Naučnici odredili koja je godina bila najgora za život u ljudskoj istoriji: O njoj i ne razmišljamo, a bila je strašnija od genocida, pandemije i rata

O ovoj godini ljudi nisu ni razmišljali a ona je bila najgora

Ako pogledate dublje u istoriju, videćete da postoji nekoliko godina koje su bile veoma teške za ljude. Takva je bila 1347. godina, kada je Crna smrt harala Evropom i odnela do 100 miliona ljudskih života. Ništa bolje nije bilo ni za vreme Drugog svetskog rata, od 1941-1945. kada se dogodio holokaust, a ni 1918. kada je počela pandemija gripa koja je ubila do 100 miliona ljudi. Međutim, naučnici su se složili da je najgora od svih bila 536. godina, o kojoj ljudi možda nikada nisu ni razmišljali.

- To je bio početak jednog od najgorih perioda, ako ne i najgora godina za život - rekao je arheolog i srednjevekovni istoričar sa Harvarda Majkl Mekormik.

Preporučujemo

536. je bila deseta godišnjica vladavine vizantijskog cara Justinijana Velikog i ništa se nije desilo u ljudskoj sferi, nije bilo nikakvih bolesti ili genocida.

Ali se na nebu dogodilo nešto čudno: pojavila se misteriozna, prašnjava magla koja je zaklonila Sunce, izazivajući pad temperature i godinu dana potpunog haosa: suše, neuspelih useva, letnjeg snega u Kini i širenje gladi.

Vizantijski istoričar Prokopije iz Cezareje zabeležio je da je Sunce davalo svetlost bez punog sjaja i da je izgledalo kao da je pomračeno, jer nije davalo jasnu svetlost. Tokom cele godine Sunce je izgledalo kao Mesec.

Zaključilo se da su takve pojave zbog prašine ili pepela u vazduhu nakon udara komete ili meteorita ili nakon erupcije vulkana (fenomen poznatog kao vulkanska zima). Slična pojava desila se 1816. i ta godina je nazvana Godina bez leta, a povezana je sa erupcijom vulkana Tambora u Indoneziji.

Događaji iz 536. i glad koja je usledila predlagala se kao objašnjenje pojave da su viši slojevi u Skandinaviji žrtvovali velike količine zlata na kraju perioda seoba, da bi umirili ljutite bogove i da bi vratili sunčevu svetlost.

Dendrolog Majk Bejli sa kraljevskog univerziteta u Belfastu izvršio je analizu drveća i godova na drveću. Tom analizom se pokazalo da je irski hrast imao izuzetno slab prirast 535, a drugi jaki pad je bio 542, posle delimičnog oporavka. Do sličnih nalaza došlo se i analizom godova drveća u Švedskoj, Finskoj, Sijera Nevadi i u Čileu.

Brojni izvori toga doba zabeležili su i mnoge druge fenomene povezane sa neobičnom klimom toga perioda: niska temperatura, čak i sneg tokom leta, tamni oblaci i samo nekoliko sati sunca tokom dana, brojni izveštaji o gotovo noćnoj tami u podne, poplave u dotad suvim područjima, veliko smanjenje prinosa žita.

(Telegraf.rs)