MORALI SMO DA POJEDEMO SVOJE PRIJATELJE: Potresna ispovest čoveka koji je preživeo pad aviona

- Nosio sam i ragbi čarapu punu hrane, trake smrznutog ljudskog mesa koje smo odrezali, s mnogo muke i bolova u duši, s tela naših smrznutih prijatelja - napisao je u svojoj knjizi preživeli doktor

Dr Roberto Kanesa je bio student medicine i imao je samo 19 godina kada se avion sa njihovim ragbi timom sa urugvajskog univerziteta srušio na Andima novembru 1972. godina.

U avionu je bilo 45 osoba, ali je preživelo samo 16 jer su čekali pomoć 72 dana. Robertu je bilo potrebno dva meseca da odluči i krene sa prijateljem iz olupine i da krene po pomoć po snegu, jer je znao da ih spasioci neće pronaći.

Preporučujemo

- Pozdravili smo se i s prvim znakovima svitanja krenuli u našu smrtonosnu misiju. Imali smo na sebi nekoliko pulovera i pantalona. Bez problema smo ih navukli jer smo već izgubili jako puno kilograma. Na leđima smo imali improvizirane vreće za spavanje od izolacijskih vlakana aviona. Nosio sam i ragbi čarapu punu hrane - trake smrznutog ljudskog mesa koje smo odrezali, s mnogo muke i bolova u duši, s tela naših smrznutih prijatelja. Moj prijatelj Nando i ja nosili smo ragbi čizme, jastuke iz aviona koristili smo kao skije, a svaki je nosio komad konopca i štap. Iskreno, nismo imali pojma što bi nam moglo trebati za takav put. Planina je stajala pred nama poput zida, a vazduh toliko redak da smo morali da stanemo na svakih nekoliko koraka - opisao je Roberto u svojoj knjizi 'Morao sam preživeti' koja uskoro treba da bude objavljena.

Oni su bili uvereni da će umreti na ovom putovanju, ali su preživeli tako što su sebi zadavali male ciljeve (stena, litica) čak nedelju dana.

- Um i telo počeli su da nas izdaju sedmog dana. Koža mi je poprimila zelenkastu boju, a prsti su mi pocrneli od hipotermije. Ali, taj dan, bilo je 16.15 sati, a sunce je još uvek sijalo. Moralo je nestati pre pola sata. Nando, to znači da smo možda sišli s planine! Tamo! Tamo je izlaz - uzviknuo sam.

Stigli su u civilizaciju  tako što su se spuštali niz planine i polako počeli da opažaju životinje, srušeno drveće, kauboja...

- 'Avion!' vikali smo kauboju, ali ko zna kako smo njemu izgledali. Odgovorio je samo - sutra. Čekali smo jutro. Bacio nam je komad papira zavezan za kamen i olovku, a Nando je napisao ko smo i šta nam treba. Vratili smo mu kamen. Za dva sata po nas je došao čovek s dva konja. Rekao je da se zove Armando i da ga šalje Serđo Katalan, naš kauboj - opisao je Roberto kako je izgledalo njihovo spasavanje nakon 10 dana hoda.

Ipak, jedna od najgorih stvari sa kojima su se morali da se suoče jeste ta što su morali da jedu svoje mrtve prijatelje, kako bi preživeli.

- Kada sam došao kući u Urugvaj, hodao sam od vrata do vrata mojih prijatelja i objašnjavao njihovim porodicama šta smo sve preživeli i zašto smo morali da učinimo to što smo učinili da bismo ostali živi - napisao je.

Opisao je i kako je posetio Gustava i Rakel Nikolić, čiji je sin bio teško povređen i umro je u lavini koja je pogodila avion nakon nesreće. Kada je shvatio da će umreti, napisao je pismo svojoj devojci u kom između ostalog stoji da je na kraju krajeva jedino duša važna i da svoje telo nudi onima koji imaju šanse da prežive.

Zanimljivosti iz celog sveta pratite na Facebook stranici TELEGRAF ZANIMLJIVOSTI.

(Telegraf.rs/ Izvor: dnevnik.hr)