MASOVNA NACISTIČKA SAMOUBISTVA 1945: Ovo je TAJNA ISTORIJA hitlerovskog fanatizma! (FOTO)

Samo u Berlinu, 1945. godine 7.000 ljudi je izvršilo samoubistvo, premda se veruje da je broj puno veći (nije bilo moguće utvrditi tačan broj u tom haosu). Ovo se dešavalo i u Nojbrandenburgu, Burg Štargardu, Nojštrelicu, Deminu, Penclinu, Tesinu, Teterovu, Gistrovu, Rostoku, Bad Doberanu, Malhinu, Tščanki, Štolpu, Lauenburgu, Grinbergu...

Kada pričamo o periodu konačnog sloma Trećeg rajha i samom kraju Drugog svetskog rata, najčešće govorimo o tome da se vrhuška ovog zločinačkog režima samopoubijala i time sprečila pobednike da ih kazne za njihova nedela.

Svi znamo da se Adolf Hitler napokon oženio Evom Braun u berlinskom bunkeru i da su se njih dvoje potom ubili, svi znamo da su Jozef i Magda Gebels ubili svojih pet ćerkica i jednog sina nakon čega su oduzeli i svoje živote, i svi znamo da je rajhsfirer-SS Hajnrih Himler progutao kapsulu sa cijanidom koju je imao skrivenu u zubu, nakon što je uhvaćen i prepoznat od strane Britanaca.

Preporučujemo

Ali, ono o čemu se retko govori, ono što je praktično nepoznato široj javnosti, jeste činjenica da su ih na DESETINE hiljada običnih Nemaca, odanih fireru i nacional-socijalističkoj ideologiji, sledili na krajnje fanatičan način.

Postoji nekoliko uzroka ovakvog ponašanja. Do početka 1945. godine nacistička propaganda je stvorila strah u mnogim delovima nemačke populacije u pogledu vojne invazije savezničkih snaga, pre svega Sovjeta. Ministarstvo za narodno prosvetljenje i propagandu je permanentno putem filmskih novosti, štampe i radija ponavljalo da će mučenja, silovanja i ubistva uslediti ako Nemačka izgubi rat; ovo je naglašavano kroz vesti o masovnih grobnicama koje su ostajale iza Rusa, a jedan letak upozorava Nemce da se čuvaju "boljševičkog čopora ubica" čija će pobeda doneti "neverovatnu mržnju, poharu, glad, pucanje u potiljak, deportacije i istrebljenje" i apelovala na nemačke muškarce da "sačuvaju nemačke žene i decu od skrnavljenja i pokolja od strane boljševičkih krvoloka".

Drugo, mnogi su nacisti osećali da je njihova dužnost da slede Hitlera, nakon što je objavljeno da je on sebi oduzeo život. Treće, mnogi su smatrali da je časno da sebi oduzmu život zbog poraza njihove nacije. Konačno, neki su se ubili zato što nisu znali šta ih čeka; u ovoj poslednjoj grupi su pre svega oni koji su bili svesni da će im se suditi za zločine. Kod ogromne većine, svi ovi faktori su igrali ulogu.

Spremnost da se umre pre nego da se prihvati poraz bila je ključna nacistička taktika u toku rata, a još je Hitler u Rajhstagu 1939. godine obznanio da će ili Nemačka pobediti ili će on umreti. Kada je postalo jasno da je rat izgubljen, vođe su počele da izriču hvalospeve na račun institucije samoubistva. Jozef Gebels je u radio-obraćanju od 28. februara 1945. rekao da će, ako Nemačka izgubi rat, rado sebi oduzeti život kao što je to uradio Katon Mlađi, dok je sam Hitler prethodnog leta tokom jednog vojnog brifinga kazao: "U pitanju je samo delić sekunde. Potom je čovek iskupljen i pronalazi spokojstvo i večni mir".

Samoubistva su se dešavala u tri sukcesivna talasa. Prva faza je počela početkom januara 1945. godine kada su Sovjeti saterali Nemce na njihove teritorije u Istočnoj Pruskoj i Šleziji.

Druga se odigrala u aprilu i maju kada su mnogi zvaničnici režima i Vermahta izvršili samoubistva; kulminacija ove faze je bila tokom Bitke za Berlin kada je 3.881 osoba presudila sebi, a najčuvenije tokom borbi za Rajhstag kada je šaka branilaca, ne pomišljajući na predaju uprkos očitoj uzaludnosti dalje borbe, skupo od Rusa naplatila poraz pre nego što je i sama sebi počela da oduzima život i kada je zgrada samo odjekivala od njihovih metaka koji su svirali kroz njihove slepočnice. Treća i finalna faza se odigrala momentalno nakon okupacije.

Najčešći metod samoubistva su bile kapsule sa cijanidom. 12. aprila pripadnici Hitlerjugenda su ih podelili publici tokom poslednjeg koncerta Berlinske filharmonije, a Hitler se pre smrti postarao da svi članovi njegovog kabineta dobiju po jednu. Novine su objavljivale detaljne instrukcije kako se obesiti a da se oseti minimum bola. Vojska i SS je koristila svoje pištolje, ali i granate, kao što je to uradio obergrupenfirer SS-a Ernst-Robert Gravic koji je sebe i svoju porodicu razneo na ovaj način. Jozef Terboven, rajhskomesar Norveške, detonirao je 50kg dinamita u bunkeru i odneo sebe u vazduh.

Samo u Berlinu, 1945. godine 7.000 ljudi je izvršilo samoubistvo, premda se veruje da je broj puno veći (nije bilo moguće utvrditi tačan broj u tom haosu). Ovo se dešavalo i u Nojbrandenburgu, Burg Štargardu, Nojštrelicu, Deminu, Penclinu, Tesinu, Teterovu, Gistrovu, Rostoku, Bad Doberanu, Malhinu, Tščanki, Štolpu, Lauenburgu, Grinbergu...

U nekim gradovima stotine, u drugim hiljade ljudi, umirali su od svoje ruke. Na istoku, glavni faktor je bio strah od Rusa, pa se tako u pomenutom gradu Tščanka, koji se tada zvao Šenlanke, ubilo oko 500 ljudi. Postojao je veliki broj porodičnih samoubistava i slučajeva kada su očevi i majke ubijali decu pa sebe, kao što su to uradili Gebelsovi.

Ponašanje Rusa naravno nije pomagalo, a ako se sećate naše priče od pre nekoliko meseci znaćete i o čemu pričamo; mnoga se nemačka žena ubila da bi izbegla silovanje, ili zbog sramote zato što je silovana, i mnogi se Nemac ubio zbog poniženja onoga što je morao da gleda. Neverovatno je to što se od straha od "sovjetskih hordi" ubio i jedan penzioner u Hamburgu, gde Sovjeti nikada nisu bili ni blizu.

Uglavnom, ovakva organizovana masovna samoubistva su nezapamćena u istoriji Evrope, što i ne čudi, s obzirom da su bila poslednje poglavlje rata kakav je nezapamćen u istoriji Evrope.

(S. D.)