Otišao sam u Severnu Koreju, posle samo pet dana propagande sam počeo da razmišljam baš kako oni žele (FOTO) (VIDEO)

Propaganda u ovoj zemlji počiav na "Juche" ideologiji, koju je pokrenuo deda Kim Džong Una i promociji politike Radničke partije Koreje

Severna Koreja je veoma zatvorena zemlja sa izuzetno specifičnom vlašću. Informacije o njoj su oskudne, što ostavlja prostor za razvoj brojnih teorija i priča. Ovo fascinira ostatak sveta, pa ljudi veruju da tamošnje stanovništvo živi prema određenim pravilima, da ih vlast i veliki vođa strogo kontrolišu i kažnjavaju ako postupe drugačije.

Dosta se u svetskim medijma priča o propagandi koju Severna Koreja primenjuje prema svom narodu, učeći ih da poštoju velikog vođu i slave njegov kult ličnosti. Takođe se veruje da vladajući režim ističe kako je Amerika loša i kako je ona najveći neprijatelj Severne Koreje.

Preporučujemo

On je plemić koji obožava Severnu Koreju, čak je i funkcioner u njihovoj diplomatiji: Kritikuje sve koji pričaju loše o Kimovoj zemlji (FOTO) (VIDEO)

U skladu sa tim kako im se konstantno serviraju određene informacije, ljudi počinju da razmišljaju na određeni način i to još od rođenja. Većina zbog toga veruje da je tamošnjem stanovništvu "ispran mozak".

Sa druge strane i Severna Koreja tvrdi da se na Zapadu razvija propaganda protiv nje i da ništa od toga što se priča o njoj nije tačno, posebno ne ono loše - da su ugrožena ljudska prva, da neprijatelji režima završavaju u logorima, da se organizuju javna streljanja i slično.

PROPAGANDA U SEVERNOJ KOREJI

Propaganda u ovoj zemlji počiva na "džuče" ideologiji, koju je pokrenuo deda Kim Džong Una i promociji politike Radničke partije Koreje. Tokom prethodnih decenija u Severnoj Koreji se utemeljio kult ličnosti. Sve je počelo sa Kim Il Sungom, koji je imao veliku podršku u SSSR.

On se smatra ocem nacije jer je osnovao modernu Severnu Koreju, a njegovi naslednici su nastavili da neguju njegov kult ličnosti sve do danas. Isto je bilo i sa Kim Džong Ilom i sada sa Kim Džong Unom, koji je od 2011. godine i dolaska na vlast promovisan kao "mladi general" koji je nasledio svog oca.

Propaganda je počela tokom četrdesetih godina i isticala je pozitivan odnos SSSR i Severne Koreje. Čim su odnosi postali manje srdačni, ta ideja je odmah napuštena.

Amerikanci su predstavljani kao negativni, a Korejski rat je korišćen kao izvor zverstava i optužbi za masakr.

Severna Koreja često naglašava i opasnost od japanske remilitarizacije. Oni takođe ne propuštaju priliku da iskažu da su najčistija rasa, a to se naglašava sa mističnom vezom sa prirodnom lepotom pejzaža.

Njima je vojska na prvom mestu, jer bez jake vojske država prema njihovom mišljenju ne može da opstane. Građani su u obavezi da pokažu svoju posvećenost državi na svakom koraku. Vlast pokušava da utiče na svoje građene preko postera, filmova, muzike i kao i slikarstva.

Severna Koreja je na društvene mreže ušla 2010. godine. Pokrenula je svoju Fejsbuk stranicu, Jutjub kanal, Tviter nalog i slično.

"IGRA PROPAGANDE"

Da propaganda Severne Koreje ipak postoji svedoči i dokumentarac "Igra propagande" koji je napravio španski reditelj Alvaro Longoria 2015. godine.  Ovaj dokumetarac je "Hollywood Reporter" označio kao efektno montiran video dnevnik kratke poset ovoj zemlji.

Film obuhvata intervjue, arhivske i savremene novinarske snimke, a reditelj kroz njega sve vreme pokušava da opiše društvenu stvarnost nacije i ispituje sve tvrdnje koje su strani posmatrači izneli o Severnoj Koreji.

Severnu Koreju je prikazao na način na koji nije viđena ranije. Fokusirao se na život običnih ljudi u Pjongjangu i prikazao je sve pogodnosti u kojima uživaju.

Reditelj je proveo nekoliko dana u ovoj zatvorenoj zemlji i u svom filmu je istakao da je neprestana propaganda režima počela da deluje i na njega posle samo pet dana.

Smatra da propaganda tamo radi veoma dobro, da je veoma sofisticirana i da su ljudi lagana meta. Kada je video kako tamošnja propaganda lako utiče na njega, to je bio veliki šok za ovog reditelja.

On je pokušao da prikaže život običnih ljudi iz razlitih sfera društva, a na svakom koraku je nailazio na hvalospeve o velikom vođi i njegovoj porodici. Vodiči su ga pratili na svakom koraku i ništa nije moglo da se poseti ili pita, a da prethodno nije bilo do tančina isplanirano.

U intervjuu za "Young Post" 2016. godine je govorio o svom iskustvu tokom pravljenja ovog dokumentarca. On je pre tog projekta godinama pokušavao da napravi film o Severnoj Koreji ali od tamošnjih vlasti nikada nije dobijao odgovor. Onda je čio za Alehandra Kao de Benosa, Španca koji voli Severnu Koreju i promoviše njihov režim, pa mu se obratio za pomoć.

Nakon godinu dana priprema konačno je počelo snimanje dokumenatrca u ovoj tajanstvenoj azijskoj zemlji.

Vlasti su želele da imaju uredničku kontrolu nad filmom i da izbegnu da se pokrenu određena pitanja o ugrožavanju ljudskih prava. Na kraju je uspeo da se izbori za svoj film i svoje uslove uz obećanje da će uvek morati da se kreće uz pratnju vodiča i da snimanje može da bude prekinutu u svakom trenutku ako tako vlasti odluče.

Ako bi se pravila prekršila, ekipa je mogla da izgubi sav materijal, jer su prema njegovom mišljenju vlasti izuzetno paranoične kada je reč o zapadnim medijima. Ipak nije dobio dozvolu da snima stvari vezane za vojsku i naoružanje, što je bilo i očekivano.

Želeo je da njegov film bude baš o propagandi, jer je mesecima pre putovanja u Severnu Koreju bio izložen različitim pričama iz zapadnih medija o ovoj zemlji.

Istakao je da je sve oko Severne Koreje delovalo ekstremno ili groteskno. Takođe je naglasio da su predstavnici ambasade Južne Koreje u Španiji došli da se informišu o čemu će on snimati film, i da mu daju spise i knjige koje govore o ovoj zemlji i mučenju stanovništva.

- Mislio sam da će biti zanimljivo fokusirati se na propagandu, jer to je nešto što se tiče svih nas u svetu - istakao je on.

Vrhunac posete Severnoj Koreji za njega je bio kada je posetio katoličku crkvu. To nije bilo planirano, pa je morao da traži posebnu dozvolu. Rekao im je da je hrišćanin pa su ga pustili da ode na misu. Istakao je da je to kod njega probudilo daleko više pitanja. Sve je izgledalo kao pozorište i kao da je organizovana predstava samo za njega, jer mu je sve izgledalo isuviše lažno.

Naglašava da je tokom čitavog boravka tamo bio zabrinut za svoj materijal, jer se plašio da bi mogli da ga zaplene u svakom trenutku.

Njegovi vodiči su u početku bili nepoverljivi prema njemu, ali su se kasnije malo opustili i počeli su više da komuniciraju sa njim. Išli su na večere, karaoke i ping pong. Zaključio je da su oni isti kao i bilo koji drugi narod u nekoj drugoj državi. Jedina je razlika ta što oni žive u programiranom i zatvorenom društvu.

VIDEO: Naduvana Severna Koreja - istina ili mit?

(Telegraf.rs/A.T.)