u čijem je središtu bogomolja, stacioniran je veliki kongresni centar, po imenu “Serb American Hall” iznad koje se vijore srpska i američka zastava. Oko njega je parking a u njemu tri sale, u kojima je u svojim kampanjama proteklih decenija gostovalo i govore držalo nekoliko američkih predsednika.

- Interesantno je da su ovdašnji Srbi napravili prvo salu 1949.godine, pa tek onda crkvu 1956. godine. Što se pokazalo kao pametan potez, jer su skoro sve naše crkve napravljene od novca sa nekih zabava i prijema. Danas je to biznis za sebe, crkva te sale izdaje jednoj korporaciji čiji su vlasnici takođe Srbi. Tu oko crkve imamo još i devet kuća u našem vlasništvu, koje danas izdajemo uglavnom našim starijim ljudima, a nekad su u njima boravili naši ljudi izbegli sa ratnih područja. Imali smo jedno pravilo, koje je i dalje na snazi – ako se prodaje neka kuća koja graniči sa crkvenim imanjem, ona je morala da se kupi!, ističe Veleušić poslovnu logiku ove srpske crkve koja se, za razliku od nekih drugih, vrlo uspešno prilagodila američkom načinu života i razmišljanja.

UTOČIŠTE ZA BRAĆU ETIOPLJANE

Posebno je ponosan na priznanja koja je Crkvena opština dobila. Orden Svetog Save I.reda koji im je za učešće u izgradnji Hrama Svetog Save na Vračaru dodelio blaženopočivši patrijarh German, a pre nekoliko godina Škola je odlikovana Ordenom Njegoša I.reda od strane predsednika Republike Srpske Milorad Dodik.

Crkva izdaje periodični list “Blage vesti” na srpskom i engleskom, a ima bogatu biblioteku u kojoj knjige koriči – paroh lično. Pored toga što je duhovni pastir, Dragan Veleušić je i književnik koji iza sebe ima šest naslova, njegove pesme i kratke priče objavljene su u mnogim zbornicima i magazinima. Član je i Udruženja književnika Srbije i Republike Srpske.

Iz razgovora saznajemo da je Crkva Svetog Save, osim što je saborno mesto Srba iz Milvokija i države Viskonsin, ujedno i sedište Etiopske pravoslavne crkve.

-Pre dve godine došla nam je jedna grupa Etiopljana i zamolila da im ustupimo prostorije u kojima bi mogli da se sastaju i služe Bogu. Primili smo ih bratski, ne naplaćujemo im ništa, a oni su vrlo zahvalni na našem gostoprimstvu, čak sam dobio priznanje od njihovog episkopa. Razumeo sam tu njihovu želju da nađu sebi utočište jer sam i sa, i sam bio u sličnoj situaciji kada sam 1987.godine osnovao parohiju “Svetog Save” u Hjustonu, Teksas. Ništa nismo imali svoje, osim malo naroda. I prvi hrišćani su se okupljali po katakombama, nije važna raskoš i sjaj, već da ljudi imaju veru i volju, zaključuje otac Dragan dok nas ispraća.

U ŠKOLI “SVETI SAVA” SE UČI VERONAUKA I ROBOTIKA

Tatjana Veleušić u Milvoki je došla devedesetih godina iz Bosne, i članica Crkveno-školskog odbora “Sveti Sava”.

- Škola je formirana 1996.godine od strane nekoliko roditelja, sa ciljem očuvanja srpske vere, jezika i kulture. Takođe, želeli su da to bude na visokom akademskom nivou. Sledeće godine su počeli prvi časovi, sa svega 7 učenika. Škola je dalje rasla, tako da danas imamo pokriven ceo program, od predškolskog uzrasta do 8. razreda. Prošlu godinu smo počeli sa 80 đaka, a zadnjih desetak godina u proseku smo imali po 80-95 đaka. Nastava se održava na engleskom jeziku, po klasičnom programu, od predmeta tu su matematika, engleski, prirodne i društvene nauke, fizičko i muzičko vaspitanje, tu su i časovi robotike, uz obavezne časove srpskog i veronauke. Imamo hor, dramsku sekciju, jednom godišnje igramo predstavu u kojoj učestvuju svi đaci. Takođe, deca su obavezna da jednom nedeljno prisustvuju Bogosluženju. U školi predaju Amerikanke, ali imamo i dve naše učiteljice, većina tu radi dugi niz godina, uživaju sa našom decom, koja su dobra, vaspitana i vredna – predstavlja nam Tatjana najstariju obrazovnu instituciju Srba u Americi.

Ističe da postoji veliko interesovanje, ali je najveći problem – migracija. Ljudi sele iz ovog regiona, pa im je teško da dovode decu na časove. Ipak, nada se da će uspeti da očuvaju približan broj đaka u godinama koje slede. Priznaje kako je za njih najveći obrazovni izazov da deca nauče i sačuvaju srpski jezik.

- Olakšavajuća okolnost je to što najveći broj dece potiče iz porodica koje su ovde došle 90-tih godina. Oni govore srpski u kućama tako da je lakše raditi sa njima. Ima tu i potomaka starosedelaca koja uče srpski uglavnom u komunikaciji sa drugom decom. Predaje im volonterski jedna učiteljica koja je završila fakultet u Beogradu - kaže Tatjana Veleušić.

POPOVSKO DETE I NESUĐENI FUDBALER

Porodična istorija Paula (Pavla) Markovine je u dobroj meri i istorija Srpske pravoslavne crkve na ovim prostorima. Svojevremeno je došao u Milvoki sa porodicom, kada je njegov otac, sveštenik, dobio da vodi upravo parohiju Svetog Save.

- Moji otac i majka su rodom iz Pitsburga, gde su se i venčali. Prva parohija mog oca je bila u Lorejnu, Ohajo. Odatle smo po očevoj dužnosti otišli u Kaliforniju, da bi se vratili u Pitsburg, gde sam odrastao sa bratom i sestrom. Ovde smo se preselili 1969. godine, kada je moj otac izabran da vodi parohiju. Ovde se rodilo mojih petoro dece, koji su danas raštrkani širom Amerike, ali su svi svojevremeno išli u crkvenu školu Sveti Sava. Moja supruga je i dalje nadzornik u školi, u čemu joj i ja pomažem, kaže Markovina, inače uspešan poslovni čovek.

On dodaje da je njihova parohija jedna od najbrojnijih srpskih u zemlji.

- Imamo ljude koji su rođeni ovde i ljude koji su došli ovde i to je divna kombinacija pravoslavnih Srba, što nam daje još veću snagu. Ovde živi ukupno oko 1.300 srpskih porodica od kojih je polovina aktivna u crkvi, a pokušavamo da privolimo i onu drugu da nam se pridruži. Organizuju se zabave, sportske aktivnosti, kulturni programi, koncerti, izložbe. Imamo “Srpsku halu” u kojoj su gostovali i govorili mnogi predsednici Amerike. Mislim da nijedna srpska zajednica u Americi nema sve te stvari na jednom mestu. Veoma smo ponosni na to što imamo, ali još ponosniji na ljude koji dolaze u ovu crkvu.

Paul, rođeni Amerikanac, priseća se kako nije baš mnogo znao o fudbalu dok nije počeo da se druži sa ljudima iz srpske zajednice.

- Danas ovde imamo United, vrlo dobro organizovan fudbalski klub, mada ja to u početku nisam najbolje razumeo. Sećam se da sam jednom došao ovde i video kako igraju neki meni totalno nepoznat sport. Pozvali su me, a ja nisam imao pojma o pravilima. Posle sam otkrio da je to sjajan sport koji zbližava ljude. Sada ovde imamo veliki fudbalski turnir na koji dolaze ekipe iz svih krajeva Amerike.

GAS ZA AUŠVIC I DOZVOLA ZA DOMOVINU

Nikola Mladenović je vrlo uspešan biznismen čiji su roditelji došli u Ameriku kao zatočenici iz nemačkih logora u Drugom svetskom ratu.

- Ja sam rođen ovde, majka mi je iz jednog sela pored Bosanske Gradiške, a otac iz Velike Moštanice kod Beograda. Otac mi je bio zarobljen u Drugom svetskom ratu, a ustaše i SS-ovci su opustošili selo moje majke, ubili moju babu i dedu, a nju odveli u Nemačku, gde je radila do kraja rata. Ona nije želela da o tome govori pa sam više podataka o njenom životu dobio od Muzeja Holokausta. Tako sam saznao da je radila u fabrici koja je proizvodila gas za Aušvic. U logoru je upoznala moga oca, a onda su došli u Ameriku. Ovde ih je primio prota Brkić, našao im kuću, posle nekoliko meseci u toj kući sam rođen ja, zatim moja braća i sestre, nas četvoro, priseća se Nikola Mladenović detinjstva, iz koga pamti gradnju crkve i srpske piknike.

- Moji roditelji su bili veoma pobožni i verovali su da su im molitve spasile živote u toku rata. Kad sam ih pitao koja je to specijalna molitva, rekli bi mi: “Oče naš”, ona osnovna. Kasnije su zajedno sa ostalima učestvovali u gradnji crkve. Oboje su sahranjeni u manastiru Nova Gračanica.

Nikola pamti i prvi posleratni odlazak u zemlju iz koje je potekao.

- Ocu su tek 1961. godine javili da može da dođe u zavičaj, obiđe porodicu. Ovi tamo tada nisu znali da su oni živi. Telefona nije bilo, pošta je slabo išla. A i kada bi stigla, neko bi je tamo pocepao, bio je komunizam. Moj otac je imao brata koji je radio u policiji i koji mu je dao signal kada može da dođe u zemlju, jer su pre toga bili nepoželjni. Ja sam prvi put otišao u Jugoslaviju 1963. godine, da vidim bake i tetke. Sećam se da je religija tamo bila zabranjena, nije se pričalo ni o slavama, ni o Božiću…Upozoravali su nas sa kim smemo, a sa kim ne smemo da govorimo. A nas nije ni zanimala politika, želeli smo da vidimo tu zemlju i naše ljude.

MINISTAR INFORMACIJA KOJI JE STRADAO ZBOG PIŠTALJKE

Među vernicima koji su prisustvovali liturgiji u crkvi Svetog Save tu je i jedan kolegu od pera. Nikola Ivanović, bivši glavni urednik crnogorske Pobjede, direktor Radio Jugoslavije i ministar informisanja Crne gore, ispričao nam je kako ga je njegova neposlušnost i pravdoljubivost koštala funkcije…

– Kada se desila ona izborna krađa 96/97. ja sam kao direktor Radio Jugoslavije osetio potrebu da izađem napolje sa demonstrantima, da protestvujem sa pištaljkom u zubima, što mi JUL Mire Marković nije oprostio. Inače, na to mesto sam došao pošto sam Milu Đukanoviću podneo ostavku na mesto glavnog urednika Pobjede i otišao u Ameriku, gde su mi živela deca.

Na pitanje zašto nam deca u kolonama beže iz zemlje već decenijama, on nam je ponudio argumentaciju iz vlastite porodice:

-Moj stariji sin je ovde završio elektrotehniku i zarekao se da se nikad neće vratiti u Crnu Goru. A evo i zašto. Svojevremeno je kao jedan od najboljih đaka u bivšoj Jugoslaviji konkurisao i dobio poziv da četvrtu godinu srednje škole završi u Americi, ali su na kraju umesto njega tamo poslali sina jednog partijskog funkcionera. A žena koja je odlučila da pošalje njega, a ne mog sina posle je završila u svim vestimazbog primanja mita. Eto, zato nam deca idu i ne vraćaju se, konstatuje kolega Ivanović.

VIJETNAMSKI VETERAN KOJI NE ŽELI POČASNI PLOTUN

Američki ratni veteran Nikola Đilas u Ameriku je stigao 1958.godine, kao dete iz četničke porodice, a već 1965. je regrutovan za rat u Vijetnamu.

- Proveo sam tamo dve godine, sve do 1967. a na kraju su me evakuisali sa jednog ostrva avionom, što je bilo toliko traumatično da posle toga nikada više nisam seo u avion. U Vijetnamu je bilo trenutaka totalne iscrpljenosti, dešavalo se da zaspem naslonjen na granate kao jastuke. Sa mnom u jedinici je bio jedan Srbin iz Klivlenda, a nekoliko naših iz Milvokija je poginulo tamo, vraća ova dobro držeća starina film unazad, i dodaje:

-Moj otac se borio protiv komunizma pa sam i ja tu video priliku da krenem njegovim stopama. Danas imam drugo mišljenje. Stradalo je 58.000 ljudi, mojih kolega vojnika, koliko samo sakatih, beskućnika. Nije to bilo vredno toga. Mada, imam besplatno zdravstveno osiguranje kao ratni veteran, ali nemam boračku penziju. Amerikanci svoje vojnike poštuju, ali nije kao kod nas. Svaki učesnik rata se sahranjuje sa vojnim počastima. Dođe streljački vod, ispali se počasni plotun, porodica dobija zastavu. Ali meni to ne treba, kada umrem želim samo da mi dođe moj sveštenik, zaključuje Nikola Đilas.

DVA BRATA ŠIJANA – HEROJ I UMETNIK

Porodica Marka Šijana je jedna od najuglednijih srpskih porodica u Milvokiju. Njegov deda je bio jedan od osnivača crkve “Svetog Save”, otac je bio vrlo aktivan u životu zajednice, kao i brat Lazar (Lens), sve do dana kada je kao pilot otišao da se bori u Vijetnamski rat, iz koga se nije vratio, ali iz koga je izašao kao američki ratni heroj.

-Tokom jedne misije 1967. zbog kvara na avionu morao je da se katapultira i završio u džungli, sa polomljenom lobanjom, šakom i nogom. Nije imao ništa, a nalazio se na teritoriji vojnika Severnog vijetnama. Drugi dan ga je pronašao spasilački helikopter, bili su na samo 100 metara od njega, ali on je otkazao evakuaciju da ne bi rizikovao živote svojih saboraca. Uspeo je da opstane u džungli i izbegne zarobljavanje punih 45 dana bez hrane, vode i sa brojnim povredama.”

Smršao je 40 kilograma i vijetnamski vojnici su ga pronašli onesvešćenog na putu. Nije mu pružena medicinska pomoć, bio je podvrgnut mučenju, ali nije odao nikakve informacije. U jednom trenutku je uspeo da savlada čuvara i pobegne, ali je uhvaćen nekoliko sati kasnije. Na kraju je preminuo od posledica mučenja, priseća se Mark priče o svom rođenom bratu, ali dodaje da ga to herojstvo nije iznenadilo:

-Nisam bio iznenađen jer sam ga poznavao. On je prosto bio takav, pravi Srbin, koji nikada ne odustaje i ne predaje se. Porodici je 1976. godine lično predsednik Džerald Ford posmrtno uručio Medalju za hrabrost, a od 1981. godine Lazarovo ime nosi jedna od najvažnijih medalja koju dodeljuje Američka avijacija, ističe sa suzom u krajičku oku Mark Šijan, koji je, za razliku od brata heroja, slavu stekao kao umetnik, a njegove radove možete pogledati OVDE:

-Radim skulpture u prirodnoj veličini, toliko realne da ih ljudi često pomešaju sa živim ljudima. Insistiram na detaljima, verno prikazujem svaki deo tela. Taj pravac možete nazvati realizmom. Zapravo pokušavam da prodrem u čoveka, ispričam priču koja se nalazi iza svakog lica, prenesem tu poruku. Oduvek sam hteo da budem najbolji u onome što radim i onda sam shvatio da je ovo moja misija po kojoj želim da budem upamćen. I danas mogu da kažem da sam uspeo. Imao sam oko 80 izložbi širom sveta, konstatuje Mark Šijan, koji na kraju kaže kako dolazi u ovu crkvu zato što je tu njegova “krvna linija”, da tu čuva uspomenu na pretke, ali i odgaja potomke (sin mu igra fudbal za lokalni srpski tim United).

-Da ne zaboravim i oca Dragana, koga iskreno poštujem, i sa kojim sam i radio neke projekte. Na kraju, ovde se osećam prijatno, kao deo nečega.

POLA VEKA MILANKOVOG POJANJA

-Srpska zajednica u Milvokiju je jedinstvena po mnogim stvarima, a jedna od njih je i čovek koji peva u ovoj crkvi već punih 50 godina. Porodica Milanka Đurđulova je poreklom iz Banata, ali je on rođen u Americi. To, međutim, nije bila prepreka da odlično nauči srpski, tečno čita crkvenoslovenski, te savlada i Mokranjčevo i pojanje po Baračkom, u svih osam glasova, po čemu je jedinstven i doprinosi tome da i naš crkveni hor bude jedinstven. Čast nam je da ga imamo sa nama, daje nam otac Dragan Veleušić šlagvort za sledeći razgovor.

A sagovornik, pomenuti Milanko Đurđulov, sam se nadovezuje:

-Što se ove crkve i pojanja tiče, ništa se nije promenilo od davnina. Mene je ovde privuklo nešto duhovno, u srcu, što je teško objasniti. Moj otac je pojao, a ja sam krenuo kao dete. Prvo je to bila igra, a kasnije sam počeo to da upijam, vuklo me je. Išao sam tada u srpsku školu, a časovi su bili nedeljom, u vreme liturgije. I onda ja kažem ocu kako ne želim više da idem u školu, nego u oltar, da pevam. A on se okrene mojoj majci i kaže: “Sofija, izvini, ali dete je u pravu”. I tako sam ja, umesto u školu, išao u crkvu. Moj otac je, inače, bio ratni zarobljenik, vojnik Kralja Petra, i posle rata nije želeo da se vrati u Jugoslaviju, nego je došao ovde. Hteo je da se zapopi, ali tada nije bilo dovoljno crkvi, tako da je završio u fabrici. Ali crkveno pojanje je bila i ostala njegova velika ljubav, koju je preneo na mene. Na kraju je sveštenik umesto mog oca postao moj brat, kaže Milanko.

On otkriva da se dok peva “oseća zdrav i jak”.

-Naše pravoslavno pojanje je “a kapela”, nema muzike, i tu je razlika između nas i drugih religija. Slušao sam Dečanske i Hilandarske monahe, kad se spoje ti njihovi glasovi onda je prava milina onome ko sluša. Može jedan čovek da peva i to je lepo, ali kada peva više njih i svako doda onaj svoj duhovni doživljaj, to zvuči mnogo lepše.

(Serbian Times/Antonije Kovačević/ Foto: Goran Pikula)