Englez zasadio biljku u staklenu bocu pre 59 godina, zalio je 1972. jedini put i pustio da priroda odradi svoje

Gospodin Dejvid Latimer želeo je da malo eksperimentiše, zbog čega je na Vaskrs 1960. godine zasadio biljku u veliku ovalnu staklenu bocu, koju je potom začepio. Poslednji dodir sa spoljnim svetom biljka je imala pre 47 godina. Malo je reći da je priroda čudo

Kada je Dejvid Latimer na Vaskrs 1960. godine zasadio semenje u veliku ovalnu staklenu bocu, i to iz puke radoznalosti — zanimalo ga je da li će biljka moći da se razvija bez zalivanja i dodira sa spoljašnjim svetom — nije ni jednog trenutka pomislio da će više od pola veka kasnije njegovo zelenilo biti tu gde jeste, i biti tako bujno.

Preporučujemo

Premda ne znamo šta se trenutno dešava (odnosno, da li je gospodin Latimer još uvek među nama, i, ako kojim žalosnim slučajem nije, da li mu je čedo prešlo u sigurne ruke dece kao što je nameravao), ali do pre nekoliko godina biljka je živela punim plućima i nije postojala ni najmanja bojazan da će prestati da buja i raste.

Počelo je tako što je pomenuti gospodin u bocu sipao mešavinu zemlje i gnojiva, zatim žicom pažljivo zasadio semenje tradeskancije i onda sipao oko pola litra vode. Začepio je bocu i smestio je u osvetljeni ugao kuće, prepustivši fotosintezi bacanje magije. Zalio ju je samo jednom nakon toga i to 1972. godine, kada je takođe poslednji put izvadio čep i pustio „svež“ vazduh da uđe u bocu. To je bio njen poslednji dodir sa spoljnim svetom.

Uprkos tome, ili bolje rečeno, baš upravo zbog toga, biljka je stvorila svoj sopstveni samodovoljni ekosistem i opstala u njemu. Evo šta se dešava: fotosintezom dobija energiju apsorbujući sunčevu svetlost, sama proizvodi kiseonik i generiše vlažnost koja je rosi, dok starije lišće koje opada na pada zemlju vremenom truli i đubri je, i proizvodi ugljen-dioksid neophodan za pomenutu fotosintezu.

Neverovatno je šta znači malo sunčeve svetlosti i sigurnog, nezagađenog okruženja: biljka se „slobodno“ razvija u mikro-verziji Zemlje koja je smeštena u staklenu bocu. S tim, da ima jednu prednost u odnosu na našu planetu, premda se na njoj nalazi: sama boca je isuviše mala da u nju stane zajednica ljudi, tih najvećih štetočina u univerzumu.

(Telegraf.rs)