Krvoproliće u Stokholmu: Čemu može da nas nauči danski zločin nad Šveđanima

Pre pet vekova postojala je Kalmarska unija između Danske, Švedske i Norveške, a danski kralj je bio na tronu sva tri kraljevstva. Kada su se Šveđani pobunili želeći sopstvenog vladara, Kristijan II je odlučio da izvrši „seču knezova”. To mu se obilo o glavu

Stokholmsko krvoproliće, kako istorija naziva ovaj događaj, bio je posledica sukoba između švedskih pobornika Kalmarske unije kojom je dominirala Danska, i pobornika švedske nezavisnosti, ali takođe i između ovih potonjih i danskog plemstva.

Preporučujemo

Kalmarska unija je bila personalna unija Danske, Švedske i Norveške, kojom su te tri samostalne države bile pod jednom krunom, onom koju je na svojoj glavi imao danski kralj Kristijan II. Do unije je došlo serijom spletki i bračnih veza između skandinavskih dinastija.

Uglavnom, mnogi Šveđani su se pobunili i želeli su da imaju svog sopstvenog kralja, što Kristijan II nije imao nameru da dozvoli. Pristalice unije je predvodio arhiepiskop Upsale, Gustav Trole, dok je na drugoj strani bio Sten Sture Mlađi, regent Švedske koji je u teoriji vladao tom državom u Kristijanovo ime.

E, sad. Nakon što je Sten Sture Mlađi na čelu seljačke vojske pobedio Kristijana u dva navrata i tako ga sprečio da vrati Švedsku pod svoju kontrolu, ovaj je sa velikom vojskom sastavljenom od francuskih, nemačkih i škotskih plaćenika konačno uspeo da pobedi 1520. godine.

Sten Sture je poginuo, ali je njegova udovica, gospa Kristina Julenherna u Stokholmu i dalje pružala otpor, uprkos tome što je švedski parlament u Upsali odlučio da podrži Kristijana ako ovaj oprosti prošle akcije protiv sebe.

Kristina je poražena kod Upsale u aprilu te godine, na Veliki petak, zatim se i Stokholm našao pod opsadom, ali se ona i dalje nije predavala. Kristijan je obećao da će joj oprostiti, i njoj i svima koji se i dalje opiru, kao i da će joj dodeliti neke posede u unutrašnjosti. Sve je to stavljeno na papir i Kristijan je primio ključeve grada, nakon čega je otplovio u Dansku.

Vratio se krajem oktobra da bi 4. novembra bio miropomazan od strane arhiepiskopa Trolea u Stokholmskoj katedrali. Nakon toga je položio uobičajenu zakletvu da će Švedskom vladati putem regenta koji će uvek biti rođeni Šveđanin. Počelo je trodnevno slavlje.

7. novembra uveče Kristijan je okupio mnoštvo švedskih vođa na privatni skup u dvoru. U zoru 8. novembra, danski su vojnici sa lampama i bakljama ušli u veliku dvoranu i odveli nekoliko plemića. Do kraja dana većina kraljevih gostiju je bila utamničena.

Kasnije se ispostavilo da su svi bili na posebnom spisku arhiepiskopa Trolea, koji ih je 9. novembra na veću osudio na smrt zbog jeresi, što je „dokazano” time što su se nekoliko godina ranije urotili da ga sruše sa pozicije arhiepiskopa. Naravno, skoro svi su bili i pristalice Stureove frakcije.

U podne, dva episkopa koji su se protivili uniji sa Danskom su izvedeni na glavni gradski trg, gde su im odrubljene glave. Potom je pogubljeno 14 plemića, tri burgmajstera, 14 gradskih većnika i oko 20 prostih ljudi, što vešanjem što skidanjem glave.

S pogubljenjima se nastavilo i narednog dana, a zvanične brojke kažu da je ubijeno 82 ljudi. Veruje se da je broj veći. Postoji čak tvrdnja da je Kristijan iskopao leš Stena Sturea i iživljavao se nad njime, kao i nad lešom njegovog deteta. Kristina je odvedena u zatočeništvo u Dansku, kao i mnoge druge plemkinje.

Ako je Kristijanov cilj bio da utuli švedski otpor danskoj vlasti, imao je isti efekat kao i Seča knezova u Srbiji 1804. Dakle, potpuno suprotan od željenog.

Gustav Vasa, sin jednog od pogubljenih plemića, pokrenuo je Rat za nezavisnost Švedske čim je čuo za masakr, i u tom je ratu pobedio. Postao je švedski kralj i uspostavio dinastiju Vasa koja će tom zemljom vladati u periodu 1523—1654, koja će Poljsko-litvanskim kraljevstvom vladati u periodu 1587—1668, i koja će čak tokom Smutnog vremena u Rusiji polagati pravo na njen carski presto, pa čak nominalno imati i svog cara u periodu 1610—1613.

Zbog čega smo ispričali ovu priču?

Zato što je lepo videti kako Skandinavci istoriju ostavljaju istoričarima i kako se danas ne opterećuju stvarima koje su se dešavale nekada  — čak i ako im je trebalo dugo vremena da to ostave iza sebe. Juče je juče, a danas je danas. Kako će sutra biti zavisi od onoga što sada radimo.

Zato se nordijski narodi sada slažu, a njihovo međusobno zavitlavanje deluje naivno i smešno na našem prostoru na kojem neko uvek želi da „ispravlja krive Drine”, i na kojem ljudi više razmišljaju o prošlosti koju je nemoguće promeniti, nego o sadašnjosti i budućnosti koje su predmet promena.

(P. L.)