Crnogorac koji je obišao 114 zemalja, posetio najsrećniji narod na svetu: Svi su zadovoljni iako žive skromno, a na ovo pitanje se uvek nasmeju (FOTO)

Edin je putovao Transsibirskom železnicom, posetio je Mongoliju, Nepal, Bangladeš, Tibet, Butan, a penjao se i na planinske vrhove Himalaja...

Edin Krnić iz Crne Gore je po svojim putovanjima poznat širom regiona, a kaže da voli da istražuje nove zemlje i predele te da upoznaje druge narode i njihove kulture.

Tako se nedavno vratio iz nove avanture u kojoj je putovao Transsibirskom železnicom, posetio je Mongoliju, Nepal, Bangladeš, Tibet, Butan, a peo se i na planinske vrhove Himalaja.

Svoja putovanja dokumentuje brojnim i živopisnim fotografijama, koje svedoče o lepoti različitosti, kao i o kulturnom i prirodnom bogatsvu koje postoji na našoj planeti.

Samo za Telegraf.rs je govorio o svom najnovijem putovanju na kojem je obišao nekoliko zemalja, kao i o predivnim uspomenama koje nosi sa drugog kraja svega.

Edin je do sada posetio 114 zemalja, a putovanje Transsibirskom železnicom je odabrao, zato što je želeo da bolje istraži Rusiju. Kada je o toj zemlji reč posetio samo Moskvu i Sankt Peterburg, pa je smatrao da to nije dovoljno za nekog ko putuje na način na koji on to čini.

- Rekao sam sebi jednom prilikom, „Edine, ne možeš reći da si bio u Rusiju ako nisi otišao u Sibir, a još manje ako sve to nisi prošao Transsbirskom železnicom“.

Kad je reč o Transsibirskoj železnici, ona se na 9.289 kilometara proteže od Moskve do Vladivostoka. Ja sam ukupno prešao oko 10.000 km jer sam krenuo iz Sankt Peterburga, što je dodatnih oko 700 km. Za Transsibirsku železnicu sam se odlučio jer sam znao da tako mogu da upoznam svu kulturnu raznolikost koja krasi Rusiju kao državu.

Od Moskve do Vladivostoka se putuje sedam dana sa kraćim zadržavanjima na stanicama kako bi putnici mogli da se snabdeju svežom hranom - rekao je on.

Njegovo putovanje je trajalo 17 dana, od Sankt Peterburga do Vladivostoka, sa zadržavanjem u Moskvi, Kazanju, Jekaterinburgu, Novosibirsku, Irkutsku. Iz Irkutska je otišao na jezero Bajkal i na njemu najveće jezersko ostrvo na svetu Oljkhon, gde žive šamani, nekadašnji potomci Džingis Kana.

- U tom delu Sibira se i danas govori šamanskim jezikom i praktikuju šamanski rituali. Dok se nalazite u Oljkhonu, zaboravite u potpunosti da se nalazite u Rusiji već mislite da ste na nekom drugom kontinentu. Potom sam se iz Oljkhona vratio u Irkutsk, pa nastavio ponovo svoju putanju Transsibirskom železnicom za Ulan Ude, a nakon toga za Vladivostok.

Nakon 17 dana putovanja izvanrednim, urednim i u sekundu tačnim vozovima u Vladivostoku se završilo moje putovanje čuvenom carskom železnicom.

Druženje sa Rusima je bilo neprocenjivo. Sa kim god bih se našao u kupeu, prihvatili su me kao najrođenijeg, a kako su pojedine deonice trajale po 20 ili 30 sati, hranu su delili samnom kao da sam im bio član porodice. Ovo mi je olakšalo i ulepšalo putovanje u toj meri, da sam izgubio pojmove da ću se voziti oko 10.000 km za 17 dana - ističe Edin.

Nakon Rusije posetio je Mongoliju koja ga je fascinirala. Oduševljen je i narodom i prirodom, a našao se u nedoumici šta bi od toga izdvojio kao lepše i bolje.

- Moj utisak je bio da je to podeljeno: priroda neobična i fascinantna, a ljudi blagorodni i gostoprimljivi. Dok sam leteo iz Ulanbatora do Bajan Uljgija, gledajući prizore kroz prozor aviona, bio sam toliko oduševljen tim neobičnim brdima i krivudavim putevima, kojih ima na stotine, rekama i jezerima, kao i jarko crvenom bojom zemlje.

Imao sam utisak da letim iznad neke druge planete. Mongolija je zemlja sa najmanjom naseljenošću: manje od tri čoveka po kvadratnom kilometru. To znači da ukoliko niste u nekom naseljenom gradu, mala je verovatnoća da ćete naići na nekog čoveka - kaže on.

Mongoliju je odlučio da poseti iz dva razloga - prvi je taj što nikada ranije nije bio u Mongoliji, a drugi je kako bi otišao na "Golden eagle" festival, koji se održava u gradu Ulgiju, na krajnjem zapadu Mongolije, gde žive Kazaci.

- Kazaci su narod koji je u Mongoliju došao iz severo-zapadnog dela Kine, pre otprilike 150 godina. Oni govore kazaškim jezikom i ponosno čuvaju svoje običaje i tradiciju. Jedna od njih je i čuveni Burkut, što se popularno zove "Golden eagle" festival (Festival zlatnih orlova).

Kazaci love sa orlovima od davnina. To je počelo tako što su tokom oštrih zima bili u nemogućnosti da na drugi način dođu do hrane. Stari Kazaci su, shvativši da je bliskost čoveka i orla moguća, počeli pripitomljavati orlove, kako bi zajednički dolazili do hrane.

Interesantan detalj je da su ženke mnogo bolji lovci, a isto tako i mnoge devojke i žene su vrsni lovci.

Ovaj festival se održava jednom godišnje svakog prvog vikenda u oktobru i prava je atrakcija, kako turistička, tako i za lokalno stanovništvo koje jedva iščekuje ovaj dan kako bi uživali gledajući lovačke veštine orlova i njihovih ponosnih vlasnika.

Budući da se Kazaci bave uglavnom stočarstvom, a da mnogi od njih i ne pohađaju školu, u tom delu Mongolije je retkost čuti mongolski jezik, jer svi govore kazaškim. Jedino što vas asocira da ste u Mongoliji jeste novac koji imate pri sebi i prelepi gerovi (nomadske kolibe) kojih ima u naseljenim ali i nenaseljenim mestima gde žive nomadi koji se bave stočarstvom - dodaje Edin.

Dve nedelje je boravio u Saksaji i Altaji i ovo je za njega bilo jedno nezaboravno iskustvo i nešto potpuno drugačije od svega što je do sada video na svojim putovanjima. Krenuo je za Altai i ne sluteći kakav će biti put.

- Oko 75 kilometara jako lošeg puta, po kome se mogu kretati samo kamioni ili terenska vozila mi nisu prestavljali nikakav napor, jer se na svakom kilometru ovog puta može uživati u prelepoj i netaknutoj prirodi.

Reke su bile bistre kao suza, a predeli oko njih su me ostavljali bez daha. Trabalo nam je oko pet sati vožnje kako bi stigli u Altai i prevalili ovih 75 km. Kako ovo nije turistička destinacija na kojoj možete naći bilo kakav smeštaj, veliku sam pomoć imao od Bukenbaija, mladića iz Ulgija čiji je otac iz Altaija.

U Altajiu sam svo vreme boravio u gerukod njegovog strica Babaja, strine Majke i njihovog vrednog sina Talgata. Živeli su u geru u kome je od ranog jutra do ponoći bilo veoma toplo i prijatno, dok je tokom noći bilo prilično hladno.

Nisam mogao ni naslutiti da će ovde u oktobru biti ovako hladno. Preko dana je bilo između 3 i 10 stepeni, dok je uveče i ujutro bilo i do – 10.

Majka je bila jako vredna žena, a spremala je veoma ukusnu hranu. Nije bilo obroka, a da nije skuvala za nas minimum dva kilograma mesa, a njena hrana je bila toliko ukusna, da sam uživao u svakom obroku koji je bio prinesen na sto.

Kazaci su dobri domaćini i veliki ljubitelji mesa, a u njihovim domovima je nezamislivo sesti za sto, a da na trpezi nema raznovrsnog kuvanog mesa i dobrog sira, a sve se to zaliva sa slanim čajem koji se meša sa mlekom od jaka - navodi on.

U Saksajiu je boravio kod Nurke, Čeljasina i njihove majke Čopan, u njihovom skromnom i toplom domu. Čeljasin i Nurkasu su Edina naučili čuvenim veštinama lova sa orlom, tako da danas može da se pohvali da ume da namami orla na svoju ruku i da mu zada komandu da napadne i ulovi neku životinju.

- Planirao sam sedam dana za učenje ove veštine kako bih učestvovao na čuvenom "Golden Eagle" festivalu, ali nas je nakon tri dana u tome sprečio sneg i nevreme tako da svoju obuku nisam mogao da usavršim, a samim tim ni da učestvujem na Burkutu.

Ovo je za mene bilo neponovljivo iskustvo i nadam se da ću jednog dana ponovo posetiti ovu divnu porodicu i biti jedan od učesnika na festivalu.

Nakon festivala, osam dana sam proveo u prelepoj Gobi pustinji i moja je preporuka onima koji nemaju vremena da posete "Golden eagle" festival u oktobru, da posete pustinju Gobi koja je simbol Mongolije. Ako se dobro organizujete, možete jednim udarcem obići oboje, a to je „posljednji voz“ za posetu Mongoliju, jer se već od 15. oktobra, pa sve do kraja maja u Mongoliji nema šta da se vidi zbog velikih hladnoća, a temperature zimi dostižu i do -40 - kaže Edin.

Nakon predivne Mongolije, na red je došao i Butan, čiji narod važi za najsrećniji narod na svetu. Naš sagovornik ističe da je ova konstatacija apsolutno tačna i da je Butan zaista zemlja sreća, mira i blagostanja.

- Butan je zemlja koju poseti veoma mali broj turista u toku godine. Više je razloga za to: prvi razlog je da za boravišnu taksu u Butanu treba izdvojiti oko 250 američkih dolara, plus novac za vizu i avio kartu, koja je jako skupa. Razlog tome je što se do Butana može leteti samo njihovim nacionalnim avio prevoznikom, a stranci mogu ući u zemlju samo iz Nepala, Bangladeša, Indije, Tajlanda i Singapura, gde saobraća njihova nacionalna avio kompanija.

Tri privilegovane države čiji državljani ne moraju da plaćaju boravišnu taksu od 250 dolara su Indija, Bangladeš i Maldivi. Svi ostali narodi moraju da plate pomenutu taksu po danu. Viza se dobija na ulasku u državu pod uslovom da ste prethodno platili određeni iznos ovlašćenoj agenciji, i to prema tome koliko dana planirate da ostanete, taj se iznos sabira sa cenom boravišne takse. To znači da ukoliko planirate da boravite 10 dana u Butanu, morate platiti 2.500 dolara pre ulaska u zemlju, plus avionsku kartu i vizu koja košta 40 dolara, dok povratna avionska karta može biti između 500 i 1.000 dolara, u zavisnosti odakle letite - navodi on.

Što se tiče Edinovog boravka u Butanu, on je bio nezaboravan. Istakao je da su stanovnici Butana veoma gostoljubivi i da sve prihvataju kao člana porodice. Pored toga, primetio je da su veoma srdačni i nasmejani.

- Prema ustavnom uređenju, Butan je monarhija. To je veoma uređena zemlja u kojoj se zakoni i propisi izuzetno poštuju. Stanovnici Butana su izuzetno ponosni na kraljevsku porodicu. Interesantan je podatak da u Butanu ne postoje saobraćajni znaci i da se broj udesa u toku godine meri promilima.

Za automobile je propisano ograničenje brzine od 60km na čas, dok je za kamione i teretna vozila ograničenje 30km na čas. Ukoliko neko prekrši ovo saobraćajno pravilo i bude uhvaćen za prekoračenje brzine, platiće kaznu koja iznosi otprilike oko 20 evra. Ukoliko ponovo napravi isti prekršaj, platiće ponovo isti iznos. Ukoliko to učini i po treći put, zabranjeno mu je upravljanje vozilom do kraja života - dodaje on.

Osim ljudi i običaja, oduševila ga je i arhitektura ove zemlje, koja je sa Tibeta prenesena početkom 17. veka, kada je Butan i osnovan.

- Kultura u Butanu je potpuno identična sa tibetanskom, jer praktikuju isti pravac budizma. Želim da demantujem jednu informaciju koja u poslednje vreme kruži portalima, a to je da Butan ima ministarstvo sreće. To je izmišljotina, jer su mi upravo vozač Pasa i vodič Tshering kazali da ih često turisti pitaju to pitanje, na šta se oni uvek slatko nasmeju, a jeste tačno da je narod srećan i zadovoljan, iako živi prilično skromno - ističe on.

Zanimljivo mu je bilo i to što je tamo dozvoljeno da ljudi budu u braku sa više partnera i da to funkcioniše bez ikakvih problema.

- Mnoge imućnije devojke mogu da imaju po dva ili više muževa koji su uglavnom braća, što Butan čini jednom od retkih zemalja u kojima je poliginija dopuštena. To isto pravilo važi i za poligamne brakove. Razlozi za to su socio-ekonomske prirode: za njih je potpuno normalno da se imućna devojka uda za dva rođena brata i da sa njima izrodi decu. Ta deca će, bez obzira na to kom ocu biološki pripadaju, obojicu oslovljavati sa "tata", bez ikakvog razmišljanja ili pitanja ko im je stvarni biološki otac.

U ovakvim brakovima, jedan od braće bude sa svojom ženom i decom, dok drugi brat čuva stoku u planini. Menjaju se svakih šest meseci, tako da je retkost da istovremeno žive dva muža sa svojom ženom,

Sve ovo funkcioniše besprekorno, a ljubomora u braku je totalna nepoznanica u Butanu. Očevi uglavnom nose svoju decu na leđima i to je potpuno normalna pojava u ovoj zemlji.

Ja sam imao priliku da upoznam jednu takvu porodicu i bio sam prosto zbunjen kada sam ih video kako funcionišu. Bili su jako ljubazni i objasnili mi kako funkcionišu. Imali su dvoje dece sa jednom ženom, a rekli su mi da je biološki otac starije ćerke stariji brat, dok je beba od napune godinu dana bila od mlađeg brata.

Još jednom da napomenem da oni ne prave ovu razliku, ali je moja znatiželja bila takva da sam ovo morao da im pitam, na šta su mi oni uz prijaten osmeh sve objasnili - kaže Edin.

Posetio je Bangladeš za koji kaže da je sinonim za siromaštvo. To je zemlja sa velikom gustinom naseljenosti, pa je veoma teško održavati higijenu sa toliko velikim brojem ljudi na tako malom prostoru. Naveo je primer iz Dake, glavnog grada Bangladeša.

- Kroz Daku protiče reka Buriganga, koja je crna kao da je potopljena u naftu, a zaudara tako da je prosto nemoguće biti u njenoj blizini. Možete onda zamisliti kakav je Bangladeš kad je stanje takvo u jednom glavnom gradu i kad se ne obraća pažnja na njegovu glavnu reku.

Za njihove prilike, saobraćaj rekom i trgovina u svom tom haosu funkcionišu besprekorno. Iako je tako prljavo i iako nepodnošljivo zaudara, za stanovnike to ne predstavlja nikakvu smetnju. Ja sam tamo stekao utisak da su njihovi nosevi naviknuti na taj smrad i da oni možda nisu svesni u kakvim uslovima žive, pogotovo kada su u stanju da se kupaju u tako prljavoj reci i da se ponašaju kao da je to apsolutno normalno i prirodno.

Sama Daka ima preko 12 miliona stanovnika. Ne postoji saobraćajna kultura, to je u Bangladešu nepoznanica. Ukoliko se desi neki saobraćajni udes, tamo svako nastavlja svoj put. Gradski autobusi su stari i dotrajali, vidno oštećeni, a na ulicama je takođe veliki broj rikši kojih samo u Daki ima oko 120.000 i veoma su efikasne i jeftine za relacije do tri - četiri kilometra - ističe on.

Nakon Bangladeša, na red je došao i Nepal, gde je imao priliko da se penje na popularne planinske vrhove.

- U Nepalu sam bio četiri puta. Tom zemljom sam oduševljen zbog njenih prirodnih lepota, kao i zbog ljudi. Istina je da je Nepal skoro pa identičan sa Bangladešom kada je u pitanju higijena i čistoća u gradovima.

Međutim, u Nepalu se preko svega toga pređe nekako lakše kada čovek zna da se nalazi na podnožju Himalaja i kada jedva čeka da se popne na neki vrh ili eventualno neki kamp, ukoliko nije spreman da ide do vrha. Ovde prvenstveno mislim na "Anapurna base camp" A.B.C koji se nalazi na 4.130 metara ili "Everest base camp" E.B.C. koji je na 5.364 metara.

Što se tiče Anapurne, tu nisam imao apsolutno nikakvih problema. Za sedam dana sam se uspeo do kampa i sišao do Pokhare. Olakšavajuća okolnost je bila ta što je Pokhara na oko 900 metara nadmorske visine, što je u startu neka vrsta prednosti - kaže on.

Nakon Anapurne, iz Katmandua se uputio prema Everestu. Za 8 dana napornog hoda, sa obaveznim zadržavanjima zbog visinske razlike i prilagođavanja organizma visinama, stigao je do 5.364 metara gde se nalazi E.B.C. Budući da nije alpinista i da se ne bavi alpinizmom, bilo mu je jako neobično da se mnogo lakše penjao nego što je silazio.

- Taj kontraefekat sam osetio samo prvog dana, dok sam se naredna dva dana spuštalo bez ikakvih problema, možda i zbog toga što smo u povratku prestali da pijemo Diamox, tablete za visinsku razliku. To nije bio slučaj samo sa mnom već i sa još par osoba koji su bili sa mnom u grupi, a Šerpas nam je objasnio da je to kontraefekat tableta koje smo morali da uzimamo za visinsku razliku.

Diamox se pije 24 sata pred planinarenje i ako ste malo fizički spremni i jaki, nije neki problem popeti se

do ova dva kampa jer su staze odlične. Osim kvalitetne i tople odeće obavezno obući kvalitetne cipele, jer postoji mogućnost raznih raznih povreda, pogotovo kada silazite.

Za sve one koji imaju nameru da posete Nepal, moja je preporuka da ne kupuju skupu odeću za planinaranje kod nas, jer je ista i više nego jeftina u mnogim prodavnicama sportske opreme koje se nalaze u Thamelu (centar Katmandua) - ističe Edin.

Nezaobilazna stanica na njegovom putovanju je bio i Tibet, za koji kaže da tamo vlada gotovo identična situacija kao i u Palestini.

- Narod je otprilike na isti način obespravljen, a poklapa se i istorijski trenutak kada je sve to počelo: nakon Drugog svetskog rata. Ulazak na Tibet je nemoguć bez prethodnih dozvola kineskih vlasti. Ovde prevashodno mislim na specijalne dozvole koje izdaje vojska i policija. Brojao sam punktove od Lhase od granice sa Nepalom i bilo ih je 47, sa manjim ili dužim zadržavanjem.

Priznajem, ni na jednoj nije bilo ni najmanjih problema, ali je procedura takva da se morate prijaviti na svakom kontrolnom punktu. Na nekim se to radi lično sa pasošem i dozvolom, a na nekim to može uraditi vaš vodič u vaše ime. Na Tibetu je narod izuzetno religiozan i pošten. Oni praktikuju isti pravac budizma kao u Butanu i govore istim jezikom - kaže on.

Tibet se nalazi na nadmorskoj visini od preko 3.700 metara, i navodi da je život tamo dosta težak i oskudan.

- Grad Lhasa nalazi se na najnižoj tački, pa je u tom gradu život nešto podnošljiviji. Bilo mi je žao kada sam čuo da je prosečan životni vek na Tibetu oko 50 godina na područjima koja se nalaze na nadmorskoj visini od preko 4.500 metara. Retko se bilježi slučaj da je neko živeo duže od 60 godina. Ta činjenica je naterala vlasti Kine da povlasticama privuku stanovnike sa viših nadmorskih visina da siđu u Lhasu koja se nalazi na najnižoj tački (oko 3.700 metara) nudeći im povoljne stanove i uslove za život.

Moram reći da se Lhasa polako razvija u moderan grad. Sve ostalo je, čini mi se, bez perspektive, jer možete zamisliti kako je kad dođete u gradić u kojemu ne raste ni jedna travka, a od životinja može opstati samo jak.

Što se tiče manastira, na Tibetu sam posetio nekoliko, a izdvojiću dva: manastir Sera i Jokhang, kao i palatu Potala koja je zaštitni znak Lhase i Tibeta. U Potali je od svog ranog detinjstva do izgnanstva u Indiju živeo i boravio Tenzin Gjatso u svetu poznatiji kao Dalaj Lama XIV. Tibet je napustio 1959. i danas živi u gradu Daramshala na severu Indije.

Povratak na Tibet mu je i dalje zabranjen, a osim toga se na Tibet ne sme uneti ni jedna knjiga sa njegovim likom ili imenom. Takođe je nemoguće uneti bilo kakav zapadni turistički priručnik o Tibetu, jer se isti oduzima prilikom kontrole na granici - navodi on.

Edin kaže da se narodi u ovim zemljama još uvek sećaju bivše Jugoslavije, a da neki još uvek nemaju predstavu da te zemlje više nema. To je prema njegovim rečima uglavnom slučaj sa starijim generacijama.

- Moje je iskustvo i sa ostalih putovanja da nas ljudi najčešće prepoznaju po našim sportistima koji su napravili dobre karijere u svetu. Kada se spomene Srbija, prva asocijacija je Novak Đoković, za Hrvatsku Luka Modrić, Bosnu i Hercegovinu Edin Džeko, a za Crnu Goru Stefan Savić.

Naravno, ovde veliki udeo imaju i nacionalni timovi u mnogim sportovima, mada treba razumeti da u mnogim zemljama trećeg sveta nisu popularni neki ekipni sportovi, kao što su kod nas rukomet, vaterpolo, košarka ili odbojka, te samim tim oni i nemaju udarne informacije da li je neka reprezentacija u ovim sportovima svetski ili olimpijski šampion.

Što se tiče drugog dela pitanja, ne želim biti neskroman, ali mislim da moja aura koju nosim sa sobom na svoja putovanja, doprinosi tome da svuda budem dočekan na najbolji mogući način i da me ljudi susreću sa osmehom, što se vidi i po mojim fotografijama i snimcima. Isto takvo iskustvo nosim i sa poslednjeg putovanja - kaže on.

Nakon ove avanture, Edin već planira sledeće putovanje i to u Iran i njegove susedne zemlje.

- Iran je ipak zemlja sa tradicijom i kulturom i kolevka persijske civilizacije i država koja trpi veliku političku nepravdu u svetu.Mislim da je to više nego dovoljan razlog da sledeće putovanje usmerim prema Iranu i zemljama u njegovom okruženju koje nisam posetio - dodaje on.

VIDEO: Ovaj Tibetanac zaista ima sreće u životu

(A.Tašković - a.taskovic@telegraf.rs)